Natrag

Velika Plana


Ko koga vara i ko koga pljačka na nekadašnjem Carigradskom drumu


Bruka za mafiju


Nakon višemesečnog sinhronizovanog rada Uprave carina i smederevske policije presečen krijumčarski kanal trgovine mesom. Uhapšeni su Rodoljub Milenković i Mališa Maksimović, obojica iz Velike Plane. Meso su krijumčarili izbegavajući mere carinskog i veterinarskog nadzora, nabavljajući i prodajući meso poreklom iz Brazila i Kanade. Reč je o vrednosti većoj od 42 miliona dinara. Izbegavali su obaveze po osnovu PDV-a, poljoprivredne takse i carina, državni budžet oštetili su za oko 23,5 miliona dinara

Piše: Miodrag Milojević

Zavejan snegom, igrom slučaja, našao sam se u Velikoj Plani pred kućom opasnog kriminalca i mafijaša, Rodoljuba Milenkovića, biznismena iz Velike Plane.
Komšije u Plani ne znaju da li je Milenković umešan u kriminal. Mogu da pričaju samo komšijski, o onome što su videli. Kako je četrdesetogodišnji komšija, Milenković, živeo. Držao je jednu prodavnicu na periferiji Plane. I tu jednu je zatvorio. Kirije u Plani nisu visoke sto do dvesta evra. Nije mogao da uzme u zakup lokal u centru Plane. Kirija od dvesta evra bila je krupan zalogaj za Milenkovića. Kakav je to biznismen, kakav je to kriminalac?


Kuj će to da zna

Kuća za izdavanje, za đake i studente ima koliko hoćeš. Kuće stoje prazne. Farbane su u zeleno. Kao da je neko izgubio bure zelene farbe. Neke se raspukle razdvajaju na pola. Te su na prodaju. Umesto ulaznih vrata mestimično stoje prljave zavese koje vitla i kida vetar. Prizori zimski, prizori letnji.
- Sad ću da te odvedem pa ćeš da vidiš. Imaš šta i da vidiš. Dvorište mu je veliko. Dovoljno veliko da u njega stane cela mafija. A kuća? Njegova kuća mora da se sruši. Ta kuća je bruka za mafiju.
Optužen je za milionsku utaju poreza, sa ženom i jednim detetom živi u kućici sedam puta pet metara, i velikim dvorištem. Na dnu dvorišta nanizane su niske žute zgrade, niže od železničkih vagona. Pod snegom debljine pola metra skromna kućica izgleda nešto viša. Milenković je vlasnik polovnog kombija. Jedino što je vredno u dvorištu je automobil marke ''audi'', nije mnogo mator, ali ni previše nov. Tačno, poklopljen snegom u dvorištu stoji ''audi.'' Treba obrisati sneg pa utvrditi da su tablice sa ''GL'', znači Gnjilane. Skromna periferijska ulica. Vidi se, pod krovom niske kućice, prikačen erkondišn, kao beli privezak. Erkondišn, malo bolja kola, to je sve.
Kuću je ofarbana u prljavo žutu boju. Žuta boja ga povezuje sa Brazilom.
Stara žena iz Velike Plane ima životno iskustvo: - Za moj broj on izgleda mnogo fin, malo prost. Da ga neki zavede i da ga prevede... Mala kuća, manja nego naša. Da te odvedem da vidiš. Da l' je to tačno... da l' ga je neki koristio, to mi ne znamo. Kuj će to da zna.
Nema ništa. Ako nema ništa, možda ima pare. Da ima pare, ne bi on tu sedeo. Ja bar ne bi sedela. Radio je ovde. Držao je u kafani ''Uroš'' prodavnicu, imalo je i meso. Radio jednu sezonu. Nije išlo, zatvorio.
- Dobar momak. Ali nesnalažljiv. Sigurno je radio za nekog iz Beograda, taj ga namestio. Da vidiš čoveka, odmah bi ga ocenio da je prost. Samo nemoj tako da napišeš. Novinarski napiši, kaži - nije bio dovoljno šlifovan.
- On je vozio. Koristio ga neko. Sad ljudi ljudi pričaju da je imao dozvolu i da uvozi.
Složili su se dreseri šarplaninaca, kockari i golubari iz Plane: - Od njega ne zavisi ništa. Sve zavisi od druge strane. Samo Šiptar sa Kosova može da ga isčupa. Šiptar, za koga je radio. Taj Šiptar je biznismen. Ako Šiptar bude hteo da plati, oslobodiće ga.
Baba diže prst: - Mi jedva preživljamo. Živeo je malo bolje od nas. Ničim nije besneo. Ja ću da ti kažem šta je trgovina. Trgovina je velika lutrija. Al ne može ja svaki da je igra. Pao je za narod, kao sitna riba. Upleo se u mrežu.

I izigranti žive

Nedaleko odavde ima put što vodi od bazena u Velikoj Plani. Tu su zajedno odrasli prvoosumnjičeni Milenković i drugosumnjičeni Maksimović. Maksimovića niko u komšiluku ne brani. Milenkoviću je otac šofer, doseljenik sa Kosova, majka meštanka. Otac već dugo radi sa mesom, držao i kasapnicu. Sneg nas pokriva. Komšiluk se izgleda plaši oca, Bore Milenkovića. Ima preku narav, kasapin je sa Kosova. Mogao bi da potegne nož.
Posao, trgovinu mesom sa kosovskim Albancima počeo je verovatno otac. Izvoz je do rata išao odlično. Primećivalo se da su do rata Milenkovići živeli mnogo bolje: - Dobro znaš da Albanci ne jedu masno. Milenkovići su s Kosova, oni znaju kako se Albanci hrane. Kod njih masno ne prolazi.
- Stric njegove majke prodavao je kuću. Stric i žena, što je radila u ''22 decembar'' kod autobuske stanice u Plani, pobegli su za Čačak, kad je i žena izgubila posao. Kupili su malu, nalik na seosku kućicu, od blata, sagradili ovu koju vidiš isto tako malu, a bez blata.
Komšije žale Milenkovića, samo što ne plaču. Komšije se krste i čude. Komšije se pitaju. Da ga Čiča Damjan nije namestio? Čiča Damjan, Deda Sa Onaj Kuk.
- Moguće je. Čiča Damjanović je jak sa parama. Čiča Damjan iz Mladenovca, drži u Palanku dve kasapnice.
- Kad je propala živinara u Plani, tad se Čiča Damjanović ubacio. Mi radnici, idemo ujutru grejemo vodu za piliće. Pustimo kazan i paru. Hladnoća, hladnjača se puši. Jedina mesara bila onda u Plani. A sad, sam u pijac ima četiri - pet mesara.
- Sitna riba. Nije iskusan. Puk o je. Malo priprost. Ne ume da se snađe, nije baraba.
Radnici živinare iz Plane zovu Palanku: - Šta bi? Jel vam uhapsiše Čiču?
- Ma, jok, bre. Čiča je uhapšen i odmah pušten. Nema dokaza za Čiču. Čiča ima pare.
U istrazi se Čiča odlično držao. Rekao je: - Ove dečake ja prvi put vidim. Ove dečake ja ne poznajem.
Baba podvlači crtu: - Opasna stvar danas. Ne žive samo lopovi dobro, jok! Nego žive lopovi, žive prevaranti. I izigranti žive i mafijaši.
Pričaju radnici nekad evropske klanice živinskog mesa iz Velike plane: - Imali smo dug. Klanicu ne na ime duga preuzele 'Agrobanka. Nadamo se, nadamo se se - opet će da radimo. Dolazio je Miličić, iz Palanke, mafijaš da kupi klanicu. Ne damo njemu. Samo njemu ne damo. Što je iz Palanke, što je mafijaš. Sad se nadamo - će da vidimo, će da radimo...

Otkačila se kukica

Vidljivost je na tri metra. Došao sam sa jedne strane, Ivica, sa druge strane, iza mojih leđa. Razmenili smo nekoliko rečenica. Baba je dreknula iz snega: - Ivice, idite u kuću, Ivice!
Kad sam se osvrnuo više nije bilo Ivice. Autolimar, koji je ostao bez posla.
To je tradicija. Nije samo gostoljubivost, nego ritual. Ko ne ulazi u kuću, nije dobar čovek. Ivica je mlad i naočit. Bio je na birou.
Baba je osula paljbu: - Dobar je, ali ima manu. Veliki je to inadžija. Stalno, nervozan, uvek nervozan.
Trajalo je kratko. Lice mu nisam zapamtio. Zapamtiću priču o Ivici: - Imao Ivica devojče. Mnogo lepo bilo. Da l' ga bio verio, šta je bilo... Devojče imalo ugrađen pejsmejker. Samo što je nije doveo, našli je u krevet. Mrtvu. Ivica podig'o neki kredit. Dobar je dečko, pošten al' mnogo nervozan. Uplatio mi 200 dinara kredit. Čekaj, šta da se radi? Ivica rešio jedno, ono ispalo drugo.
Ivicu je odnela oluja "progutao sneg", poklopila ga bela snežna pelerina. Ništa ne bilo strašno da baba nije rekla: - Otkačila se kukica. Gotovo.
Da li je baba pomislila na sat ili na nešto drugo? Pogledao sam gore. Ravnomerno je gurao kazaljke veliki zidni sat.
Ivica više ne živi po satu ni po kalendaru.
Ivica reče, kuća mu je na brdu. Ne vidim nikakvo brdo. Ne vidi se dalje od tri metra. Za mnom su koračale kuće, koračalo je drveće. Osvrtao sam se za Ivicom. Kud se izgubi? Vetar je potopio stope. Otkačila se kukica.
Zavejane su ulice kojima sam stigao. Put ispred merne, dok izlazim, ovi retki ljudi, brišu metlom.
Kažem da sneg ne smeta, da nikad ne nosim kačket.
Kao što je nekada pokojni Garagan držao u Plani krojačku radnju, tako jedan komšija u Parizu krojač modnog odela. Nije ni jedno odelo poslao u Planu, ali jeste delio kačkete. Kačkete u Parizu proizvodi njegov drugar, naš zemljak, iz sela Lozovika kod Smedereva. Dobio sam beli kačket sa plavim krovom. Crvena Ajfelova kula, stilizovana na plavom polju. Na kačketu izvezena slova '' Paris, Saint - German.'' Kad sam ušao u prvu kafanu, svi su se okrenuli. Kačket je bio prljav. Ništa. Nosiću ga u rukama. Nosio sam ga do kraja.
Šta to fali taksistima u Velikoj Plani? Pitao sam konobaricu u crnom kaputu. Preko puta, tri crne senke ulaze u taksi. Led je, veliko klizalište. Taksisti sede u kolima. Konobarica reče da čekaju mušterije. Vrata kafane su providna, kažem. Vide se mušterije. Žmiri u uglu kafane ćorava grejalica.
- Fali im malo kulture, ništa više. Da ne maltretiraju goste. Samo da nauče da se ponašaju. Kad sam počela da radim ovaj posao upoznala sam naše ljude. Jesu neki radili u inostranstvu. Nisu bili fini ni tamo. Jao, finoće? Kod naših ljudi tražiš finoću?
Rekao sam da je posao konobarice zahvalan i zabavan.
- Pa nije uopšte interesantno, verujte. Nije uopšte interesantno. Naši ljudi su takvi ljudi. Razumem njenu priču. Bila je ekonomista u propaloj građevinskoj firmi u Plani. Sad ima četrdesetak godina. Nedostupna za taksiste kao uposlena, mlada i zgodna. Sad su taksisti dočekali svoji pet minuta. Dugo su čekali na njen pad. Drugo je konobarica bez zuba u popodnevnoj smeni.
Direktor opljačkao firmu, odbegao za Beograd, drži privatnu firmu. Zamenik direktora otvorio u Beogradu privatnu firmu.
- Direktora je 2003. spasao zatvora predsednik suda u Velikoj Plani. Sada imamo predsednicu suda. Primili smo jednu platu. Manje od 10 hiljada za tri godine.
Taksiste isteruje na sneg. Telefonirala je profesoru: - Odmaraš kad pada sneg. Blago tebi. Vidim, tvoja koleginica ode kući. Čekaju je. Puna kuća naroda. Ode sa tašnom. Ha-ha-ha! Ti imaš časove u tri. Vidi taksistu, Bosanca. Ima neki šešir kao kaubojski. Svi su nešto pošandrcali danas. Dobro. Šta da se radi. Ajde, ljubavi, dobro...
- Ovaj sneg dolazi iz Vojvodine. Tako je suv - rekla je studentkinja.
- Nismo mi navikli. Kako oni Eskimi tamo? Eskimi navikli, super.
Nosio je žutu čorbu narodne kuhinje. Postala je zaleđeni kamen. Ćosav je ali prav. Otkriven kokošiji, dugi, goli vrat. Zadirkuje ga Romkinja što poskakuje ispred robne kuće. Prodaje nešto, ne vidi se šta: - Nisam ja pička kao ti! Nikad ne bežim od sneg. Ja sam se kalio na Drinu. Nisam se kalio ovde, na Moravu.
I ovde, u Plani se vidi ko je Leskovčanin. Poznajem ga po govoru: - Kuco, jesi se smrzla, kuco? Beži tamo, u zavetrinu.
Ostala je za mnom, pokrivena snegom prodavnica pogrebne opreme ''Brodolom.'' Ne vide se venci, na plavičasto beloj podlozi snega, kao kvarni zubi, crna slova.
- Prijatelju, gde u Plani ima restoran. Sme li da se jede meso iz Brazila, iz Kanade?
- Ne znam. Ne idem u kafane.
- Negde mora da se jede.
- Ideš u prodavnicu, kupiš kobasice.
A kako je bilo u putu? - Dobro jutro ili dobar dan. Po rednoj listi, pa svi isti.
- Šta ću s ovim parama ne znam? Nemo da mi daješ ove nevažeće evre. I tako dalje.
Evre? I to primaš! To su nevažeće.
- Ti nikad ne mož ni ženu da nateraš da počisti kuću. Da nateraš komunalno da čist put!
Odgovara jedna žena: - To zavisi od čoveka. Ako je malo labilan, žena neće da čisti, nije luda.
- Više pada nego jutros. Nosi ga vetar, jebe ga... Prvi put u moji 26 godina da ponesem kišobran.
- Sneg je pao, staze zavejao - kaže Miša kondukter.
- Malo li je? Iskopam mu jamu na šajbnu. Celo vreme sedi, dok ja radim. Kaže posle, zameni me malko. Nije važno ko koliko radi. Ali budi čovek, budi drug.
Vlast nema milosti. I po snegu pljačka kamiondžije: - Otiš o sad dole, kako da se vrati? Da mu kažem, ostavi kamion, sedi na autobus. Uklopili smo tonažu, nosivost, tačno. I zbog snega na ciradi prebacio 30 kilograma. Ovaj mu naplatio kaznu. Strvina. Možeš da zamisliš? Naplatio uobičajenu kaznu za saobraćaj 40 evra. Taman mi je lepo da dam od jutros 40 evra na ovaj sneg. Znaš kako mi je fino da dam 40 evra koje nemam. Da sam tovario tonu više pa da platim, nije mi žao. Nego tonu manje.
- Šta misliš Zoko, da popijemo kilo vino. Pa da izađemo gor, na Radovanje? Šta misliš, dokle bi stigli. Da ponesemo kolje, čekrk, pa da se izvlačimo. Strašno.
Stolovi prljavi i glatki kao poledica. U kafani nema grejanja. Konobarica nosi dugi crni kaput: - Dvoriš pijandure po stolovi? Je l' ima? Je l' dolaze.
- Ma jok.
Vrata su zamaglila. Uhvatio se za vrata kafane, video je unutra nekoga kome duguje, pobegao je.
Konobarica kaže: - Ova vrata se mnogo teško otvaraju!
- Ja mislim - rekla je konobarica - da cenovnik taksi usluga za celu Srbiju treba da bude isti. Ona budala je jednom dečku tražila 11 hiljada do Beograda. A svi voze Beograd 4 - 5 hiljada! Moram da se nerviram. Jako me nerviraju neke stvari. Jedan taksista mi je od Pupinovca do groblja vozio za 63 dinara a ovi uzimaju 600!
- Dobro. Ako za Beograd idu četvoro i vraćaju se.
- Ma nemoj? Kako dobro. Da daš celu platu za put do Beograda.
- Gde ćete - pitala je konobarica drage goste.
- Odosmo da legnemo.
U prvoj kafani pričam o zapošljavanju u Velikoj Plani. Kako ide zapošljavanje u Velikoj Plani. DIS iz Krnjava - to je Gazdina firma. - Bila sam u naše socijalno da nešto završim. Bože, koliko je odjava od Cmane. Cmana stvarno puno prima radnike. Kad uzme radnika on automatski dobije dve hiljade evra. Ne može tri godine da ga otpusti. Ali radnik može sam da da otkaz. Ako hoćeš da radiš kod Cmane moraš da potpišeš sam otkaz, odmah, da bi počeo da radiš. Cmana ti posle ladno daje otkaz, uzima drugog radnika i opet uzima dve hiljade evra.
Baš je bilo lepo. Bio sam zavejan u bekstejdžu života. Izigranti, foliratni, direktori, konobarice... Bruka za Mafiju.

 

Osumnjičeni

Uhapšeni su Rodoljub Milenković, vlasnik preduzeća ''Evroko - meri Peno Nikos'' i Mališa Maksimović, vlasnik S.T.R. ''MN - Trgomes'', obojica iz Velike Plane. U grupi osumnjičenih su i Dušan Đorđević, vlasnik SZTR ''Žar'' iz Svilajnca i Tomislav Stojanović vlasnik DOO ''Mesopromet'' iz Jagodine. U Jagodini se se odmah odrekli Stojanovića. Nije njihov, nije ni iz Jagodine. Reč je o doseljeniku sa Kosova, kupio je kuću u obližnjem selu. Svi su umešani, tek će se odmotava. Umešani su Srbi i Albanci i Novi Pazar i Bog te pita ko još.

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane