Natrag

Do koske

Ljubav za ljubav, a sir za pare

 

Dimitrije protiv Dmitrija

 

Titovi borci protiv Rezolucije Informbiroa još ne veruju da je Staljin umro. Predsednik Boris Tadić i ministar za opšte namene Mlađan Dinkić, opijeni vlašću i slašću, ogromnom količinom opljačkanog novca, izgubili su u spoljnoj, a o unutrašnjoj politici i da ne govorimo, svaki orijentir, pomešali tradiciju i interese, i Srbiju vode do potpunog nestanka

Milovan Brkić

Niskotiražni provladin nedeljnik Vreme u poslednjem broju pokušava da dovede u pitanje zvanične srpsko-ruske odnose, prijateljstvo, saradnju, i dovede u pitanje perspektivu odnosa dve države i njenih naroda.
Zadatak da uprlja ruskog ambasadora u Beogradu dobio je vremešni Dimitrije Mita Boarov, stari komunistički kadar, novinar koji je živeo i stvarao podržavajući dogovornu ekonomiju.
Niskotiražni nedeljnik Vreme, sa 850 prodatih primeraka po broju, predstavlja dvorsko glasilo, a njegov glavni urednik i suvlasnik Dragoljub Žarković jedini je glavni urednik nekog nedeljnika koji platu zarađuje u drugim novinama (kao kolumnista Politike).
Deca gospodina Žarkovića otišla su da zauvek žive u Sjedinjenim Državama, i razumljivo je što, pripremajući se da i on penzionerske dane provede daleko od Beograda u kojem je kao ljigavac i udvorica zaradio nekoliko stanova i drpio ogromnu količinu novca, pokušava novim vlastima, u novoj domovini, da prikaže svoju ljubav prema američkim vrednostima i američkom snu.
"Ambasador Konuzin je već u novinskim krugovima Beograda, a i šire, stekao glas čoveka koji, posebno u neformalnim kontaktima, nepažljivo troši neumesne ocene i procene, a ne libi se ni tihih pretnji, te gotovo imperijalne arogancije - što nameće utisak da je tako razumeo priče da to rade i drugi ambasadori velikih zemalja u Beogradu'' - navodi Dimitrije Boarov u podnaslovu opširnog teksta naslovljenog sa "Ruska posla u Srbiji".
I gospodin Žarković i gospodin Boarov su stari kadrovi Saveza komunista Srbije. Oni imaju pomešana osećanja kada je u pitanju spoljna politika zemlje. Još Srbiju doživljavaju kao nesvrstanu zemlju, koja od velikih sila ubira apanažu zbog svog geostrateškog položaja.
Državno rukovodstvo Srbije (ili Boris Tadić, jer on obavlja sve najvažnije dužnosti), ne može izgleda još da shvati da je Srbija mala balkanska zemlja i da, kao takva, kod velikih i moćnih zemalja nije na listi njihovih prioriteta.
Vlada Sjedinjenih Američkih Država je objavila spisak nacionalnih prioriteta. Srbije na tom spisku nema. Vlada SAD, dakle njeno ponašanje nije licemerno, otvoreno je definisala svoje interese na Balkanu: pružaće snažnu podršku Republici Kosovo, nastojaće da ono postane član Ujedinjenih nacija, MMF-a, pogaziće finansijski jačanje institucija na Kosovu i sprečavaće Srbiju u nameri da pristupi Evropskoj uniji i NATO paktu, sve dok ne prizna nezavisnost Kosova, a pokušaće da i dalje rasparčava Srbiju kroz proces takozvane regionalizacije, omogućavajući otcepljenje Sandžaka i Vojvodine.
 Američke kompanije u Srbiji nemaju nikakve interese: teritorijalna nedefinisanost države, visok stepen državne korupcije, animozitet građana prema američkim državljanima... Zbog velike ekonomske krize koja je uzdrmala SAD, čak je i njena kompanija iz Češke Ju-Es Stil smanjila proizvodnju u Smederevu, i ovih dana otpustila 250 radnika.
Evropske države, poput Nemačke i SAD, smatraju Srbiju remetilačkim faktorom u Evropi, i to u svakom pogledu. Srpskom predsedniku Borisu Tadiću jasno je stavljeno do znanja da Srbiji nema mesta u članstvu u EU, sve dok on, ili neko ko će ga naslediti, ne potpiše priznanje Kosova i uspostavi sa njim diplomatske odnose. Ove dve zemlje ne zanimaju ni kršenje ljudskih prava na Kosovu, ni progon Srba, ni otimanje imovine i verskih objekata. Njihova državna politika je odlučila da podrži Kosovo, i nažalost to je tako, i ta politika se, za dugi niz godina neće, sigurno je, promeniti.
   Srpska oligarhija i pišti i vrišti, moleći da bude primljena u Evropsku uniju. Ona je spremna da žrtvuje sve građane, samo da postanemo članovi evropske porodice. Koliko je to moguće oni znaju, ali nas lažu, verujući da je većina građana zbog siromaštva i bede, spremna da poveruje u njihove priče.
   Rusija je poslednjih godina snažno podržala Srbiju pred međunarodnim institucijama, jasno stavljajući drugim velikim igračima na političkoj sceni da je Srbija njena prijateljska zemlja.
   Ruska vlada je uticala na kupovinu Naftne industrije Srbije, sa udelom ruske kompanije u vlasništvu od 51 odsto, želeći na taj način da preuzme odgovornost za poslovanje ovog strateškog preduzeća. Srpska elita, predvođena Dinkićem, otvoreno je harangirala protiv ove kupovine, navodeći da je po sredi pljačka, da Rusi kupuju jeftino. Ispostavilo se da je NIS i pretplaćen, a pre kupovine i opelješen od Tadićevih partijskih satrapa.
   Očekujući podršku od Rusije, deo srpske elite i tajkuna smatraju da uloga Rusije treba da bude svedena na pružanje zaštite na međunarodnoj sceni, i ogromnim donacijama.
  O ekonomskoj saradnji sa Rusijom ne razmišlja se uopšte.
   Ruska preduzeća žele da posluju sa srpskim, ali je ambasador Konuzin jasno stavio do znanja da većina srpskih poljoprivrednih proizvoda ne može na rusko tržište, zbog lošeg kvaliteta. Ruska vlada ne može da natera kompanije da kupuju loše proizvode iz Srbije, ako za iste pare mogu da kupe kvalitetnije u drugim zemljama.
   Ambasador Rusije stalno ističe da Rusija želi punu ekonomsku saradnju sa srpskim kompanijama, ali da one same moraju da pokažu takvu želju, i inicijativu.
   Samo u Moskvi radi trenutno preko 70.000 građana iz Srbije, koji imaju urednu radnu dozvolu. Srpska oligarhija ne može da shvati da se ljubav daje za ljubav, a sir za pare. Vlade Nemačke , Francuske i Italije već deset godina snažno sarađuju sa Rusijom, ne samo u sferi snabdevanja energentima već ulažu u Rusiju i njenu privredu stotine milijardi, ostvarujući i te kako i same profit. Ali to ne vidi Dimitrije Boarov, kome je mrzak Dmitrij Medvedev, ali mu je blizak srcu Ričard Holbruk.

 

 

  

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane