Natrag

Propadanje

Stara pesma, novo doba: Divan je kićeni Srem...

 

Tužno je živet u njem

 

Stereotipna fraza o bogatoj i naprednoj Vojvodini svakako se ne tiče Srema. Ova zaboravljena regija danas je na dnu prioriteta novosadskih vlastodržaca. Oronuli gradovi, osiromašena sela, opljačkane fabrike, procvetao kriminal i narkomanija, visoka stopa smrtnosti i najveća stopa nezaposlenosti u Srbiji, to je danas prava slika Srema. Kao po pravilu, Srem nije u milosti onih koji vladaju Fondom za kapitalne investicije u Novom Sadu, niti Fondom za razvoj AP Vojvodine. Otkako nema važnih i uticajnih političara iz Srema u Novom Sadu, nema ni para za ovu nekada bogatu regiju

 

Nikola Vlahović

 

Mada je privreda Srema sa privatizovanih 110 društvenih preduzeća posle takozvanih demokratskih promena trebalo da doživi procvat, doživela je pravi sunovrat. Po bagatelnoj ceni prodato je sve što je bilo vredno, pa onda još brže preprodato. I u Sremu, kao i drugde u Srbiji, nijedan lopovski dinar nije uložen u proizvodnju, nego u nekretnine. Tragikomedija je što su i cene nekretnina pale u Sremu. Jednostavno, od nekada dobrog mesta za život i privređivanje, ovo je postala regija iz koje beže omladina i radno sposobno stanovništvo. Manji deo Srema, onaj koji je bliže Beogradu, poput opštine Inđija i Pećinci, uspeo je da izbegne ekonomsku propast.
Selo u Sremu potpuno je uništeno. Nove i po pravilu surove gazde kupljenih društvenih poljoprivrednih kombinata diktiraju im cene, koje ne pokrivaju ni osnovne troškove proizvodnje. Neverovatno je, ali u celom Sremu, od Morovića na krajnjem zapadu Srema pa do Šimanovaca pred vratima Beograda, seoska sirotinja je svakim danom sve brojnija.
Region Srema ima 223.000 hektara obradivih oranica. Ova zemlja je jedna od najkvalitetnijih u Evropi. Sremski seljak se godinama takmičio sa onima iz razvijene Evrope u proizvodnji kukuruza, pšenice, proizvodnji stoke... Danas je to, uglavnom, zamrlo. Sve više oranica je u parlogu. Seljacima se jednostavno više ne isplati da seju i gaje stoku. Jer, sa jedne strane dave tajkuni, koji su pokupovali poljoprivredne kombinate i drže monopol diktirajući otkupne cene, a sa druge država dozvoljava nekontrolisani uvoz hrane.

Administrativni i kulturni centar Srema, Sremska Mitrovica, liči na veliki zarđali brod nasukan pored Save. Nekadašnjih 3.200 radnika sremskomitrovačkog giganta, fabrike celuloze i papira Matroz, jedne od najvećih fabrika na Balkanu, danas je na ulici ili se snalazi kako ko zna i ume.
Nakon pokušaja kupovine ove strateški važne proizvodnje od strane Alije Delumustafića, predratnog načelnika SUP-a Bosne i Hercegovine, kasnije trgovca i milionera, (koji se završio njegovim hapšenjem), tih nekoliko hiljada radnika u relativno maloj Sremskoj Mitrovici postali su vrlo vidljiv kolektivni socijalni slučaj.
 Sremskomitrovačko preduzeće MIV, firma sa oko 500 zaposlenih, proizvodio je ventile za najpoznatiju svetsku automobilsku klijentelu kakva su Pežo, Mercedes, Audi, Reno, Sitroen. Sva proizvodnja išla je u izvoz.
Znajući to, beogradski JUCID je kupio MIV. Ali, umesto da dalje razvija proizvodnju, vlasniku je bilo nešto drugo u interesu. Došlo je do poništavanja kupovine, i kao epilog ove šibicarske igre, došlo je do gašenja ove vitalne i korisne proizvodnje. Fabrika MIV zarasla je danas u korov bez ijednog zaposlenog.
Većina kupaca sremskih preduzeća koji su platili smešno male sume da bi došli u njihov posed, uglavnom su bili u dosluhu sa dokazanim lopovskim leglom, Agencijom za privatizaciju, pa su utoliko lakše izbegavali svoje ugovorne obaveze i ostavljali radnike bez socijalnih programa i otpremnina.
Sremska Mitrovica ima preko 13.000 nezaposlenih i svakim danom ih je sve više. Čak trećina preduzeća je prodata iz stečaja ili tenderom, što je najlakši način da se vrše raznorazne mahinacije.
 Od 1.450 radnika mesne industrije Mitros, ostalo je samo 150, Mitrosrem, od nekadašnjih 970 zaposlenih, danas ima jedva 170. U opštini Ruma, od nekada 1.300 radnika, Agroruma danas ima stotinak, Ruma-guma je broj od oko 1.000 radnika smanjila na trećinu, a Rumiks sa 420 zaposlenih je trajno nestao. Staropazovačka opština više nema Fabriku poljoprivrednih mašina Ineks-Lifam, koja je zapošljavala čak 1.600 radnika, a Industrija nameštaja sa 370 spala je na 80 radnika, ponos trgovine Ineks-Centrosrem sa 1.400 zaposlenih je nestao kao i fabrika tepiha, nekada čuvena Dijana sa 550 radnika. U Inđiji je nestalo preduzeće Bruno sa 450 radnika, Štamparija, a Agrounija sa 1.300 zaposlenih spala je na dve stotine. U Šidu je nestao Centrotekstil, a nekadašnji gigant, proizvođač boja i lakova Hempro-Šid sa blizu 1.000 radnika spao je na stotinak zaposlenih. U opštinama Irig i Pećinci raspali su se poljoprivredni kombinati sa preko 1.100 zaposlenih.
Kompanija Big Bul iz Bačinaca kod Šida, danas već poznata kao izvoznica mesnih proizvoda i u Evropsku uniju, nastala je doslovno bekstvom kadrova iz nekadašnje mesne industrije Srem Šid koja je tom prilikom u dobroj meri, barem što se tiče vlasništva nad tehnologijom, opljačkana.
Neposredno posle oktobarskog prevrata 2000. godine, u Šid je došla kompanija bliska Demokratskoj stranci i pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću, koja je odmah osnovala novo preduzeće pod imenom Srem. co, zvanično u nameri da pokrene proizvodnju. Počela je proizvodnja goveđeg gulaša u vakuumiranom pakovanju od 250 grama u limenkama koje su kupljene iz fabrike FMP.
 Kako je u to vreme Nebojša Čović bio i na čelu FMP i šef koordinacionog centra za Bujanovac i Preševo, ovaj prehrambeni proizvod je brzo našao dolarsko tržište kod pripadnika UNMIK-a na Kosovu.
Čim je lokalna vlast u Šidu, na čelu sa advokatom Dragom Tintorom, tadašnjim predsednikom opštine, posumnjala da od neke dobiti za lokalnu samoupravu neće ništa biti, krenula je u opstrukciju rada firme Srem.co, pa je ubrzo ova grupa demokratskih preduzetnika morala da napusti grad.
Nekoliko godina kasnije, kao svojevrsni cinizam, ponudu za kupovinu mesne industrije Srem Šid u stečaju u iznosu od 878 miliona dinara dala je kompanija Big Bull iz Bačinaca.
Da bi bilo jasnije šta se nudi za tu cenu, treba se podsetiti bogatstva stare imperije mesne industrije Srem Šid: ovaj gigant ima 820 hektara zemljišta, od čega 700 hektara oranica, 71 hektar pod voćem, 49 hektara građevinskog zemljišta, zatim 1.329 hektara državnih oranica sa pravom korišćenja, najsavremenijih klanica, hladnjača, silosa, tri ekonomije, tri farme, poljoprivredne mehanizacije i poslovno-prodajnih objekata u Šidu, Beogradu, Čačku, Nišu, Nikšiću i Podgorici.
Ruma je takođe jedna od onih sremskih varoši koja je poslednje dobrobiti od države videla za vreme Titovog socijalizma. Danas je Ruma poprište palanačkih političkih obračuna, i to je jedino po čemu je ovaj grad ispod Fruške gore šira javnost u Srbiji zapamtila u deceniji mučne tranzicije.
Na jednim od proteklih izbora u Pavlovcima, kraj Rume, kidnapovana je čak i opštinska odbornica, tako da je glasanje nekoliko puta ponavljano, ali glavni obračun u Rumi desio se usred Gradske kuće, kad je izbila tuča između odbornika Srpske radikalne stranke i Demokratske stranke, pa je problem rešavan policijskom intervencijom i bacanjem suzavca na zavađene političare.
Ruma u međuvremenu tone sve dublje, a perspektive njenog ekonomskog oporavka koje je nekada obećavao bivši ministar Miroljub Labus, ne zanimaju više nikoga, a ponajmanje Pokrajinski Fond za kapitalne investicije. Novac iz ove jame bez dna teško će preći preko Fruške gore. Srem nema više jakih političara u Novom Sadu. Poslednji koji je imao (ili je verovao da ima) nekakav uticaj, politikolog iz Šida Duško Radosavljević, nekadašnji potpredsednik Izvršnog veća Vojvodine, naprosto nije više u milosti pokrajinske elite.
Konačno, perspektive Srema danas izgledaju vrlo mračno, ali nade ima. Kroz Srem prolazi autoput koji vodi pravo u Evropu. Problem je samo što je taj put još dalek i neizvestan.

 

 

Srem radi, Novi Sad se gradi

 

Od nestanka socijalističke Jugoslavije, nestali su i političari iz Srema na uticajnim mestima u Novom Sadu. Dolaskom severnobačkih klanova u Izvršno veće Vojvodine i u sve druge institucije koje se pitaju za pare, Sremci su praktično izbačeni iz odlučivanja o svojoj sudbini u pokrajinskim institucijama. U širem smislu, takva politika počela je još u vreme Slobodana Miloševića: retko ko iz Srema je mogao da se zaposli u carinskoj službi ukoliko nije iz Bačke Palanke ili Novog Sada. Gubitnički duh zahvatio je Srem, a birokratija u Novom Sadu pokazuje na ovu regiju samo kad treba da ukaže na siromaštvo i da zakuka kako sve ode za Beograd. Na žalost najvećeg broja Sremaca, njihove pare uglavnom troše miljenici aktuelne pokrajinske birokratije u Novom Sadu.

 

 

Noću Dubrovnik, danju đubrovnik

Na ulazu u Sremsku Mitrovicu, sa zapadne strane, naselje Laćarak, ističe se sa preko 30.000 kubnih metara najrazličitijeg organskog i neorganskog otpada i smeća, od automobilskih i traktorskih guma, kesa, odbačenih automobilskih sedišta i plastičnih masa, pa sve do crknutih svinja i goveda. Kad zapadni vetar dune u kontra smeru, neopisiv smrad kreće u pravcu centra Sremske Mitrovice, verovatno jedine opštine koja ima turističke ambicije a nema svoju turističku organizaciju.
Kada je deponija zapretila da se prelije i na regionalni put, ozbiljno ugrozivši sigurnost saobraćaja, neko je konačno odlučio da sabije deponiju, kako bi se smeće udaljilo od ivice kolovozne trake.
Sa druge strane, Sremska Mitrovica s pravom pretenduje da bude jedna od značajnijih turističkih destinacija u Srbiji. Arheološke iskopine antičkog Sirmiuma, reka Sava i mitrovačka plaža, Fruška gora sa svojim manastirima i spomenicima, bara Zasavica, Galerija i Muzej Srema deo su potencijalne turističke ponude. I pored toga, Sremska Mitrovica jedini je grad u Srbiji koji nema nikakvu strategiju razvoja turizma.

 

 

Ko Savine njive ore?

 

 Deset godina nakon što su ustaše streljale slavnog slikara Savu Šumanovića, 1952. godine, njegova majka Persida Šumanović je gradu Šidu ostavila legat od više stotina sačuvanih Savinih dela, smeštenih u porodičnu kuću preuređenu u galeriju, ali i značajne površine oranica. Obradive površine su poklonjene Galeriji, uz ugovor da se od prihoda s ovog imanja finansira rad Galerije.
Skoro pola veka kasnije, utvrđeno je da te značajne površine oranica neko bespravno obrađuje i ubira prihod, a da to nije ni lokalna samouprava niti galerija "Sava Šumanović". Skandal koji je izbio tim povodom u Šidu slikovito je pokazao koliko je nova birokratija nemoćna da razreši makar jedno jednostavno pitanje: gde je Savina zemlja i u čijem je danas posedu?

 

A 4.

 

Boško Krunić o regionima

Poslednji iz garniture posleratnih političara iz Srema koji su dugo boravili u vrhu nekadašnje vlasti, već vremešni Boško Krunić, nedavno se oglasio povodom najave regionalizacije Srbije. Evo kako Krunić vidi taj projekat:

"...Te priče oko regija su u stvari smešne. Sve je to već viđeno, još obrenovićevska Srbija imala je okruge, pa je ipak bila vrlo centralizovana. I srezovi, i okruzi, i banovine i regioni u Srbiju uvek su bili samo detaširani punktovi centralne vlasti. Srbija se i aktuelnom pričom o regionima ne zamišlja drugačije nego kao oblik detaširanja vlasti, ili unutrašnje organizacije koja obezbeđuje centralistički sistem države. Ako je statut APV Vojvodine konstitutivni akt autonomnosti, zašto je onda potrebno da on bude potvrđen u republičkom parlamentu? Zato, kad predsednik Srbije danas govori o promeni Ustava i regionalizaciji, to mogu razumeti samo kao novi oblik centralizma koji će Vojvodinu i definitivno potisnuti kao autonomiju. Uostalom, svakim zakonskim aktom može se derogirati i sam statut. Šta će tek onda biti sa regijama? Savremena Srbija, koja sebe naziva demokratskom i proevropskom, jednako je centralistička i odbojna prema svakoj autonomnosti Vojvodine, i tu ne treba imati iluzija..."

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane