Puc-puc

REZERVATIV

HOR BEČKIH DEČAKA

Olga Stojanović

U Kulturnom dodatku "Politike", objavljen je , na naslovnici, tekst Slavenke Drakulić-Ilić, pod naslovom : "Zašto se nisam vratila u Beograd", sa autorskim komentarima Uroša Djurića, Milene Bogavac, Ljube Popovića i Danice Vučinić.

Objavljivanje ovog "bloka" u kulturnom dodatku "Politike" je, blago rečeno, ambivalentan, a, strogo rečeno, probitačan uređivački potez, koji bi da "ovekoveči" Drakulićevu u Srbiji, ali i da joj replicira iz pera autorski relevantne skupine, koja se konstituiše kao rodoljubivo homogena izuzimajući Danicu Vučinić, koja u novinski-lapidarnom napisu, podržava Slavenkin antibeogradski zapis. Drakulićeva se obrušava i na najmlađu /srpsku/ populaciju, "literarnim" pitanjem : "A, šta si radio u ratu, tata?" Ovakvim pitanjem se najdirektnije implicira nečiji "tatin rad" u ratu i ne dopušta se bilo kakvo odsustvo iz ratnog okruženja i njegove provenijencije. To znači, da je svaki mladi čovek u Srbiji, rođen devedesetih, moralno obavezan da postavi ovakvo pitanje, jer je, eo ipso, svaki tata, rođen šezdesetih, po definiciji morao biti u rušilačkim, inicijalnim /srpskim/ ratovima, odnosno, morao im je doprinositi samim svojim postojanjem !

Na ovom "mestu" intimističke" ispovesti, Slavenka se malo odveć zaigrala i, uz pomoć uređivačke kulturne politike "Politike", dobila mesto koje ne zavređuje, sa nivoa onih intelektualnih dometa koje ovaj "Dodatak" kontinuirano ovaploćuje.

Fenomenološki, Slavenka se može pojaviti kao autorka kulturnog dodatka ovog lista, štaviše, to bi moglo i moralo biti zakonomerno, s obzirom na "main-stream" i zasnovan uređivački gard spram "inokorespodenata" srpske kulture i umetnosti, ali je rečeni "blok", na čelu sa objavljivanjem teksta Drakulićeve, ipak ostavio ukus neprovarljivog modernog "epohalnog" egzibicionizma, koji, čak, više nije ni "in" već je retro-evropejsko pripovedanje salonske "neo-jugo-nostalgije", sa ukusom elitizma osamdesetih. U kulturnoj novini tog istog Beograda, u koji se Drakulićeva, s obrazloženjem "ne može vratiti"...

Pošto sa Drakuliućevom delim generacijsko-obrazovno-feminističke pečate iz /pre/minule epohe, sudeći po rečenom tekstu, ne mogu, a da ne opazim upravo nedostatak darovitosti, koji Slavenka inače nedvojbeno poseduje, a koji joj, čak i usprotivljen Uroš Đurić - i dalje ne odriče. Ja ih odričem.

Baveći se kulturom ne znam - da li mi je nejasnija Slavenka Drakulić-Ilić ili minuli, mada dragi, kulturni dodatak "Politike" ...

Što se tiče nejasnoća oko Drakulićeve, one se uglavnom formiraju u mom zgranjavanju na njenu banalnost /osluškivanje razgovora na ulici, kao u naručenim dnevnicima „Slobodne Evrope"/, koja joj do sada nije bila prirođenja,a što se, pak, tiče, „Dodatka"; nije mi jasno, uličarski, ko tu koga kara / "karati", u prevodu, znači i „grditi"/ !

Da li Uroš Đurić "kara" Drakulićevu ili Ljuba  Popović "kara" oboje ili Danica „kara" svo troje, uključujući i odvažnu autorku, mladu Milenu Bogavac?!

Izvesno je, ipak, da je „Politika"doprinela promociju Drakulićeve, uprkos  polemičko-kitičkom tonu svoga „bloka", što se naročito pečatalo na slučaj pisca Vladimira Arsenijevića / trenutno promotera svoje uvazene i relevantne najnovije knjige/, Drakulićkinom ispisanom pikanterijom o autorovom „otvaranju hladnog piva" u vreme kosovskog egzodusa Albanaca...

Ta patetika jedne svetske persone koja zasigurno otvara konzervu  crnog kavijara svako malo, nedopustiva je, stilski, 2009, mada je bila poželjna osamdesetih,kada je Slavenka stasavala kao feministica, pisac i svojevrsna avangardistkinja, a Arsenijević kao talentovan "brat-bratu"!

Fenomen objavljivanja Drakulićkinog napisa u kulturnom dodatku „Politike" deo je fenomena „main-stream"-a u /ne/opravdanom afirmisanju  izvesnih autora i „opravdanom" ignorisanju, te uljudnom prećutkivanju nekih drugih.

Što bi rekao nekoć  Ivo Andrić svojoj poznanici u Knez-Mihailovoj ulici u Beogradu: "A, vi, Neno, uvek na vlasti..." Neću notirati čija je ćerka bila Nena. Ipak hoću. Otac joj se zvao Boža Rundek, predratni ministar policije.