Natrag

Tik-tak

Vašar taštine

Ljubica Jentl Tinska

Nemanje para i nemanje stila ne idu ruku podruku, novac i stil uglavnom nisu deo iste priče. Najbolji su "stilisti" čija je uloga da stilizuju budalu bez stila. Smejala sam se pre neki dan dok sam čitala "kritike" nekih "eksperata po ubeđenju" -  Ona i on. Te ona bi ovo ovako, a on bi ovo onako, pa ona bi tu stavila broš, a on bi se ogrnuo ešarpom. Nepotrebno je reći da "stil" nikada nije ni prošao blizu njih. Ona naravno gruba po ivicama, a on nežan.
U francuskoj školi na Senjaku koju je moj sin svojevremeno pohađao, klijentela se sastojala od šačice diplomatske do dece veoma dobrostojećih Srba (kriminalaca i skorojevića) i nekolicine onih koji su putovali i radili u inostranstvu, pa im je Francuska skola bila idealno rešenje jer postoji u svakom gradu u kome postoji francuska ambasada. Njihovo državno obrazovanje je, tako, pristupačno njihovim državljanima - gde god se u svetu zatekli. Međutim, u svakoj od tih ustanova od vrhunskog je značaja takozvano udruženje roditelja koji imaju velikog udela u uređenju školskog programa. Bili su tu i izbori, naravno, za predsednika, potpredsednika itd., i glasanja, pa skupštine i još kojekakve stvari kojih se dokone domaćice, žene diplomata i skorojevića mogu dosetiti. Tako da zavisno od klijentele zavisi i to kako će sama škola biti uređena. Možete pretpostaviti da je kod nas to u najmanju ruku bilo i izgledalo dramatično. Savez dve nadasve jedinstvene i na izgled nespojive polovine - francuskih snobova (jer to jeste nacionalna osobina kojom se posebno diče) i srpskih skorojevića. Jedna od najuobraženijih bila je upravo sekretarica škole. Zanimljivo je to kako je u Francuskoj baš taj niži stalež posebno pompezan (u svetu poznati pariski kelneri, na primer). To verovatno datira još od Revolucije, još uvek se diče svojim neplemenstvom. Bila je tu i šačica nesvrstanih, večito neuklopivih, a i nekoliko profitera.
Najupečatljiviji od profitera bio je taksista koji je svakoga dana taksirao decu iz centra grada, među njima i mog sina, do škole koja se nalazila na Senjaku i nazad. Naplaćivao je po detetu, ne sećam se više koliko, ali kao što bi vam naplatio po taksimetru, i nazad isto toliko. U auto bi uspeo da nagura sedmoro dece, jer je kupio (zahvaljujući svojoj pljački) jedan od onih velikih automobila sa nekoliko redova sedišta. U početku mi nije bio nesimpatičan, sve dok nije, a onda više nisam mogla da ga gledam i u školu smo počeli da idemo biciklima. Za početak, kao sva najgora belosvetska bagra, imao je jednu cenu za Srbe i drugu za Francuze, ali to nikome nije smetalo jer je uređenje društva bilo takvo, razumete. Jednom me je prilikom vozio na aerodrom po neke prijatelje koji su stizali iz Londona i kada smo se vratili, tražio mi je cenu za "strance". Ah, ja sam mu sve "opraštala" jer mi je odgovaralo to što je uvek bio tačan i dete mi nije kasnilo u školu, a i bilo mi ga je nekako žao jer je imao dva detenceta a žena mu je upravo čekala bebicu; čak je i hodao onako malčice povijeno, kao pacov iliti sitan lopov ili sitan prevarant. Veliki lopovi i veliki prevaranti nikada ne izazivaju sažaljenje, zar ne? A onda je počeo sa decom da vozi i neku naloženu klinku, za koju se ispostavilo da mu je ljubavnica, zbog koje je džukac ostavio svoju sirotu ženu u ne znam ni kom mesecu trudnoće. Hvalio se taj tom pričom na sav glas, sećam se, baš onog, poslednjeg puta kada nas je vozio. Vidite, ja duboko verujem da nećete postati govno u okruženju govnara, ali smrad nikako nećete moći da izdržite ako niste upravo - govno.
I tako, u istom duhu, i u jednom dahu, smučilo mi se celo okruženje, napirlitane srpske keve u minićima, mrežastim čarapama i štiklama od dvanaest centimetara, sa punom scenskom šminkom i tek isfenirane, u osam sati ujutro ljube dečicu ispred škole i ostavljaju im masne obrise usana na obraščićima, sve to uz mračne doze teških parfema, opaki džipovi od kojih se nikada školi nije moglo prići i francuske keve u prirodnom "ja se ne šminkam nikad i nosim samo udobnu obuću" (čak i u operi) fazonu, koje stoje ispred škole po ceo dan u grupicama od po tri-četiri-pet i diskutuju, ah bla, bla. Deca bi slavila rođendane u srebrnoj sali hotela Hayat. Čoveče, ta deca su znala cenu svemu! Pa onda bal u bašti francuske ambasade. Svi roditelji bili su pozvani, naravno uz doplatu od sto evra. Ja naravno nisam jer, nažalost, ne živim u vremenu Carske Rusije, a nemam ni balsku haljinu, ni lepog oficira kojeg bih uhvatila pod ruku. A i bilo bi me sramota da me neko vidi.
Na kraju su spojili četvrti razred u kome je bio moj sin, sa petim razredom, i tako se učitelj pola radnog vremena posvećivao jednoj, a pola drugoj polovini, a sve to naravno po istoj ceni. Moj sin nikada nije naučio francuski (iako je daleko od debila), iako je u školi proveo pet godina i paralelno sa nastavom, svakodnevno imao privatnu profesorku iz beogradske škole "Vladislav Ribnikar" gde su čak i profesori iz francuske škole školovali svoju decu. Tako je i moj sin prešao u "Ribnikar" i konačno naučio francuski. Nadam se jedino da neće doveka Francusku porediti sa francuskom školom na Senjaku.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane