Stav

Bankrot

Ili MMF ili bankrot. Tako krešte sa Kopaonika režim i njegovi ekonomski talibani. Tržišni fundamentalisti su se okupili da pronađu put izlaska iz krize. I ništa. On koji su nas uveli u krizu, traže rešenja za izlazak iz krize. Oni koji su uništili i rasprodali srpsku privedu,raspravljaju o spasu privrede. Oni koji su se obogatili sprovodeći reforme, dok je većina stanovništva siromašila, nude nova spasonosna rešenja. Bahati i bezobrazni malograđani na vlasti, predvođeni narcisoidnim manekenom Tadićem, nastavljaju da obmanjuju građane. Tako je predsednik svih skorojevića najavio raskid kobnog saveza privrede, tajkuna, kriminalaca i politike. I svi su mu tapšali. Svi privrednici, tajkuni, kriminalci i političari! Podržali su izlaganje svoga predsednika. Koji je garant našeg puta u evropske i evroatlanske integracije. Koji je sve popularniji što su građani siromašniji. I koji odbija da govori o vanrednim izborima, jer izbori su štetni za demokratiju. Predsednik traži jedinstvo. Predsednik zahteva mobilizaciju. Svih privrednika, tajkuna, kriminalaca i političara.

Piše: Branko Dragaš

Nije vreme za jalove izbore. Uostalom, šta bi ti izbori doneli? Ko sme predsedniku da izađe na crtu? Ima li takvog? Nema! Ako nema, i ako se zna da predsednik unapred pobeđuje, izbori su nepotrebno trošenje para i vremena. Dileme nema. Predsednik je spreman da vlada, dok se sve ne rasproda. Građani treba da veruju predsedniku i njegovim marketinškim pajtosima. Režimski ekonomisti predsedniku sve veruju. I oni smatraju da dileme nema. MMF je jedini koji nas može spasiti. Tako su govorili i pre devet godina.Vratili smo se, dakle, na sami početak. Reforme još nisu ni počele. Očekujemo šta će nam eksperti MMF-a predložiti. Izbora nemamo. Ili ćemo pod stege MMF-a ili bankrot.

Da li je MMF pravi izbor? Nije. Ako smo dovedeni pred tu sudbonosnu odluku, predlažem da izaberemo - bankrot. Zašto je bankrot bolji? Bankrot je bolji izbor je prekida dosadašnju agoniju. Izborom MMF-a nastavlja se naš put u pakao. MMF je glavni krivac za svetsku ekonomsku krizu. Eksperti MMF-a su bili borbeni mudžahedini ideologije neoliberalizma. Oni su bili plaćene ubice koji su masovno ubijali nacionalne ekonomije i nacionalni identitet. MMF radi za interese multinacionalnih kompanija. Multinacionalnim kompanijama upravljaju multinacionalni tajkuni. MMF je omogućio multinacionalnim tajkunima da postanu još bogatiji, dok su građani planete postajali sve siromašniji. MMF je nametao šok terapiju. Operaciju bez anestezije je sprovodila vlada koju je postavljao MMF. Ministri u vladi su bili konsultanti multinacionalnih kompanija. Privremeno su bili na zadatku u vladi. Nakon obavljenog posla, vraćali su se na menadžerska mesta u stranim kompanijama i stranim bankama. Odatle su hvalili svoje naslednike. Koji su nastavljali da sprovode politiku MMF-a. Taj ekonomski koncept je potpuno uništio privredu Srbije. Bio je to ključni strateški zadatak. Smišljen u glavi bolesnog uma. Istog onog uma koji je naredio bombardovanje Srbije. Na evropsku, nezavisnu državu su bačene bombe sa osiromašenim uranijumom. Kada drakonska kazna nije uspela da sruši Despota, odlučili su da potkupe narod. Potrošen novac se knjižio kao odobren kredit. Na njega su redovno obračunavali zelenaške kamate. Kada su svoje činovnike doveli na vlast, krediti su morali da se otplaćuju. Naravno, uvećani za zelenaške kamate. Otpis starog duga je bio marketinški trik pred novo zaduživanje. Naime, obračunate redovne i zatezne kamate, računate i u vreme trajanja sankcija, kada nismo mogli fizički ništa da plaćamo, samo su naduvala dugovanja. Otpisa, zapravo, nije ni bilo. Otpisano je  samo ono što je namerno naduvano. Dug je ostao u celosti. Nekoliko činovnika u vlasti je dobro naplatilo ovu špekulaciju. Zato su sekli parisku tortu. Ali, to nije bilo dovoljno. Srbi su morali da budu kažnjeni.

Neuspela NATO intervencija je pokazala svu slabost Imperije u rastrojstvu. Oligarhija Imperije je bila ponižena. Odlučili su da trajno umire Srbe. Najbolji način je bio da se slomi ekonomska kičma Srbije. Tako Srbi više ne bi bili remetilački faktor na Balkanu. Službenici MMF-a su bili egzekutori. Izmišljene su reforme za uništavanje privrede Srbije. Počelo je nekontrolisano novo zaduživanje. Opominjao sam naciju na samom početku tih nametnutih reformi da je to pogrešan koncept. Opominjao sam da su se opasni ljudi dokopali vlasti. Građani Srbije su naivno poverovali u marketinške trikove neoliberala. Počelo je suludo zaduživanje. Godinama sam tvrdio da upadamo u dužničko ropstvo. Vlast je sprečavala svako moje pojavljivanje u javnosti. Danas podaci govore da je stopa servisiranja duga došla na 45 odsto, dok je normalno da bude svega 25 odsto. Gotovo polovinu priliva deviza od izvoza roba i usluga moramo da potrošimo na servisiranje glavnica kredita i prispelih kamata. Srbija je danas zadužena preko 31 milijardu dolara. Režim traži nova zaduživanja. Jedini način da ostanu još neko kraće vreme na vlasti je da se nastavi zaduživanje. MMF je za njih spasonosno rešenje. Agonija se još neko vreme produžava, što je dovoljno da oni nastave pljačku države.

Prodaja Telekoma može pojedincima iz vlasti da donese velike provizije. Ali sve te rasprodaje i zaduživanja mogu samo produžiti njihovu vlast do godinu dana. Naime, da bi sve ostalo kako jeste i da građani ne otpočnu socijalnu revoluciju, potrebno je 1,2 milijarde dolara mesečno. Godišnje je to 14,4 milijarde dolara. To je novac koji treba da se održi sadašnja vlast, da nema pobune na ulicama građana, da se servisiraju ovogodišnji dugovi i da uopšte nema privrednog razvoja. Odakle treba namaknuti toliki novac?  MMF je već pripremio 512 miliona dolara. To nije dovoljno. Režim traži još dve milijarde dolara. Ali ni MMF nije bure bez dna. Ima on mnogo važnije klijente koji su bankrotirali i kojima treba da pomogne. Slučaj Islanda, Irske, Mađarske, Ukrajine, Letonije, Litvanije i Estonije je za primer. Srbija neće dobiti toliki novac od MMF-a. Režimu ostaje jedino da se još zaduži i da rasproda preostalo porodično blago. Zaduživanja na svetskom tržištu kapitala neće biti, jer svi privatni investitori znaju da je Srbija pred bankrotom. Ostaje da se rasproda Telekom, EPS i još neka javna preduzeća. Hoće li građani Srbije to dozvoliti? Ne znam. Teško je bilo šta određeno reći. Ogromno je nezadovoljstvo građana, ali to nezadovoljstvo nije artikulisano. Nema političke opcije koja može da kanališe to nezadovoljstvo ka istinskim i temeljnim reformama u društvu. Poslednjih nekoliko meseci sam svedok narastanja nezadovoljstva i sve bržeg otrežnjenja građana. Bude se građani iz tranzicionog sna. Politička kvazielita je potpuno obesmislila politički život u Srbiji. Prva i Druga Srbija su u jalovom ratu bez pobednika. Građani traže nešto potpuno novo. Građani traže moralnu obnovu društva i ekonomski preporod  koji će im doneti bolji život. MMF ne može da donese ništa novo. MMF nas je gurnuo u provaliju i sada pokušava da nas u njoj zadrži.

Jedini način da Srbija krene napred i da se izvuče iz ovog gliba je da se napravi rez. Zato je dobro da dođe do bankrotstva. Zalažem se, dakle, da se proglasi bankrot. Zašto je to dobro? Psihološki je dobro jer bi se prekinula ova bolna agonija. Građani bi to podržali. Napravio bi se novi iskorak. Proglašavanjem bankrota, uvele bi se privremene mere u privredu. Vlada bi bila u ostavci. Raspisali bi se vanredni parlamentarni izbori. Organizovao bi se javni okrugli sto o spasu Srbije. Oslobodlili bi se mediji političke kontrole. Pripremao bi se politički teren za  vladu nacionalnog spasa. Ta vlada bi imala predsednika i dva potpredsednika i devet ministara. Vlada bi se podelila na: politički deo vlade i menadžerski deo vlade. Menadžerski deo vlade bi bio sačinjen od jednog potpredsednika, pet ministara i guvernera Narodne banke. Oni bi radili za platu od 1 evro godišnje, založili bi svoju imovinu kao garanciju i dobili bi procenat od  rasta BDP. Menadžerski deo vlade bi građani birali na izborima. Politički deo vlade bi pripao strankama nakon održanih izbora. Uvođenjem vanrednih mera zamrzle bi se i smanjile sve plate u državnim preduzećima i službama. Javna potrošnja bi se odmah smanjila 20 odsto i ta oslobođena sredstva bi se prebacila u državnu banku za razvoj. Godinu dana sve plate u državnom sektoru bi se smanjile tako da niko u državnim službama ne bi mogao da ima platu dva puta veću od prosečne plate u privredi. Plate u privatnom sektoru bi bile slobodne. Predsednik države, premijer, ministri, guverner, predstavnici lokalne samouprave i direktori javnih preduzeća bi svojim ličnim primerom pokazali da se zalažu za korenite reforme. Planom racionalizacije državnih službi i javnih preduzeća smanjio bi se broj korisnika budžeta sa 600.000  na svega 200.000, tako da bi svih 400.000 službenika išlo na prekvalifikciju i dobili bi mogućnost da rade u privatnom sektoru ili da otvore svoje preduzeće. Umesto da prazne budžet, oni bi punili budžet. Ukinule bi se sve državne agencije i saveti. Uglavnom, niko ne bi ostao bez posla. Sve plate u upravnim odborima javnih preduzeća bi bile na nivou prosečne plate u privredi. Izvršila bi se u roku od šest meseci kompletna kompjuterizacija države i opismenjavanje građana da znaju da koriste informacione tehnologije. Najveće ulaganje države bi bilo u - znanje. Privreda bi se rasteretila smanjivanjem poreza i doprinosa za 50 odsto. Investicije u proizvodnju bi se oslobodile poreza. Stimulisao bi se izvoz i supstitucija uvoza.

Uveo bi se, pored dinara, evro kao zvanična valuta. Kurs dinara bi bio slobodan. Prestalo bi zaduživanje. Izvršila bi se multilateralna kompenzacija. Napravila bi se nova poslovna berza. Doneo bi se zakon o denacionalizaciji i još 200 zakona usaglašena sa EU. Nacionalizovala bi se imovina kriminalaca i tajkuna. Građani bi dobili 15 odsto akcija svih javnih preduzeća. Stvorio bi se Nacionalni investicioni fond. Srbija bi prva počela da gradi narodni kapitalizam. Srbija bi pokazala put izlaska iz svetske ekonomske krize. Zašto ovo nije moguće? Prosudite sami. Nemojte da slušate eksperte. Pogled sa Kopaonika je pogled iz ptičije perspektive na život u Srbiji. A u ptica je, kao što znate, mozak mali.