Natrag

Zadnja strana


Zidar je slobodan

Piše: Milan Milutinović


Evo, tek sad po povratku iz haške tamnice, mogu realno da razmislim o svom pređašnjem životu. Šta je meni sve ovo trebalo? Da sam samo znao da kažem NE. Da sam znao da kažem: radije ne bih, hvala vam na poverenju... Ali, drugovi, imajte razumevanja, ja nisam heroj.
Čovek kao prirodno je bio uplašen. Kad te partija ponudi, kad te vođa počasti, pa to se ne odbija. Kako sam ja, molim vas lepo, mogao da kažem Slobodanu Miloševiću da neću da idem na pregovore o Kosovu u dvorac Rambuje kod Pariza?
Da mu kažem, nemojte molim vas, dajte nekome drugome, ja sam se dvoraca nagledao u životu? Šta je trebalo da mu kažem kad me postavio za predsednika? Je li trebalo da kažem: Nemojte, molim vas, pa svi znaju da ste vi, ustvari, predsednik a ne ja!
Dakle, imajte razumevanja.
Kad pogledam unazad, najbolje sam živeo kao direktor Narodne biblioteke Srbije. Niti me ko šta pitao, niti sam ja koga šta pitao. Drugovi su se knjigama zanimali samo kad su bile uperene protiv njih. A takve ni Narodna biblioteka nije imala. Možda negde u podrumu, daleko od nepoštene inteligencije, a još dalje od radničke klase.
Mnogo kasnije, na sednici Glavnog odbora SPS-a, optužio me jedan moj partijski drug, niko drugi nego filozof Mihailo Marković, da sam se Slobodanu Miloševiću dopao što sam nemoralan. Ne nenormalan, nego nemoralan. Baš tako. Dakle, napiše ti naš drug Mihailo zvani Pilja doslovno ovako: „...Paradoksalno je da se među onima koji su uključeni u Glavni odbor u času kad sam ja iskljucen - nalazi jedan od najbezobzirnijih i najciničnijih apartčika, egzekutora Brozove partije ranih sedamdesetih godina. To je čovek koji je redom pozivao sve nastavnike Filozofskog fakulteta u Beogradu, i jednom po jednom, u četiri oka, pretio da će biti izbačeni sa posla, da fakultet na kome se nalaze neće biti više finansiran, da njegove diplome svršenim studentima više neće važiti - ako ne odstrane sa fakulteta mene i sedam drugih profesora filozofije i sociologije. Reč je o Milanu Milutinoviću, sadašnjem ministru inostranih poslova. Na sednici Glavnog odbora 24. avgusta 1995. godine kritikovao sam i samog predsednika Miloševića što takvog čoveka uzdiže na tako visoke položaje…".
Eto, tako je govorio naš drug Mihailo-Pilja Marković.
Danas, kad sam ponovo kući u Beogradu, posle svega što sam bio u životu, želim da razjasnim neka pitanja kako bih svoju evidentnu starost lakše podneo. Između ostalog i pitanje o kome je drug Pilja Marković govorio.
Sedamdesetih godina prošlog veka ja sam bio ministar za obrazovanje i nauku u vladi Srbije u dva mandata.
Svi svedoci toga vremena mene smatraju formalnim izvršiocem odluke o udaljavanju grupe od osam istaknutih profesora sa Filozofskog fakulteta, okupljenih oko časopisa "Praksis", među kojima su bili Mihailo Marković, Dragoljub Mićunović, Svetozar Stojanović, Nebojša Popov, Zagorka Golubović i pokojni Miladin Životić.
Mogu svi da smatraju šta hoće, ali, meni su drugovi rekli da tu ima neprijateljskog delovanja pa sam i ja delovao u smislu moje tadašnje funkcije.
A kako bi drukčije? Sistem je bio takav. Ja sam mogao da odbijem da delujem, ali su drugovi imali rezervni plan. Da odmah deluju po meni ako ja ne delujem po njima.
Od 1983. do 1987. godine bio sam van politike, na mestu upravnika Narodne biblioteke Srbije, i više puta sam ponovio i opet ću: bio je to kao "progon u Sibir".
Ali, danas ne mislim tako. Eeeee, da sam bio pametan, ne bi me niko iz te biblioteke isterao. Ma, spavao bi u biblioteci ako treba!
Ali, sudbina il'ko zna šta li je, mene je nešto teralo dalje, ka vrhu…
Krajem osamdesetih godina postao sam ambasador u tadašnjem jugoslovenskom Ministarstvu inostranih poslova i načelnik Uprave za štampu, kulturu i informacije.
Eeeee, da sam bio malo pametniji, ne bih ja iz te uprave nigde izlazio. Ma, ako treba, čitao bih sve novine po tri puta, sekao makazama važne članke, obaveštavao važne drugove o tome, držao bih lepak u jednoj ruci a u drugoj telefon i samo izveštavao:
"…Druže, da samo znate o čemu ovi pišu, pa ovo je čista neprijateljska propaganda!".
Ali, nešto me nije držalo na tom mestu, želeo sam ja i dalje i više.
U septembru 1989. godine imenovan sam za ambasadora bivše SFRJ u Atini gde sam ostao i nakon raspada Jugoslavije i formiranja SR Jugoslavije. 1992. godine.
Eeeeee, a da sam bio pametan pa da nigde nisam išao iz sunčane Atine, gde bi mi kraj bio. Sunce, grčka ostrva, more, život... Trebalo je samo da uzmem azil i da kažem braći Grcima kako sam bolešljiv i kako mi treba morski vazduh i veliki broj sunčanih dana.
Ali, pokolebali su me sami Grci. Kao da su znali za moje ambicije. Rekoše uglas, nemoj Milutine, nemoj Srbine, domovina te zove, nego iskoristi ovaj mandate pa prodaj one vaše jugoslovenske avione za gašenje požara, one "kanadere", izgore nam cela Grčka od ovoliko sunca.
Poslušam ti ja Grke, rasprodam ti ja tu našu stratešku imovinu, nešto para sam tu i zaradio... Ali, đavo kao što znate ne spava nego stalno priziva u nove nevolje…
Na mesto ministra inostranih poslova SR Jugoslavije došao sam u žarko leto 18. avgusta 1995. godine, nakon odlaska moga druga Vladislava Jovanovića za ambasadora pri UN.
Eeeee, a da sam znao šta me čeka, ostao bi ja u diplomatiji po svaku cenu, makar me smestili za ambasadora u Južni Jemen! Ma, ostao bi u diplomatiji, pa taman nikad ne video ni Južnog Jemena!
No, šta je, tu je, reče mi Slobodan, ti si Milane jedan umiljat čovek, a vremena su ružna. Narodu treba neko tako pitom da ono ružno što ga čeka lakše podnese. I još reče: ti ćeš biti, predsednik, i nemoj da pogrešiš u javnosti pa da me stalno oslovljavaš sa "Predsedniče", bez obzira kako stavri uistinu stoje.
I, eto tako, odoh u onaj dvorac Rambuje, saleteše me strani novinari da pitaju: pa kako ćete predsedniče Milutinoviću sad kad ste odbili da potpišete pakt sa ostatkom sveta u vezi Kosova, šta će sada biti, spremaju vam bombardovanje? Sećam se da sam zapalio cigarilos, prebacio mantil preko leđa i ležerno rekao: Ke sera sera, ili u prevodu, šta će biti-biće. To je odmah prenela sva svetska štampa.
Danas tvrdim da je to moj jedini zločin. Zato me Haški tribunal i oslobodio po svim tačkama optužnice.
Jedino me drug Pilja Marković nikada amnestirati neće. Ali, i ne treba...
Znam, svi ste nestrpljivi, očekujete da vam kažem ko me je pustio iz Haga. Odgovaram kratko - BRAĆA. Al' ne topla braća. Ja nisam bio među takvima, već pred Tajnom Braćom. I vi ste sigurno znali da će me osloboditi. Zar da među Braćom bude ratni zločinac. A Braća šire mir, ljubav, prijateljstvo...
Izljubio sam se sa Šajom, sa generalima... Oni mi nisu zamerili na slobodi. A vi?

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane