Natrag

Kragujevačka Rača

Kako i zašto je uništena Zastava elektro

 

Duše prazne i džepovi prazni

 

Amerikanci su doveli kriminalce na vlast. Amerikanci podržavaju Mostića, Dejanovića i njihovu pljačku. Amerikanci su ovo zamesili! Vlast u Srbiji - ovo su sluge američke! Ovo što ljudi leže i umiru,  američka je politika! Nezajažljivi vlasnici su, plašeći se da ne dođe do poništenja privatizacije, grabili, otimali. Žureći da zgrabe što više i prebace na račune privatnih firmi

 

Miodrag Milojević

 

Prvi put, drugi put... Prodato! Privatizacija fabrike Zastava elektro, Rača Kragujevačka. Put preko potoka, do Maroka  na magistrali šoka...  Taj put je prošlo trista radnika, mahom žena, i 750 privremeno angažovanih radnika. Radnike spakuju u autobuse. Radnici sednu, preko potoka stignu do Maroka. Put od potoka do Maroka negde se završava. Patnje u Maroku, kraj, smrt u potoku. Radnice fabrike koja proizvodi elektroinstalacije za automobilsku industriju, domaćice, žene u godinama,  imaju upisano vreme provedeno na obuci u Maroku.
Preko trske, preko vrba što pljuju u reku,  gledam u daljinu. Nigde Maroka. Tako ti je to. Kad se posmatra iz lokalne perspektive, kad  gledaš  parče plavog neba  kroz  paučinu i granje, pored  potoka.

 

Uvrede

Štrajk u Rači - šta to znači? Posla više nema, šta li nam se sutra sprema? Šta se njima sutra sprema?  Danas je strašan dan, danas je težak dan. Iz fabrike odlazi poslednji šleper. Prašina će progutati poglede pune čežnje. Delfi, renomirana američka kompanija, što radi elektroinstalacije za ''opela'' i ''wolkskvagena,'' tera svoje mašine. Danas putuje poslednji kontigent.
U mračnoj prostoriji sa četiri stuba što podseća na kafanu, u zgradi Skupštine opštine, na visokim modrim dušecima od sunđera, radnice  štrajkuju. Tu je i poneki radnik koji stoji. Modri dušeci od sunđera, udobni. Da legneš,  zaspiš, da se nikad više ne probudiš.. Po modrim sunđerima razbacana tela. Po neka flaša mineralne vode. Ja sam video samo dve.
Pamtim štrajkače glađu u vreme takozvane borbe za demokratiju. Ležali su. Pored njih  paketi, gajbe sokova. Sokovi u tetrapaku. Danas ih mrzim iz nepoznatih razloga. Oni su izigravali heroje, oni su štrajkovali glađu za ovo danas. Za bedu, za glad. Zbog njih radnici danas nemaju flašu soka. Jedna flaša vruće mineralne vode ispijena. Oni što su izigravali heroje, oni su  dovodili ološ na vlast.
- Vi ste... Vi ste... Šta hoćete vi, da vam isplatim? Vi ste ljudski otpad, vi ste mleveno meso, vi ste krave muzare...
Tako se, baš tim rečima, radnicima obraćao Dragan Mostić, jedan od trojice vlasnika fabrike Zastava elektro. Bilo je svakako još mnogo uvreda,  radnice  reaguju na ove tri uvrede, samo njih su zapamtile.
Svaka je posle, na putu do kuće, gledala u izloge, zastala je. Da li je baš krava, krava muzara? Jesu to žene u godinama. Da li su mleveno meso ili se samo sporo i teško kreću. Brige usporavaju hod. Brige usporavaju život.
Jedan od trojice vlasnika je Nebojša Banković.
- Banković nije dolazio, nije nas ni vređao, nije nas ni dirao. Ja ne znam, šta radi taj čovek. Čudna rečenica, divna rečenica. Šta radi taj čovek - kad nikoga ne vređa. Da li je normalan? Da li živi kao sav normalan svet?
Teške reči su pale, uvrede su izrečene. Ali sam siguran u jedno. Da sam u istom mestu, sa istim ljudima, pričao godinu dana ranije, niko ne bi pomenuo uvrede. Rečeno - zaboravljeno. Danas se svi sećaju poniženja, teških reči što odjekuju ko jednolično udaranje po mesarskom panju. Danas, kad nade više nema. Mašine su otišle svojim putem.
Danas put u Maroko, boravak u Rumuniji, smeštaj u šumi, rad od 12 sati, danas ni to ne bi bilo teško. Danas nema ni to. Bez obzira na mizerne zarade. Danas ničeg nema. - Šta li im se sutra sprema, šta li im se sutra sprema...?
Imam odgovor, odgovor znam. Delfi je ostavio Šumadiju, trista radnika...
Drugi komšija, drugi radio, druga pesma: - Jedan metar moga sela - Amerika cela... Peva Miroslav Ilić.  Smeh  što dolazi odnekud spolja.
Čep izlete i nekuda polete. Duše se prazne kao i džepovi.

 

Đavo iz Rače

Nije Đavo sedeo na gajbi već na klupi, ispod žute tende. Đavo greje u ruci pivsku flašu. Zelena, to Đavo voli... Pena gura, Đavo drži palac. - Ladna, ko zmiče! Ladna ko zmiče! Ladna, ki babina sisa! - kaže Đavo. Ostavio je cigarete: - Rakiju sam batalio, ni pre nisam pio. Pijem pivo, ovako.
Pljunuo je poslednji pikavac zabio ga u kontejner: - Ti da mi dušu uzimaš, ti da me jebeš! Dete joj jebem, sina joj jebem! Nema više. Ona da me truje da se gušim...
Kod pčelara ništa novo. Đavo, on radi kod pčelara: - Jesam ja radio prekovremeno, on neka mi plati, ne mora da plati odma'... Oću ga tužim.
Sa Đavolom sedi Roksanda. Zovu ga Roksanda. Nosi  žuti radnički kombinezon: - Ma, bre, ćuti. Sedi kući.
- Ja sam radio, on neka mi plati moj rad. Ja sam radio prekovremeno do 7, do 9 sati šes' meseci. Računjaj. Pesto evra mora da mi plati, 'oću ga tužim, ovoga mi krsta. Samo priložim i advokat... Cap! Doće mi on, na jes. Ne tražim ja, odma'. Ja neću da uzmem ovi advokati odavde, iz Rače, jajare. To ne dolazi u obzir... Oću advokata iz Palanku, Planu, Kragujevac. On će ga namesti da mu zatvori firmu i sve. Tebe ću da navedem ko svedoka, ti kaži da nisam radio na sudu, da se zakuneš u dete. Zakuni se na sud u dete da nisam radio. Čik da se ne zakuneš, da te vidim...
Đavolov sagovornik, pod njim je zelena gajba, je u neprilici. Dobija otkaz ako svedoči. Radije će lažno da svedoči, svud će reći da Đavo jeste radio, slagaće na sudu.
- Bio sam u Crnu Goru, radio sa majstori, malterisao, radio na bonsek. Ja se sve sklanjam da se ne tužimo, nema smisla...
- Ućuti, Đavo,  i Vasa tako priča.
Vasa je pričao i sinoć: Jao, jao, nije mi platio... Sutra dajem otkaz.
 I nikako da da otkaz.
- Vasa? Vasa - on je plašljiv ko zec.
- Svako veče, svako veče. Sve mu ruke naduvene, usnice naduvene, usnice plave, debele ko palac, izujedale ga pčele...
- Mani se bre toga, je l' te plaća?
Motor se zaustavio. Đavo je ustao: - Ovi motori ne podležu žmigavcu, zato rukom daješ znak kad skrećeš. Al' ima gde se ugrađuju žmigavci... Što će ti, sve je komplikovano, bolje da nemaš žmigavci...
Zelenilo. Fabrika Zastava elektro. Portir je bio pogužvan. Crven u licu obišao je fabričku kapiju lako, korakom psa. U tom trenutku dolazi direktor: Portir mu otvara kapiju. Portir priča sebi u bradu: - Mašine su isterali. Jesu. Šta mož da radiš. Šta će da bude, jebem li ga...
Radnici su besni: - Predrag Stevanović je direktor. On je naš čovek, treba da bude sa nama...
Prvo što sam učinio uvredio sam radnike: - Nismo mi radnici koji ostaju bez posla, mi smo radnici koji su izgubili posao. Razlikujemo se mi od drugih radnika. Druge firme nisu imale pos'o, mi smo imali siguran pos'o.
- Danas su pregovori tamo u ministarstvo Dinkića,  tamo, kod Josipovića, tamo su pregovori...
- Imamo direktora, on je odavde naš čovek. Vlasnici su Dragan Mostić, iz Šapca, Nebojša Banković i Milanko Dejanović.
- Nisi dobro rekla. Kaži - Dejanović Đukić. Slabo dolaze vlasnici, zadnje vreme, neće da kontaktiraju sa nama... Niko...
- Imali smo pos'o,  imali smo dve strane firme, za njih smo radili, sad više nemamo ništa... Izjedanput je stalo...
- Je l' bilo  bolje pre ili posle privatizacije?
- Posle privatizacije je bilo bolje, bilo je više posla, plate su bile nikakve, 10, 11, 14 hiljada dinara.
Radojica Mihajlović, i on je u štrajku. Razlika je što je Radojica dobro obavešten: - Dok su dobivali pare iz Vlade oni su prebacivali na svoju firmu. Dragan Mostić, predsednik Upravnog odbora i jedan od vlasnika, dobio je od Vlade 75 miliona dinara. To je bilo onda oko milion evra za remont mašina. Mašine su direktno iz Bosne dovezene ovde, u Raču. Znači mašine remont nisu ni videle. Takozvani ''remont'',  koga nije bilo, obavila je firma Dama M čiji je vlasnik Mostićeva majka. To je i sam Mostić priznao. To da se Dama M vodi na njegovu majku. Vlasnici su pare dobijali od Fonda za razvoj, Fond za razvoj, normalno, potražuje ta sredstva, Fond za razvoj je blokirao račune.
- Jesu li vlasnici uneli u fabriku neke mašine?
- Jesu neki krševi, eno ih stoje. Mož' se vidi, u nikakvom su stanju. Nose oznaku ''TAS'' - Sarajevo, to je negde ležalo sklonjeno od bombardovanja.
Nebojša Banković je vlasnik, on se nije ni pojavljivao u firmi. Banković je generalni direktor Elektropreme, Beograd, Dragan Mostić je tehnički direktor iste firme. Većinom je Mostić u pratnji Dejanovićeve kćerke, Dijane, dolazio u firmu, većinom je on kontaktirao i maltretirao radnike...
- Ne zove se Dejanovićeva kćerka Dijana -  nego Dejana!...
- Radili smo iza jednu italijansku firmu instalacije za veš mašine, radili smo za firmu Delfi instalacije za ''opela'' i ''wolksvagena.'' Posao smo izgubili zato što smo u blokadi od oktobra prošle godine. Počela su potraživanja banaka, vlasnici su uzimali komercijalne kredite. Gde su te pare? Prebacivali su na privatne firme. Razni dobavljači su blokirali račune, za 154 miliona je račun u blokadi.
Dragana Janković ne ustaje: -  Ja sam bila tri puta u Rumuniji. Mesec dana u Slovačkoj na obuci i dva meseca u Rumuniji. Radili smo po 12 sati.  Meni za rad u Rumuniji duguju 650 evra. Delfi je  nama sve to platio, ali su vlasnici zadržali naše pare.

 

Deca radnika

Kako se zove grad u Slovačkoj gde sam radila? Ne znam. Samo radiš, radiš i onda zaspiš. Ne pitaš za grad, nemaš vremena. Rumunija? Radila sam prvi put u mestu San Nikola Maru, drugi put u Ineji.
Radnici zovu iz Rumunije, mole: - Ovo je neizdrživo. Ne možemo da izdržimo 12 sati svaki dan.
Mostić poručuje iz Srbije: - Ako ne možete, uzmite knjižice, idite kući.
Imalo smo hranu u Rumuniji, smeštaj smo imali. Delfi je sve davao. Obećano nam je 600 evra, dobili smo 300 evra, pola je pojeo Mostić. Mala rastom, kratka kosa. Ona je najratobornija. Dragana Janković: - Dejanović i Mostić, isto! I Dejanovićeva ćerka, što sarađuje sa Mostića, ona nam je bila nešto... Ona je maltretirala, ona je živčana, ona ima pogled strašan...
Maltretiranja i poniženja na svakom koraku. Ali idemo dalje. Dobro. I to će jednom proći. Samo deca da se zaposle. Povećani obim posla zahtevao je privremeno angažovanje oko 750 radnika, mahom  devojaka. Uglavnom su to deca, deca radnika koji štrajkuju.
Autobus pun devojaka iz Rače i okoline putuje za Slovačku na obuku. Autobus se zaustavio u nepoznatom mestu. Ovo nije hotel, ovo je javna kuća!
Evo javne kuće, evo posla... Da li to bila  igra šofera i vlasnika javne kuće? Vlasnik javne kuće plati šoferu iz Srbije da se zaustavi. Devojke su bez posla - javna kuća nudi siguran posao. Ko zna šta bi se desilo. Autobus stoji, devojke imaju vremena da razmisle. Međutim, motor radi.
Ili je  tandem Mostić - Dejanović  namestio igru sa željom da pripreti? Moguće, bila je to samo ucena. Ako tražite plate -  autobus vaše dece prodaćemo u belo roblje.
Dragana Janković priča sporo: - Pred neku javnu kuću u Slovačkoj, odvezli su decu. Deca su telefonira nama, kući... Gde je autobus? Gde se nalazimo? Ovo hotel nije, ovo je javna kuća!
- Deco, vratite se odma' kući...
- Ondak je neki  neki čovek preuzeo, smestio ih u neku prostoriju. Tek sutradan je gazda, Mostić, telefonirao da se prebace u neki hotel... To je bilo strašno, strašno... Deco, kažem, deco, vratite se odmah kući...
Ja sam radila 34 godine. Ostala sam bez posla, bez plate, bez doprinosa.
Olgica u crvenom džemperu je preplanula. Došla je iz ugla, pregazila dušek, tonula je: se obraćala direktoru. Direktor kaže: - I ja sam u istoj situaciji kao i vi.
- A naš direktor u obližnjem selu pravi firmu.
Radnici su pitali, kako? Direktor kaže, dao je kuću pod hipoteku.
- Daćemo i mi naše kuće pod hipoteku. Zidovi nek otplaćuju krediti, direktore.
Olgica traži štrajk glađu: - Neće da odustajemo. Ja stvarno nemam od čega da živim. Sledeći potez je štrajk glađu. Verujte mi, stvarno živim od ove plate. Stvarno nemam od čega da živim...
Neke žene sede, neke leže na dušecima, govore u transu.  Oči sevaju po uglovima. Ponekad, predaja dođe sasvim neočekivano. Bio je revolt, bile su pretnje, ovo je molba: - Nek Mostić nešto učini sa nama. Ili neka nađe pos o, ili socijalni program. Nek učini šta oće, šta može...
- Delfi, oni su ljudi došli ovde. Oni su otišli. Znači ne sviđa im se. Ne mogu sa našim rukovodstvom. Oni su ljudi, normalno, pokupili njin pos'o, njine mašine. Je l' tako?
Maroko, Rumunije, Slovačka. Sve jedno je gde. Umri mlada i bićeš lepa radnica. Dragana priča: - Meni je ćerka operisala cistu. Tražila sam moju platu, tražila sam njenu platu. Njenu platu, njoj treba za operaciju. Direktor je uzeo broj telefona.
- Ne dozvoljavaju. Gazda ne dozvoljava. Ne mog da ti dam. Tužila si firmu.
- Napiši! Imamo 800 pravosnažnih presuda! Pravosnažne! Proveri kod advokata, Petrović Aleksandra, iz Rače!
- Ko je bio direktor u vreme privatizacije? Radojica Mihajlović zna najbolje: - Direktor je bio  Dejan Stojanović. Dejan je od vlasnika dobio otkaz jer nije hteo da radi šta su tražili oni. Dejan nije hteo da ulazi u malverzacije. Nije hteo da prebacuje novac na Damu M, i sve drugo što su tražili oni.
- Kad je privatizacija obavljena na računu naše firme imalo je 34 miliona dinara. Te pare su sa računa firme prebačene na račun Kulske banke. Gde je taj novac završio niko ne zna. Tu je i novac od depozita. Gde je šest miliona dinara za isplatu akontacije? Gde  su subvencije od države za zapošljavanje 47 radnika. Jesu, zaposli su te radnike sa ZZO. Oni su sada u stalnom radnom odnosu.
- Stigao je zvaničan dopis Delfija gde je objašnjeno zašto su otišli. Jedan od razloga je nelikvidnost.
- Kako je bilo na obuci u Slovačkoj, u Maroku? - Ništa naročito. Taj posao mi radimo 30 godina. Imali smo sertifikat da radimo za ''wolksvagena.''
- Novine su u tehnologiji. Mi smo tehnološki zaostali, na našu veliku žalost. Kompanija ''Delfi'' je donela i odnela tehnologiju. Mi smo zaostali. Nemamo čime da radimo.
- Gore u firmi je Biljana, Makedonka. Ona je predstavnik Delfija. Ona će vam isto ovo reći. Ona će vam sve potvrditi... Na našu žalost, Delfi je otiš'o...
- Znate kako nas je Dragan Mostić nazvao, ljudskim otpadom. Vi ste krave muzare. Muzare. Ništa više. Mleveno meso.
- Ne, Dejanović - Đukić nas nije nazivao tako. Nema bogat rečnik,  ko što ima Mostić. Dejanović - Đukić je fizički nasrnuo na jednog radnika, opsovao mu majku, što ne treba...
Taj radnik, i on je negde ovde u masi, je duvao u pištaljku.
- Ti sviraš - rekao je Dejanović.
- Sviram.
- Glavu ću ti prosviram!
Radnici se isprečiše. Dejanović - Đukić je već bio krenuo...
- Dragan Mostić nas broji, ona nas broji, ovako...
- Kako vas broji?
- Ko ovce nas broji. I kad svaku treću ovako gurne, udari u leđa, mi se povedemo, sudarimo...
- Da li biste išli za Beograd?
Slobodanka Živanović odskače: - Mi nemamo pare da bi platili autobus. Nek nam organizuju autobus mi idemo...
- Mi nemamo pare da kupimo leba da bi jeli, a kamoli da idemo negde. Ovde će, bre, da štrajkujemo glađu i ne odustajemo! Ovde će, bre, i da umremo...
Ovdena smo, bre, radili u ovoj firmi, ovdena ćemo da štrajkujemo. Nismo pare primili od januara...
- Kako je došlo do prekida?
- Radiš, radiš i odjedanput staješ. Prekida se pos'o...
- Šta kažete?!
- Linija ne radi. Nema. Mora da ideš kući...
Neko je rekao, neke su se reči otkinule, prekinule. Kao kad pukne kaiš: - Odjedanput se prekinulo...
- Svi smo mi isti, svi smo obučeni, svi znamo da radimo. Pos'o ne odbivamo...

 

Oni gore pare imaju

Dva prekida, jedan nezvanični, jedan zvanični. Dva prekida, dvostruko se pamti, dvostruko udara i boli dvostruko:  - Proizvodnja je prekinuta 14. januara u 10 sati i 30 minuta. Delfi se zvanično obratio 27. januara.
- Nijedan pos'o,  nijedna žena nije odbila da radi.
- Što staje proizvodnja? Koga god da pitaš, s kim god da kontaktuješ, neći ni da priđe, ni da te čuje. Ni da pita, ni da kaže. Istakli tablu - idete 45 dana na plaćeno odsustvo. Plaća se 60 posto.
Ni to nisu dali.
- Postoji zvaničan dokument, papir iz Rumunije, gde piše da je svaki radnik plaćen  sa hiljadu dvesta pedeset evra. Gazde su to prekrojile na 600 evra. Gazde su to prepolovile.
Kompanija Delfi nam je uplaćivala plate i radni staž, oni su sve to nama skidali.
Grupe za Rumuniju bile su  prosečno po 20 radnica. U jednoj grupi je bilo 40.
Ljubinka Denčić je bila u Maroku. Ustala je kao na prozivci, sela: - Bili smo u hotelu. Smeštaj nije bio loš. Desetak minuta smo putovali do fabrike. Jeda dečak, što je iš o s nama, on je znao engleski. Tamo, obično pričaju francuski. Jedna žena je znala francuski, ali ona nije bila u mojoj smeni. Podelili su nas u dve smene po šest radnika. Odrede te da radiš sa nekom ženom. Ne znam jezik. Ona radi, ja gledam i kapiram. Tako. Gledaš i kapiraš. Ne mogu da se sporazumem, a sedim za mašinom. Uzmem od nje uzorak, gledam. Ona mi pokazuje.
Oni su me terali da idem u Rumuniju.
Neko je rekao: - Mala, spremaj pasoš, ideš za Rumuniju.
- Ja ne mogu da idem. Imam sina nesposobnog kod kuće, nema ko da ga gleda.
- Nemoj posle da ti bude kriv đavo.
- Posle se u Maroko išlo. Ide se kraće. Tri nedelje. Zato sam pristala.
- Kolonu u štrajku je zaustavila policija. Što ne zaustave bajkere, što ne zaustave motoriste? Motoristi, nekog će da ubiju. Voze dvesta na sat ovde, kroz Raču. Sinovi su Boška. Direktora proizvodnje. Boška Milojevića, sad je na bolovanje. Motoristi mogu sve, mi ne možemo ništa. Boškovi sinovi,  imaju pare...
Ovde nema razloga za smeh. On je došao sa ulice, umešao se među radnike.  Žena mu radi u fabrici Zastava elektro. Žena mu je rekla da je štrajk, da plate nema.
- Plate ima. Nego ti, ženo ne znaš u pare. Ne pratiš Dnevnik.
Prišao mi je s leđa: - Evo ja... Moja žena radila u Rumuniju  dva meseca, 400 evra joj duguju. Kako sam čuo, Slavica Đukić - Dejanović blokirala...
Radnici viču: - Nije ona blokirala! Nemaju pare na računu.
- A kako oni, gor, u Beograd imaju pare?
- Pa ti idi gore pa uzmi!
Tesno je. Smešno je. Ludo je. Policajci na vratima. Odlaze.
Spojili su se radnici u šetnji, oni duvaju u pištaljke i ovi u opštini. Zapamtio sam je po besprekornoj dikciji. Vrlo je inteligentna: - Organizovana je obuka zbog donošenja novih poslova našoj fabrici. Radnici su u Rumuniji, u Slovačkoj, plaćeni po ugovoru o radu 600 evra. Druga traša nikad nije plaćena. Tri vlasnika, oni, svi skupa, gomilu para uzimaju. Gospodin Banković nikoga nije uvredio a gospodin Mostić je stalno ordinirao po fabrici i vređao radnike. Radili smo u vreme bombardovanja, radili u dve smene -  da sada ostajemo bez posla.
Hoćemo da radimo, da zaradimo, sve smo trpeli. Opet ništa. Imamo veoma jaku radnu snagu. Ja i muž radimo ovde dvadeset godina. Moramo da se držimo, nema da se svađamo, da se bijemo. Deca su mala. Prvi i drugi razred.  Sramota je,  ja nemam da im priuštim da deca pođu u školu. Sramota je. Sebe me je sramota. Nemam šta... To je dovoljno reći...Ovo nisam verovala...
Hleba ste doneli od kuće? Olgica ustaje iz ugla: - Ja nemam da kupim ni hleba. Stanujem privatno. Ne plaćam mnogo. Dve hiljade, to je loš stan.
Faktički, ja svaki dan štrajkujem glađu. Na dozvoljeni minus sam skroz otišla u banku. Ja odavde ne izlazim uopšte. Ostajem prva, druga i treća. Gde ću?
Kažu, da ne štrajkujem glađu... Ako mi neko da ovde da jedem, ja ću da jedem. Ako mi ne da - ja nemam da jedem.
Glas je došao iz ćoška iz mraka, bio je piskav i prodoran.
- Gde su sad gazde? Znali su da špijuniraju, da dođu u treću smenu da vide kako se radnici ponašaju.
- Dejanovićeva ćerka dođe, ona se izviče na radnike, baš na mene. Pos'o je takav da moram da čekam komade. Ja čekam, sednem...
- Što sediš, što sediš?...
- Sedim, čekam komade.
- Ona viče na mene, kao na stoku.
Obratila joj se stara radnica, najstarija radica: - Dete, ti nemaš godina koliko ja ovde imam staža. Ti ćeš mene učiti kako se radi.
- Šta kažeš! Suspenzija! Suspenzija! Napolje! Napolje!  Odmah napolje!
Vratili su posle mesec dana staru radnicu. Jedva je pogodila vrata. Krivo je hodala.
-Direktor, ima siva kola, ima šta oćeš...
Pored Rače ima selo Đurđevo. Tu, ''u selo Đurđevo'', Dejanovići su slavili Đurđevdan.
- Dejanović nije kao Mostić. Dejanović ima drugu priču. Dejanović dođe, izvrne džepove, pokaže džepove i kaže - vidite, para nema.
-Dejanović, šta je slavio u Đurđevo? Deveti maj, Đurđevdan? Đurđevdan su slavili u subotu, bilo je mrsno. Obezbeđenje bilo od Rače do Đurđevo, zaustavili saobraćaj. I pešake su zaustavljali.
- Dejanović, šta je pravio u Đurđevo?
- Etno selo, etno selo... Etno selo - tako ga krstio.
- Šta mu je to etno selo? To mi ne znamo...
Jedna radnica zna: - Pravio, da organizuju svadbe ova gospoda iz Beograda na seoski način.
- Idi u ''Lipov cvet''! Idi! Raspitaj se kod  Ivka.
Bio sam. Ništa naročito. Privatna kuća. Kasana.
- Tu oni ručavaju. Mostić, Dejanovićeva ćerka. Tu ručavaju gazde i direktor sa njima. Kad je toplo oni su baš tu, u bašti ručavaju.  Mi prolazimo gladni, ono miriše.
Miris se širi po celoj Rači, miris se širi po šumama, miris se širi po kućama.
Neću u praznu kafanu ''Lipov cvet.'' Sedim u kafani ''Valuta'', kafana je verovatno dilerska. Kafana ''Valuta'', Trgovačka 4, Rača. Vlasnik - Šović - Mladenović Marija.
Za mojim vratom razgovor. Kao da mi neko stavlja peškir na  vrat. Kao kod frizera.- Platili su Amerikanci pošteno. Firma Delfi. Otišli su. Neće ljudi sa lopovima da imaju posla.
Gološijanu ne vredi pričati. -  Firma Delfi svaka  im čas i čas, oni su pošteni. Amerikanci su doveli kriminalce na vlast. Amerikanci podržavaju Mostića, Dejanovića i njihovu pljačku. Amerikanci su ovo zamesili! Vlast u Srbiji - ovo su sluge američke! Ovo što ljudi leže i umiru, američka je politika!
Reklo bi se  i ona je radnica u štrajku. Isto se ponaša. Ipak, ona je elegantna. Dragana Živanović, mlada žena,  je predsednik opštine: - Ništa vam ja ne branim. Uđite u moju kancelariju, ako hoćete. Mi smo mala opština. Imali smo tri ipo hiljade zaposlenih, nekada i više, sada imamo 500. Kad od 500 zaposlenih, posao izgubi još 300 ljudi... Dok su otimali svojim radnicima problema nije bilo: - Nezajažljivi vlasnici su,  plašeći se da ne dođe do poništenja privatizacije, grabili, otimali. Žureći da zgrabe što više i prebace na račune  privatnih firmi. Tako su  uništili su Zastavu elektro.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane