Natrag

Vojskovođa

Srpski oficir: vojvoda Živojin Mišić (2)

Iz Akademije u rat

 

  Dva rata protiv Turske presudno su uticala na formiranje vojničkog lika Živojina Mišića i modernizaciju srpske vojske. Mišićevo ratno iskustvo poučilo ga je da je srpski seljak bistar, okretan, hrabar, da odlično shvata svoje dužnosti prema otadžbini, ali ga treba dobro  obučiti, dati mu dobro oružje i voditi u borbi sigurnom rukom školovanih oficira. Nakon ratova Mišić je završio vojno školovanje i raspoređen je sa službom  u Prokuplje, kasnije odlazi u Beograd, a zatim u Užice

Piše: Petar Opačić

Kada su Mišić i Stepa bili na drugoj godini školovanja u Akademiji, u proleće 1875. godine, Srbi u Hercegovini i Bosni digli su se na ustanak (Nevesinjska puška) protiv nesnosne turske tiranije. Od kneza Milana i Vlade narod je zahtevao da Srbija odmah priskoči u pomoć braći preko Drine i objavi rat Turskoj. Knez Milan je godinu dana odolevao ratobornom raspoloženju naroda i pritisku vođa političkih stranaka da uvede zemlju u rat, jer su mu Vlade svih velikih evropskih garantnih sila, uključujući i Rusiju, savetovale uzdržanost, ali je, ipak, odobrio da se vrše pripreme za rat ako nastanu povoljne prilike za ulazak u borbu. Odmah su otpočeli radovi na uvođenju svih važnijih strategijskih pravaca na granici, izrada ratne formacije vojske i drugih propisa za prelazak vojske i državnih institucija na ratni kolosek.
Pošto je Srbija u to vreme imala svega 317 školovanih oficira, odlučeno je da se u Vojnoj akademiji, umesto redovne teoretske nastave, izvodi praktična borbena obuka sa obe klase pitomaca da bi se slušaoci pripremili za niže komandne dužnosti u ratnim jedinicama. Kada je odlučeno da Srbija uđe u rat sa Turskom radi "oslobođenje hrišćana na Balkanskom poluostrvu"već je uveliko vršena mobilizacije. I upravo u to vreme je obustavljena nastava u Vojnoj akademiji. Pitomci XI klase proizvedeni su u čin podnarednika, a pitomci XII klase u čin kaplara. Svi pitomci su dobili ratni raspored, svaki po jednog jahaćeg konja iz Kneževe garde i ratnu opremu. Veći deo mlađih pitomaca raspoređen je na službu u višim štabovima za ordonanse, dok su pitomci XI klase postavljeni na dužnosti nastavnika u pešadijskim bataljonima narodne vojske u svojstvu stručnih instruktora u Kolubarskom bataljonu Valjevske brigade II klase. Odmah posle svečanog ispraćaja na Vračaru, kome su prisustvovali svi nastavnici i osoblje akademije, vojna muzika i mnogo radoznalog sveta, pitomci su se po grupama uputili u svoje komande. Mišić je sa trojicom drugova otputovao u Valjevo na službu u Drinski korpus.

Stasanje

Dva rata protiv Turske presudno su uticala na formiranje vojničkog lika Živojina Mišića i modernizaciju srpske vojske. Mišićevo ratno iskustvo poučilo ga je da je srpski seljak bistar, okretan, hrabar, da odlično shvata svoje dužnosti prema otadžbini, ali ga treba dobro  obučiti, dati mu dobro oružje i voditi u borbi sigurnom rukom školovanih oficira. U toku početnog dvogodišnjeg školovanja u Artiljerijskoj školi Mišić je stekao pristojno obrazovanje pa je mogao, blagodareći bistrom umu, da uočava greške u komandovanju srpskih i turskih komandanata, da zapazi slabosti narodne vojske, nedostatak u naoružanju i opremi, da - krećući se u prvim borbenim redovima i komandujući četom i bataljonom - lično oseti prirodu rata, ponašanje vojnika, njihove mogućnosti, potrebe i držanje u borbi. Sa tim iskustvom on se, zajedno sa svojim klasnim drugovima, vratio u školske klupe na dvogodišnji naknadni kurs u Artiljerijskoj školi.
Prvog septembra 1878. svi pitomci XI i XII klase ponovo su bili na okupu. Inače dobijeni rang 21. pri upisu na vojno školovanje Mišića je pratio za svo vreme vojničke karijere kao nepromenljiva kategorija: stariji po rangu imali su prednost pri unapređivanju ili uzdizanju, bez obzira sa kakvim su stvarnim uspehom završili školovanje. Nekoliko dana od početka nastave na naknadnom kursu, piše Mišić u svojim memoarima, školu je posetio tadašnji ministar vojni potpukovnik Jovan Mišković i obećao pitomcima da će im se rang odrediti prema postignutom uspehu na kraju školovanja. Mišić je sa odličnim završio naknadni kurs, ali mu rang nije popravljen. Tu nepravdu nije mogao da zaboravi do kraja života. Ali to ga, ipak, nije omelo da veoma predano radi na ličnom usavršavanju i s primernim pregalaštvom obavlja službene zadatke.
Po završenom naknadnom kursu na Akademiji, raspoređen je u Prokuplje na dužnost komandanta voda u 2. četi 7. bataljona aktivne vojske. Na dužnost je stupio 17. septembra 1880. godine. U Prokuplju je ostao pola godine. Potom je ceo bataljon 1881. godine premešten u Beograd i smešten u kasarne u Donjem gradu ispod Kalemegdana. Taj premeštaj Mišić je nerado doživeo, jer mu je vreme provedeno na službi u Prokuplju trajno ostalo u vrlo živom sećanju.
U Beogradu je službovao sve do 25. oktobra 1884. godine. U toku službovanja u Beogradu odlikovan je 2. jula 1881. godine srebrnom medaljom za revnosnu službu. U maju 1882. postavljen je za komandira voda u 1. četi 9. bataljona. U avgustu iste godine određen je, pored redovne dužnosti, za nastavnika telesnog vaspitanja u Nižoj gimnaziji u Beogradu. Posle tri meseca, 1. novembra 1882. godine, unapređen je u čin poručnika. Zatim je postavljen na dužnost ađutanta 7. bataljona u beogradskom garnizonu. Na toj dužnosti ostao je do 25. oktobra 1884. godine, kada je postavljen za komandira 1. čete u 5. bataljonu "Kralja Milana" u Užicu.

Porodični događaji 
Zanimljivo je da Mišić pišući svoje memoare, nije pominjao porodične događaje koji su se zbili u tom vremenu, a koji su za njega, svakako, imali izuzetan značaj, što, na izvestan način, svedoči da mu je služba uvek bila na prvom mestu.
Naime, osam meseci posle premeštaja iz Prokuplja u Beograd, umrla mu je majka Anđelija, 13. decembra 1881. godine u 75. godina života i sutradan sahranjena u Struganiku. Gotovo je čudno da je propustio da zabeleži majčinu smrt za koju je bio toliko vezan i koju je iskreno obožavao i čuvao uspomene na njenu nežnost i brigu kroz ceo svoj život. On takođe nije zabeležio kako se upoznao, verio i oženio sa mladom i lepom Nemicom Lujzom Krinker, koja ga je iskreno volela i pratila deleći sa njim i radosti i nevolje do kraja života.
Njihov porodični prijatelj, gimnazijski profesor Milorad Pavlović Krpa, koji je bio Mišićev lični sekretar 1914-1915. godine, kada je bio komandant 1. armije, ostavio je zanimljivo svedočanstvo kako je mladi poručnik Živojin upoznao šesneaestogodišnju Lujzu u Aranđelovcu. Lujzin otac Frederih Krinker, poznati beogradski građevinski preduzimač, gradio je hotel "Staro zdanje" u Bukovičkoj banji. Pošto mu se veoma dopala okolina i tamošnji ljudi, kupio je imanje i sagradio za sebe vilu u Aranđelovcu. U leto 1881. godine Kriknerovi su letovali u Aranđelovcu. U isto vreme bataljon u kome je služio potporučnik Mišić, imao je vežbe u okolini Aranđelovca. Na balu, koji su aranđelovčani priredili jedne večeri, prisustvovao je mladi Mišić i mlada Lujza sa roditeljima. Čim je orkestar zasvirao muziku za igru, potpuručnik Mišić je zamolio Lujzine roditelje za dozvolu da sa devojkom odigra jedan ples. Ni devojka koja je preko volje ustala, ni njeni roditelji nisu bili zadovoljni kavaljerom. Ali te noći, spretni Mišić osvojio je devojačko srce i planula je ljubav na prvi pogled. Venčali su se posle dve godine u Vaznesenskoj crkvi u Beogradu, 30. oktobra 1884. godine. Mišić je već tada bio poručnik i po, potrebi službe, istog meseca premešten je u iz Beograda u Užice. Lujza je, zaljubljena u svog supruga, bez dvoumljenja krenula za njim, prateći ga iz garnizona u garnizon, iz rata u rat, uživajući u počastima koje je dobijao njen muž i deleći sa njim nedaće koje su ga mučile, ali je uvek osećala i govorila da je sa njim imala srećan brak u kome su izrodili šestoro dece.
Posle godinu dana službovanja u Užicu Mišić je premešten u Valjevo, u maju 1885. godine za komandira čete u 5. bataljonu stajaće vojske. Sa četom je logorovao na Krušiku. U julu iste godine položio je praktični deo ispita za kapetana druge klase. Usled velikih napora u komandovanju četom i izvođenje obuke i priprema ispita veoma se iscrpeo i ozbiljno oboleo. U to vreme kralj Milan je, pod uticajem bečkih vladajućih krugova, zaoštrio odnose sa Bugarskom i odlučio da uvede u zemlju u rat protiv susedne slovenske države.
Već u septembru 1885. godine objavljen je ukaz kralja Milana o mobilizaciji vojske za rat protiv Bugarske. Time je završena mirnodopska karijera mladog Mišća, od završetka Akademije do odlaska u novi rat.
              
                              (Nastaviće se)

Petar Opačić rođen je u Plavu, Knin. U Beogradu je završio gimnaziju, Filozofski fakultet, postdiplomske studije i odbranio doktorat iz istorijskih nauka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u oslobodilačkom pokretu od 1941. do 1945. U JNA je obavljao razne dužnosti u trupi, bio je novinar i urednik u armijskoj štampi, dopisnik sa Sinajskog poluostrva, nastavnik u Višoj vojnoj akademiji, vodeći istoričar i naučni savetnik u Vojnoistorijskom institutu, pukovnik JNA u penziji. Učestvovao je na više međunarodnih naučnih skupova i na Svetskom kongresu istoričara (Vojna konferencija) u Štutgartu 1985. godine sa dva referata.

 

TABLOID objavljuje delove knjige "Vojvoda Živojin Mišić" autora Petra Opačića, pukovnika u penziji, doktora vojnih nauka i jednog od naših najvećih vojnoistorijskih stručnjaka.

 

Sebični interesi "civilizovane" Evrope ne dozvoliše rusima da zauzmu Carigrad i proteraju Turke u Aziju - onamo otkuda su došli.

Vojvoda Mišić

 

Je l' ono Sijenica

U vreme mobilizacije za drugi rat protiv Turske potporučnik Živojin Mišić, kao vodni oficir 7. bataljona stajaće vojske, sa svojim bataljonom premešten je iz Beograda u Valjevo. Tamo je bataljon uključen, kao kadrovsko jezgro, u Valjevsku brigadu I klase kojom je komandovao Živojinov stariji brat kapetan I klase Lazar R. Mišić. U toj brigadi potporučnik Mišić je postavljen za komandira 2. čete narodne vojske u bataljonu Teodora Vanlijića. U ovom ratu potporučnik Živojin Mišić učestvovao je samo u borbi u Sjeničkom polju.
Naime, Valjevska brigada I klase, posle mobilizacije, upućena je na ibarsko vojište, u sastavu Javorskog korpusa. Posle dugog oklevanja da se odazove pozivima ruske Vrhovne komande da stupi u rat i pruži pomoć ruskim trupama koje su opsedale Plevnu, knez Milan je, najzad, objavio proklamaciju 1. decembra 1877. i to pošto su Rusi već zauzeli Plevnu, i preko Bugarske nezadrživo napredovali prema Carigradu. Taj zakasneli ratni poklič kneza Milana, pored niza nepovoljnih posledica, onemogućio je srpsku vojsku da, i pored velikog poleta, dostigne ciljeve predviđene ratnim plenom.
Odmah posle objave rata, Javorski korpus je prešao granicu po velikoj hladnoći i dubokom snegu. Valjevska brigada I klase nastupala je sa graničnog fronta prema Kladnici. Mišićeva četa obrazovala je prethodnicu i ubrzo se sukobila sa Turcima. Ceo teren bio  je prikriven dubokim snegom, pa se nisu primećivali turski rovovi sve dok turci nisu otvorili puščanu vatru. Mišić je veoma slikovito opisao ponašanje svojih vojnika u ovom sukobu.
Čim su Turci otvorili puščanu vatru, njegovi vojnici, već prekaljeni ratnici iz prošlog rata polegali su po celcu (negaženi sneg), ukopali zaklone u snegu i najedanput otvorili paljbu. Kada su susedne čete krenule da zaobiđu turske položaje, naši veoma bistri i okretni vojnici jednim pogledom shvatiše situaciju i, bez moje komande, povikaše: Žene, de, more Turci odstupaju, a naši hoće da ih obiđu. Ajdemo i mi napred, šta čekamo ovde?!"
Posle prvog energičnog juriša, Mišićevi vojnici upali su u turske rovove iz kojih su njihovi branioci pobegli. U rovu su našli tri mrtva Arapina. "Naši vojnici su ih, piše Mišić, sa iskrenim sažaljenjem posmatrali. Jedan od naših, kada ugleda one mrtvace, uzviknu: "Pobogu brate, koliki su? Odakle su došli ovi jadnici?"
Uskoro se pred njima, na samo dva kilometra, ukazala sjenička varošica. Vojnici, su se okupili oko svog komandira i zapitkivali ga: "Slave ti, gospodin potporučnik, je li ono varoš Sjenica kuda nam ti reče da idemo? Pobogu, brate, mi ćemo tamo do mraka stići!"
           

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane