Natrag

Ekskluzivno

Tabloid je pozvan

Grupa nezaposlenih stečajnih upravnika sa licencom razotkrila mafijašku spregu trgovinskih sudova i stečajnih upravnika

 

 Američki tečaj i srpski stečaj

 

Ministarstvo pravde Srbije dobilo je pred sam kraj prošle godine anonimno pismo grupe nezaposlenih stečajnih upravnika,  u kome je detaljno razjašnjeno kako je razapeta mreža korupcije i kriminala u, i oko trgovinskih sudova u Srbiji, i kako ustvari nikada nije uhvaćena prava "stečajna mafija". Anonimni nezaposleni stečajni upravnici, uglavnom iz vojvođanskih industrijskih centara pišu o susretu sa predstavnikom američke nevladine organizacije USAID i o tome šta ona zna o kriminalnom organizovanju stečajnih upravnika i sudija trgovinskih sudova, ali se osvrću i na to zašto je Mlađan Dinkić za žaljenje i kako je Boris Tadić neobavešten, te zbog čega Zrenjanin "prednjači" u ovom skandalu.

Priredio: Nikola Vlahović

Pred sam kraj 2008. godine, tačnije 17. decembra, Ministarstvo pravde Republike Srbije uputilo je predsedniku Višeg trgovinskog suda Radomiru Lazareviću kopiju podneska nezaposlenih, licenciranih stečajnih upravnika sa područja Subotice, Sombora, Sremske Mitrovice, Novog Sada, Zrenjanina, Kikinde, Pančeva, Bečeja, Kragujevca i Knjaževca, upućenog državnim organima, stranim diplomatskim predstavništvima, američkoj nevladinoj organizaciji USAID i sredstvima javnog informisanja.
U propratnom dopisu, Ministarstvo pravde preporučuje Višem trgovinskom sudu da neophodno razmotri transparentnost pristupa u postupku imenovanja i odabira stečajnih upravnika, uprkos činjenici da je podnesak nezaposlenih licenciranih stečajnih upravnika stigao nepotpisan (te se smatra anonimnim i nepodobnim za proveru).
U istom dopisu, Ministarstvo pravde (potpisala pomoćnica ministra Mirjana Tadić)  traži od Višeg trgovinskog suda da u primerenom roku dostavi podatke u vezi sa angažovanjem stečajnih upravnika u područnim sudovima...

I ne samo to, nego da Viši trgovinski sud dostavi „...i druge podatke za koje se oceni da mogu biti od značaja za sagledavanje stanja u trgovinskim  sudovima".
Samo pet dana kasnije, 22. decembra 2008. godine, predsednik Višeg trgovinskog suda, sudija od ugleda,  Radomir Lazarević, prosleđuje svim trgovinskim sudovima i njihovim predsednicima dopis Ministarstva pravde kao i anonimnu prijavu, sa nalogom da mu se dostave traženi podaci, i to u roku od deset dana.
Šta je, ustvari, bio razlog, da Ministarstvo pravde ovako ozbiljno shvati jedan nepotpisani dokument? Da li je ovo bila prilika koju je ministarstvo jedva dočekalo da "sagleda stanje" ili je politička pozadina anonimnog pisma grupe nezaposlenih stečajnih upravnika do te mere ozbiljna da nije bilo vremena za čekanje?

Odgovori na ova i mnoštvo drugih pitanja nalaze se u nepotpisanom dokumentu koji Tabloid prenosi u celosti, uz neznatne redakcijske intervencije.

Pismo o stanju stvari

"Specijalni tužioče, Republički tužioče, ministri, novinari, šefovi poslaničkih grupa, republičkog parlamenta i svi ostali kojima smo dostavili ovo pismo...
Ovo je prvi put da vam se ovako javno, u velikom broju obraćamo mi, visoko obrazovani stečajni upravnici sa licencom. Imamo jednu manu: nemamo posla!
Stečajna veća trgovinskih sudova neće da nas imenuju, jer za njih postoje podobni i nepodobni stečajni upravnici.
Mi smo, dakle, ti "nepodobni" sa osnovanim i registrovanim preduzetničkim radnjama u Agenciji za privredne registre, jer je to jedan od uslova da bi neko bio imenovan, direktno od stečajnog veća, za stečajnog upravnika kao fizičko lice za vođenje stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom. Redovno plaćamo državi sve poreze i doprinose za te preduzetničke radnje, a ne radimo.
Kritični gradovi su Kikinda, Pančevo, Vršac, Bečej, Novi Sad, Niš, Kragujevac, Beograd, Zrenjanin, odakle je većina nas stečajnih upravnika sa licencom koji smo u nadležnosti trgovinskih sudova u ovim gradovima (osim Vršca i Bečeja koji nemaju ove sudove). Svi ovi gradovi već godinama su kritikovani zbog rada sudija trgovinskih sudova, posebno stečajnih sudija.
Počeli su sa pokretanjem masovnih stečajnih postupaka, još pre tri godine, po novom Zakonu, koji sada traju mnogo duže nego što je Zakon o stečajnom postupku to regulisao kao hitan postupak.
Većina nas, stečajnih upravnika sa licencom iz gore navedenih gradova imamo najgore sudije trgovinskih sudova koji sami formiraju svoje plate, koje im daju njihovi stečajni upravnici kojima daju stečajeve, pored onih velikih plata koje inače dobijaju od države.

Odmah da bude jasno, većina nas smo članovi Demokratske stranke, pa smo zbog ove konkretne situacije postiđeni, i to moramo da naznačimo, da ne bude napada na druge političke partije, ima nas i koji nismo politički opredeljeni, a ima i i ljudi iz DSS, SPS, G17, pa i Radikala.
Mi smo osnovali nevladinu organizaciju licenciranih stečajnih upravnika, imamo predsednika i upravni odbor. Članovi su i oni koji rade i vode stečajeve, ali nas je najviše nezaposlenih. Tačne podatke o našim mukama ima Agencija koja štiti nas stečajne upravnike sa diplomom, koja nas je koštala, zajedno sa udžbenicima, nastavom i svečanim koktelom povodom dodela diploma, ukupno 120.000 dinara. Neki od nas su išli i kod predsednika Tadića u vreme kampanje, tek da prehranimo sebe i porodicu. Najstrašnije je bilo kad smo išli na jug Srbije, pa ono što smo ugrabili od hrane, dali smo našim drugovima i kolegama koje su u još gorem položaju od nas!
Predsednik države za mnogo toga ne zna. Koliko smo samo puta tražili da nas predsednik primi...

Zatečeni ili zatočeni

Mi, nepodobni stečajni upravnici, koji nemamo tu sreću i zadovoljstvo da radimo i zaradimo radeći u svojoj struci, niti imamo novca za podmićivanje stečajnih sudija, ne možemo nikako širokim narodnim masama da objasnimo da je to deo "redovne procedure dobijanja posla stečajnog poverenika ili stečajnog upravnika".

U praksi i po zakonu postoje Agencija za privatizaciju-Centar za sprovođenje stečajnih postupaka, koja zapravo vrši ulogu stečajnog upravnika stečajnim dužnicima čija je imovina u većinskom državnom ili društvenom vlasništvu i čije stečajne poverenika ona imenuje. Da bi taj Centar nekoga imenovao za poverenika, obavezno je i neophodno biti prisan prijatelj, novcem ili u naturi, nekome od tamošnjih rukovodilaca.
Onda će vam taj isti rukovodilac projekta, kako se inače službeno i zove, dati i po više stečajeva odjednom, ne samo u Beogradu već i u Kruševcu ili u bilo kom drugom gradu. Naravno, da sa njim podelite sva primanja, bilo u naturi bilo u novcu, kada dođe vreme za isplatu nagrade. Kod njih licenca-diploma, nije obavezna.
Jedan rukovodilac je na takav način nedavnom kupio kafanu u Zemunu, drugom rukovodiocu je stečajni poverenik kupio stan na Novom Beogradu sredstvima stečajnog dužnika iz Ćuprije, trećem rukovodiocu, koji je već odavno kompromitovan jer je vodio stečaj "Robnih kuća Beograd", stečajni poverenici su kupili automobil i nekretninu u glavnom gradu...

Mnogo posla za Specijalnog i Republičkog tužioca, ali oni sporo rade i ne poznaju ovu materiju... Za njih je sve ovo nepoznato.
Stečajni poverenici od Centra za stečaj dobijaju  bednu platu od 15.000 dinara, a niko im ne plaća ni poreze ni doprinose. Stečajni poverenici su u obavezi da mesečno uplaćuju na račun Agencije za privatizaciju-Centar za stečaj, 50.000 dinara. Od tih 50.000 dinara se stečajnim poverenicima isplaćuje plata u visini od petnaest hiljada dinara. Ko zadržava ostatak i u šta se on troši?
Poznato je da ima oko četiri stotine stečajeva koji se vode preko Centra za stečaj. Skoro da se po pravilu uvek postavljaju jedni te isti stečajni poverenici u najmanje 5 do 12 stečajnih dužnika.
Zato pojedini i ćute jer zaradu dele sa rukovodiocima projekata. Ako progovore, kao što je progovorila jedna naša koleginica u vezi sa osobom koja je "kupila" onu kafanu u Zemunu, nema postavljenja od strane Centra niti od strane Trgovinskog suda Beograd, jer su svi uvezani u podelu plena. Tamo (u Beogradu, prim. red.) je osnovan i Centar za likvidaciju preduzeća. Tek tu je ludilo! Opet se imenuju stečajni upravnici sa licencom, a rukovodioci iz tog Centra kao da su došli iz ludnice. Uopšte ne govore sa ovima iz Centra za stečaj, a dele iste stečajne poverenike! Mi odlazimo i kod jednih i kod drugih, tražimo posao, a svi oni "postavljaju svoje uslove".

Kumovi, seminari, porođaji...

Druga Agencija koja po Zakonu treba da "vodi" brigu o svim licenciranim stečajnim upravnicima, i nama koji to zaista i jesmo mada ne radimo, radi sve drugo samo ne ono što joj je stvarni posao.
Na zvaničnom sajtu ove Agencije može se lepo videti da postoji oko 400 stečajnih upravnika sa licencom. Od toga radi samo polovina. Isti stečajni upravnici dobijaju da vode stečajeve i od Centra za stečaj i od trgovinskih sudova. Od trgovinskih sudova se dobijaju stečajevi preduzeća u kojima je većinski kapital privatni. Tu su plate stečajnih upravnika znatno veće, jer se odmah dogovaraju sa stečajnim sudijama i sve dele sa njima, pa se tačno zna "preko koga sve ide". Put je, dakle, utaban...
Što stečaj duže traje, tu je veća zarada za svakoga osim za poverioce. Zato se nikako ne širi krug lica koja se postavljaju za stečajne upravnike. Što je sigurno, sigurno je.
Neka Specijalni i Republički tužilac u obzir uzmu kao primer samo trgovinsku sud Zrenjanin, Leskovac, Suboticu i Novi Sad. Zrenjanin je "školski" primer stečajne krađe i dobro razvijene stečajne mafije. Ovi naši iz Beograda su za njih deca u obdaništu.
Tačne podatke, ova Agencija nema ni o tome. Direktorka te Agencije u plaćenom terminu na televiziji "Avala" nije znala da kaže tačnu brojku stečajnih postupaka koje vode  preduzetnici, stečajni upravnici kao fizička lica, niti koliko je stečajnih upravnika podnelo zahtev da obnovi važenje diplome (licence, prim.red.), ali je bitno da je ona, kao direktorka te Agencije bivši stečajni poverenik  preduzeća Jugoeksport u stečaju, i da su je stečajna veća Trgovinskog suda Beograd imenovala pored ovog stečaja u još ravno jedanaest preduzeća koja su bila u stečaju!

Ovo je direktna informacija iz stečajne pisarnice Trgovinskog suda Beograd. Koliko je ona para dobila i podelila sa sudijama? Ista osoba je ujedno i advokat po zanimanju.. U kancelariji joj sada sedi bivši direktor Agencije za privredne registre, Dragiša Okolišanov, koga je tu doveo njegov kum, bivši ministar u Vladi Vojislava Koštunice, Predrag Bubalo. A direktorka je ženu Dragiše Okolišanova za uzvrat postavila za svoga zamenika, čim se ova vratila sa porođajnog odsustva.
U pomenutoj emisiji na televiziji „Avala", izjavila je da nije stranački opredeljena. Proverili smo. Nije govorila istinu. Nije dobro ni to što je direktorka od naših para koje dajemo kroz redovno plaćanje bezobrazno visoke članarine, ispite, predavanja i knjige, plaćala unapred celu godinu dana zakup za budući poslovni prostor, i to deset hiljada evra mesečno.
Da nesreća bude veća, o tome uopšte nije obavestila nadležno ministarstvo. Baš je briga, nije iz njenog džepa. Njena prijateljica, inače arhitekta po zanimanju, samo za idejno rešenje tog prostora je dobila nekoliko hiljada evra.
Taj prostor je uzelo isto ministarstvo bez nadonkade, i dalo ga opet nekome svome iz ministarstva!
Ali, direktorka je htela da se vozi i u pristojnom automobilu marke „Audi". Taj plan joj je nekako propao. Upravni odbor koji se ponašao domaćinski, dao je ovu informaciju jednom od naših kolega stečajnih upravnika koji ima preko 12 stečajeva, inače direktorkinog prijatelja koga je ona vodila u inostranstvo na neke seminare o trošku Agencije.

Tužni Dinkić i gospođa sa muštiklom

Posao ove Agencije se po mišljenju nas nezaposlenih licenciranih stečajnih upravnika svodi na to da u svakoj prilici skreće pažnju kako joj nešto „nije u nadležnosti", „ne sme da se meša u rad stečajnih veća trgovinskih sudija" i slično. To znamo jer dolazimo u tu „našu" Agenciju barem jednom mesečno da ukazujemo na krađe stečajnih sudija i pojedinih stečajnih upravnika, kao i na neravnomerno dodeljivanje stečajeva. Ali, direktorka se ne odvaja od pojedinih predsednika trgovinskih sudova. Oni se već i sami žale da im dosađuje!
Kad dođemo u „našu" Agenciju, primaju nas u neku kuhinju koja se oseća na rakiju, vino, ajvar, ne pitaju nas da li smo za čašu vode ili kafu nego samo gledaju kako da nas otkače. A žive od naših članarina.
Nedavno je par naših kolega iz Užica i Požege stiglo u Agenciju i čekao da ih neko primi. Jedna mlađa žena je bila posebno neprijatna jer je bila prekinuta u doručku i u razgovoru sa kolegom.
Da zlo bude veće, upravo je ta osoba trebala da ih primi... Počela je da viče, što su došli, i da nije njeno da im nalazi posao, pa su naše kolege bukvalno pobegle odatle.
Žalili smo se i i bivšoj direktorki supervizora, gospođi Golubović, na to da nas stečajne upravnike ucenjuju stečajne sudije i od nas traže novac ili nešto „u naturi", ali nam je i ona rekla da ne sme ništa i da to nije u njihovoj nadležnosti, te da sve prijavimo tužiocu.
Ako se i desi da neko od nas  nezaposlenih stečajnih upravnika „ima sreću" da nas uvede neko od onih koji piju i puše u kuhinji kod direktorke, tek od nje ne možemo doći do reči! Ugrabimo tek nešto da kažemo dok ona uvlači dim pušeći na muštikli kao furuna! I samo pljuje po direktoru Agencije za privatizaciju koji ne zna da radi svoj posao i po državnom sekretaru i po ministru Mlađanu Dinkiću koji, eto, neće da je primi već godinu dana.
Pa zašto je onda postavio tu ako neće da je primi, pitamo se mi?
Odgovor znamo i sami, samo ne znamo zašto imamo „sreću" da nas takvi vode...Počeli smo čak i Dinkića da sažaljevamo.

Mafijaško-turistička organizacija

Držali su nam i časove za popunjavanje mesečnih izveštaja i ostale ekonomske dokumentacije. To je jedino korisno što smo imali od njih...Skoro svi predavači su nam rekli da ne vole da direktorka bude prisutna, jer onda nikad kraja njenoj priči i samohvalama. Bar da nešto zna, uvek jedna te ista priča. To su nam rekli i njeni radnici. A šta mi da kažemo?
Direktorka nam je na jednom koktelu rekla kako će uslov za obnavljanja licence biti i naša poseta seminarima. Pitali smo je od kojih para da idemo na seminare, ali na to nije znala da odgovori.
Sa druge strane, licencirani stečajni upravnici koji imaju i do deset stečajeva, o trošku ove Agencije i naših para, zato što su privatno „dobri" sa direktorkom, a posebno da bi je hvalili kod uticajnih političara, vodi ih sa svojim pomoćnicima u inostranstvo, u London, Bangkok, Sankt Petersburg, Vašington, Minhen, Kan, Amsterdam, Moskvu, Njujork...Ovo su krili od nas, ali nam je stečajni upravnik po nadimku Gliga koji vodi masu stečajeva u Pančevu i Beogradu preneo, do detalja sve sa poslednjeg takvog putovanja...Na ta putovanja uvek ide ista ekipa.
Da li javnost uopšte zna koliko stečajnih upravnika radi kao pomoćnici direktora ili kao direktori službi u javnim preduzećima?
Oni su, ili advokati ili nešto drugo, vode po desetak stečajeva, plaćaju veoma veliku članarinu u nekoliko rata, ali je reč o istoj visini članarine koju plaćamo i mi nezaposleni i licencirani stečajni upravnici, uprkos tome što više od tri godine nemamo posla.
Najavili smo se američkoj nevladinoj organizaciji USAID, koja finansira sprovođenje stečajeva u Srbiji i u bivšim državama SFRJ. Rekli su nam da oni nemaju pojma da se ovakve stvari dešavaju kod nas. Jedan gospodin koji ima srpsko ime i prezime i koji ovu organizaciju ovde vodi, obećao je da će jedan manji broj nas nezaposlenih primiti. I zaista, primio nas je, iako se nismo posebno najavili...
 Savetovao nam je da se organizujemo jer smo imali hrabrosti da mu izložimo svoje probleme. I još je rekao  da je savetovao ministru (Dinkiću, prim. red.), da promeni direktorku Agencije, jer ništa nije uradila da natera stečajne upravnike da natera stečajne sudije da ravnomerno podeli stečajne postupke, posebno ove iz Beograda, i da se ona u svom poslu očigledno nije snašla, jer je sudu i Narodnoj kancelariji Predsednika stiglo dosta pritužbi na maltrertiranje i kažnjavanje radnika, da favorizuje stečajne upravnike vodeći stalno jedne te iste na studijska putovanja u inostranstvo, obaveštava sudije trgovinskih sudova ako se neko od nas žali na njih, obaveštava stečajne upravnike koji su joj bliski ili prijatelji, kada dođe žalba na njihov rad, te da se nedolično i ponaša i oblači. Sve to nam je ovaj stranac srpskog porekla detaljno izložio, a šta da onda kažemo mi koji zavisimo od njenih hirova?

U lokalu, kao u globalu

Poseban slučaj smo mi licencirani stečajni upravnici koji nikada nismo imenovani u sprovođenje stečajnog postupka, a koji smo u nadležnosti Tgrovinskog suda Zrenjanin. Normalno je da zbog toga imamo primedbe na rad stečajnih organa ovog Trgovinskog suda. Ima nas iz Kikinde, Bečeja, Sombora, Novog Sada (jer stečajni sudija Jasmina Zjalić bez barem pet hiljada evra neće nikoga da imenuje, a ako to ipak uradi, onda stečajni upravnik koga ona imenuje kao predsednik stečajnog veća, mora da angažuje računovodstvenu agenciju u kojoj radi njen muž, sin i snaja). Ona je već izabrana za sudiju Višeg Trgovinskog suda jer je prijateljica zamenice predsednice tog suda, Gordane Popović-Ajnšpiler.
Stečajno veće Trgovinskog suda Zrenjanin imenuje jedne te iste upravnike kod više stečajnih dužnika. Drugi licencirani stečajni upravnici nemaju šansi da budu imenovani, jer su se ovi već „ušemili" sa sudijama. Sam sudija Čiča, kaže da on radi sa kim hoće, a to isto kaže i predsednik Trgovinskog suda Pančevo.
Kada i ako dođe do raščišćavanja ove organizovane stečajne mafije, za koju svi u Srbiji znaju, a u kojoj, prema našem mišljenju, Zrenjanin prednjači, opet će „javnost" ovoga grada postavljati pitanje: Šta rade ovi iz Novog Sada (Pajtić), i Beograda (Tadić i Dinkić), okomili se na Zrenjanin i poštene sudije, posebno Trgovinskog suda?
I „ptičice" znaju za „utvrđenu tarifu i cenu" za svaku uslugu stečajnih sudija Trgovinskog suda Zrenjanin. Dvojica ih je: Saša i Čiča, cene su im iste, kao i stečajnoj sudiji Jasmini Zjalić iz Novog Sada, Ilonki Stajić iz Subotice...Tu je i jedan stečajni sudija iz Niša koji je u znak zahvalnosti, jer je dosta privatno učinio za ove iz Centra za stečaj (jer završava stečajne postupke po starom zakonu a ne po novom), nagrađen premeštajem u Beograd, pa je danas na dužnosti direktora Centra za stečaj, da ga ne bi njegovi u Nišu uhapsili.
Što se tiče dvojice sudija „stečajaca" i sadašnjeg Opštinskog javnog tužioca iz Zrenjanina (ovde ne izuzimamo ni predsednicu Trgovinskog suda Zrenjanin koja bi trebala biti u duševnoj bolnici „Laza Lazarević" u Beogradu), koga Republički tužilac šalje na „obuku" u Kanadu, na dalju edukaciju kako da krade, treba reći da su se obezbedili nekretninama i kolima, da su im otvoreni računi za privatnu kupovinu...Isti su pre nekoliko godina vršili finansijske malverzacije preko građevinskog preduzeća „Dijagonala" čiji je vlasnik već bio u pritvoru.
Tako je godinama radio bivši Okružni javni tužilac Zrenjanina, sa ovim istim sudijama i još uvek istim Opštinskim javnim tužiocem, ali je Okružni javnu tužilac uhvaćen, bio je u pritvoru, izašao iz njega posle šest meseci, pa sada zajedno sa stečajnim sudijom Čičom i Sašom (Čiča je nedavno brzopotezno prodao dve garaže, jer mu je neko iz Beograda dojavio da će biti uhapšen, ćerki iz prvog braka poklonio stan, rasprodaje stečajnu imovinu koju je „zaradio" zahvaljujući stečajnim sudijama.
Pojedini stečajni upravnici iz Zrenjanina kupuju imovinu stečajnih dužnika i nameštaju drugim sudijama, tužiocima i drugim kolegama advokatima koji ih zastupaju u parnicama da vrše otkup potraživanja od radnika. Reč je o sukobu interesa ali to je već posao tužilaca...
Stečajni dužnik Industrija tepiha „Zrenjanin" (u stečaju), prodata je za bednih 150 miliona dinara pre skoro godinu. Njen stečajni upravnik je direktor pravnog sektora u JP „Pijace". Radi se o kompleksu i celokupnoj imovini vrednoj oko tri miliona evra. Stečajni upravnik nije ni dinara podelio stečajnim poveriocima. Novac je navodno oročen po nalogu jednog od stečajnih sudija.
Šta će biti sa ostalima? Šta je ostalo ovoj Srbiji? ''

(Nezaposleni licencirani stečajni upravnici-očajnici-intelektualci bez budućnosti iz Subotice, Sombora, Sremske Mitrovice, Novog Sada, Zrenjanina, Kikinde, Pančeva, Bečeja, Kragujevca, Knjaževca...)

Kneževićev kum Đinđić

U pismu koje je, iako nepotpisano, izazvalo interesovanje Ministarstva pravde, a naročito američke nevladine organizacije USAID koja finansira programe obuke stečajnih upravnika, nezaposleni stečajni upravnici su se bavili detaljima koji su nepoznati široj javnosti. Uprkos ogorčenosti povodom stanja u Trgovinskom sudu Zrenjanin, pominju i jedan zanimljiv detalj vezan za pokojnog premijera Zorana Đinđića. Naime, opisujući  dolazak Borisa Tadića u ovaj grad, autori kažu: "...I ta svita na čelu sa gradonačelnikom, Predsednikom države, gospođom Đinđić čiji je pokojni muž venčao gradonačelnika Zrenjanina kad se drugi put venčao...".
Ovaj detalj nije bio poznat srpskoj javnosti u trenutku kad su se sva nepočinstva ljudi iz vrha Demokratske stranke sručila na leđa jednog jedinog čoveka, Gorana Kneževića, gradonačelnika Zrenjanina. Zašto je javnost ćutala o tome da mu je pokojni Zoran Đinđić bio kum, i zašto povodom njegovog hapšenja ni reč nije progovorio Boris Tadić, makar u svojstvu predsednika Demokratske stranke, ako ne u svojstvu Predsednika Republike?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane