Tabloid je pozvan

Hajka na Vuka

Kako je i zašto Vuk Bojović, direktor Beogradskog zoološkog vrta ostao usamljen u odbrani institucije kojom se Beograd ponosio, ko hoće da uz pomoć jednog tragičnog slučaja dođe u posed najskupljeg gradskog građevinskog zemljišta na Balkanu, i zašto iz malih i pakosnih saopštenja složenih u svojevrsni dnevnik uvreda, izbija netrpeljivost i mržnja.

Nikola Vlahović

Krajem avgusta meseca 2007. godine, u zoološkom vrtu na kalemegdanskoj tvrđavi dogodila se tragedija. U kavez sa tibetanskim medvedima upao je Branko Jovanović, dvadesetdvogodišnjak iz beogradskog naselja Karaburma. Jovanović je tokom noći u kojoj je trajao festival piva na nerazjašnjen način izgubio život. U ranim jutarnjim satima njegovo raskomadano telo pronašli su čuvari zoološkog vrta.

Uprkos istražnim radnjama ostalo je nerazjašnjeno kako je nesrećni Jovanović upao u kavez: da li je pao, gurnut, ili je sam skočio, kako to da je njegova pocepana odeća pronađena u suprotnom delu kaveza od njegovog nagog i raskomadanog tela, pa i to da je nastradali mladiću imao tri mobilna telefona, mada su njegovi drugovi kategorički tvrdili da je imao samo jedan.

Istražno odeljenje Okružnog suda u Beogradu zaključilo je da "nema indicija da je mladić ubijen".

Kao po komandi, počela su do javnosti da stižu saopštenja iz gradske skupštine Beograda, a služba za informisanje gradske uprave nije štedela "municiju" optužujući direktora zoološkog vrta Vukosava Vuka Bojovića da je kriv za ovu tragediju. Presuđujući pre istrage i pre suda, jedna jača interesna grupa krenula je u hajku na Vuka koja do današnjih dana, direktno ili indirektno traje. Šta je to Vuk Bojović skrivio, kome je zasmetao, i kako je ovaj tragični događaj pokušala da iskoristi već pomenuta interesna grupa?

Na većinu od ovih pitanja odgovorio je sam Bojović, detaljno objasnivši tada i stručnjacima i laicima na kom principu funkcioniše zoološki vrt i kakve sve mere zaštite ova institucija poseduje. Policiji i pravosuđu je to bilo dovoljno da utvrde da je reč o tragediji nastaloj pod nerazjašnjenim okolnostima, a ne kao nesrećnom događaju usled propusta uprave zoološkog vrta i samog Vuka Bojovića.

Ali, taj deo, koji je bio jasan istrazi, nikako nije bio jasan interesnoj grupi u gradskoj upravi. Očigledno, jedva dočekavši ovakvu priliku, počeo je pokušaj Bojovićevog medijskog linča. Saopštenja koja je u pravcu medija emitovala gradska vlada (ili deo nje), bila su puno neskrivene netrpeljivosti i otvorene mržnje usmerene ka ovom čoveku. U njima je pisalo da "Vuk laže", da "nikome ne polaže račune", da je "država za sebe", da će "morati da položi račune" i sve u tom smislu, i u takvom pravcu.

Nije ni Bojović ostao dužan. Krenuo je u potragu za nepotpisanim "umetnikom" koji je bio autor ovakvih saopštenja,

Nakon provere putem povereništva za informacije od javnog značaja, pa i preko same Skupštine grada Beograda, Bojović je došao do imena trojice radnika službe za informisanje Grada Beograda - Gradske uprave, te ih je tužio zbog izvršavanja krivičnog dela klevete iz člana 171. st. 2. KZ.RS. u sticaju, sa krivičnim delom narušavanja poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti iz člana 239 istog zakona.

Kao izvršioce ovog dela, Bojović je imenovao Miloša Bunića, Boška Vuksanovića i Dragana Lukovića.

U vreme dok je trajala medijska hajka na Vuka, direktor gradske Službe za informisanje bio je Dejan Protić, čije će se ime u nastavku ovog procesa često pominjati.

Do današnjeg dana, sud nije doneo nijednu povoljnu odluku na osnovu tužbi Vuka Bojovića, a kako je interesna grupa iz gradske skupštine prilično razgranata u mnogim institucijama sistema, to je i  bilo za očekivati.

Ne treba zaboraviti da već dugo vremena traje ozbiljna kampanja jedne te iste interesne grupe da iseli beogradski zoološki vrt sa Kalemegdana, i to van grada. Uprkos brojnim priznanjima koje je Vuk Bojović dobio od svojih kolega iz Evrope, uprkos činjenici da je tokom njegovog dugogodišnjeg rada zoološki vrt postao jedna od nekoliko najatraktivnijih turističkih lokacija Beograda i Srbije, glad za gradskim građevinskim zemljištem, činjenica da se zoološki vrt nalazi u najlepšem delu Beograda, i ogroman novac kojim građevinska mafija operiše, došli su po svoje.

Šta god ko mislio o epskoj, kafanskoj, boemskoj i dinarskoj crti Vuka Bojovića, njegovoj filozofiji života i ideologiji, jedno mu niko nikada nije osporio: održao je zoološki vrt i njegovu funkciju u najtežim vremenima i dao nemerljiv doprinos da Beograd ne izgubi i ono malo duha kojim je nekada fatalno opčinjavao svakoga ko je ovde makar jednom prošetao.

Konačno, stvari treba nazvati pravim imenom i reći konačno o čemu se ovde radi: na Bojovića su krenuli isti oni koji preko raznih "Orki", preko burazerskih veza i drugih burazerovića hoće da isele zoološki vrt i taj deo Kalemegdana jednom zauvek pretvore u hotelsko-tržno-poslovni sarkofag u kome će biti sahranjena i poslednja beogradska originalnost. Gluvo i slepo pravosuđe može beskonačno da dokazuje kako je galama na Vuka legitimna stvar. Ali, ko daje legitimitet ubistvu Beograda, i zašto je Vuk Bojović sam u odbrani golog života zgaženog velegradskog duha?