Natrag

Sremska Mitrovica

Obračun profesora i učenika - hit na internetu!

 

Šamarima oterana u penziju

 

Da li je Marija Mošić profesorka pred penzijom, ili je nokdaunom poslata u  mirovinu? Šamaranjem nije izgubila dnevnik nego autoritet. Zato je neophodna paralela sa zatvorom Zabela, Požarevac, niškim i bilo kojim drugim. Ponavljač u Sremskoj Mitrovici penzionisao profesorku! Ispraćaj u penziju šamarima! Dugo je, predugo je trajalo. Povijala se. Ne, nije pala. Odbranila je čast profesije, dostojanstvo prosvetnih radnika

 

Miodrag Milojević

 

Naslov iz Sremskih novina: slova bela, u zelenom polju. Naslov, kao da su srećni što se to baš njima dogodilo. Ali zar je to bio obračun? Videli smo jednu slabu ženu, u grču, okačenu za školski dnevnik, profesorku, jednu gospođu kojom je obrisan pod učionice.
Ne vidim ih, čujem ih: "Nemojte tako, za tuču je potrebno dvoje... Bila je fer tuča, na kraju je bolji pobedio."
Jedno je škola, Srednja stručna škola Nikola Tesla u Mitrovici, drugo je zatvor. Zatvorski čuvar koga osuđenik pljune ili udari, skida se i ide kući. Sam daje otkaz.   
Pitao sam - zašto?
- Osuđenici odmah kidišu na njega kao na staničnu kurvu. Kao orlovi na lešinu. Ne može  pomoći upravnik zatvora, predsednik opštine, predsednik Republike. Upravnik će se samo  pozdraviti s njim.
Da li je Marija Mošić profesorka pred penzijom, ili je nokdaunom oterana u mirovinu?  Šamaranjem nije izgubila dnevnik nego autoritet. Zato je neophodna paralela sa zatvorom  Zabela, Požarevac, niškim i bilo kojim drugim.
Ponavljač u Sremskoj Mitrovici penzionisao profesorku! Ispraćaj u penziju šamarima!  Dugo je, predugo je trajalo. Povijala se. Ne, nije pala.
Odbranila je čast profesije, dostojanstvo prosvetnih radnika.
Jeste, uzvratila je sa dva šamara. Reakcija nagonska, po zakonu samoodržanja, iz straha da će joj gole korice dnevnika, izgrebane noktima, ostati u rukama...
Bilo je to ozbiljno šamaranje, malo lakši trening. Kako se providno bleda figura povije, ruke pođu dole, pada jedan šamar - pljas! Pada druga ruka, drugi šamar - pljas! Ona se povija levo, ali je šamar vrati u stvarnost, u učionicu, na pravo mesto.
- Čujte, nema loše dece, ima samo loših prosvetnih radnika!
Izjavila je intelektualna kreatura od gospođe u crnom u emisiji Utisak nedelje.
Zatim je nastavila: "Greška je do profesorke, zar da učenika izbacimo iz škole, zar ćemo ga prepustiti ulici?!"
Zar će na ulici imati loše društvo? Ulicama lutaju stotine hiljada mladih sa diplomama, bez budućnosti i bez posla.
Zatim je ista osoba zaključila samozadovoljno da je učenik bio koncentrisan, štedeo je  profesorku. Mogao je više, mogao je bolje.

 

Borba za opstanak

 

U autobusu, prozori skidaju kukuruze i suncokrete, nema psihologa. Naprotiv, devojka iz Rume ima mlečnobelu kožu, crni mladež kao buba prilepljen za vrat.
Postavilo se pitanje - ko je prvi počeo? Učenik je valjda, sa željom da popravi ocenu, tražio dnevnik, profesorka od 62 kilograma je uzvratila prekomernom upotrebom sile. Posle je učenik O. M. tukao sa merom.
Aforizmi podmeću klip u točkove: "Kopajući rovove, našli smo se u ratu! Rat je kriv. Rat je prvi počeo."
Tako je bilo i u školi Nikola Tesla. Profesorka je prva počela. Proglasili su je krivom. Lustracijom, žrtva se pretvorila u dželata. Udarila je učenika, to je tačno, braneći se. Bila je to borba za opstanak. Pre toga je maltretirana, posle toga - batine. Šamaranje kao šarmiranje razreda, šamaranje s merom, da profesorka ne padne.
Da ja pala - film ne bi uspeo. Nije fotogenična, niti je holivudski lik. Padom profesorke   prekinulo bi se snimanje filma. Ništa od umetnosti. Film treba duže da traje, da bi gledaoce doveo do katarze. Poštovane su umetničke zakonitosti, uključujući i Aristotela, po kome je do katarze čudan amalgam straha i sažaljenja.
Sažaljenja nije bilo. Profesorka ima strah. Gledaoci - uživanje i katarzu.
Kamermani su zauzeli mesta, našli ugao pogodan za snimanje.
Šta znači ono Rat je kriv. On je prvi počeo? Kad se potuku a iznenada naiđe učiteljica, deca će reći: "On je, učiteljice, on je prvi počeo!"
Zašto pod hitno moram u Mitrovicu? Ne znam zašto, svestan sam da moram zbog inspekcije.
Inspekcijska komisija Pokrajinskog sekretarijata za obrazovanje konstatovala je da je nastavnica hemije u Srednjoj stručnoj školi Nikola Tesla, Marija Mošić, prva udarila učenika, a on joj je uzvratio šamarima i nedoličnim ponašanjem.
Znači, rat je prvi počeo. Mislim, nastavnica je prva počela.
Snimak je repriziran nekoliko puta, videli su ga milioni. Hit je na internetu. Videlo se da je učenik prišao katedri, da je profesorka u uglu, da je učenik na mestu profesora, da on kontroliše situaciju, on je profesor. Učenik je digao nastavnicu kao veš sa žice, veš se nije video. Dnevnik, koji je hlebom hrani, odvažna profesorka nije ispuštala.
Neko reče, ne sećam se ko: "Ona je hemičarka. Ona poznaje hemiju. Ona zna da spremi preparate, ona će se otrovati..."
Profesor nije profesor sa katalogom samo - rekli bi neki, besposleni, skloni patetici. Profesorka je ostala na visini zadatka: "Batinaj, ja opet držim čas. Šamaraj, i to je čas!"
I šamaranje na času deo je časa, mada nije predviđeno nastavnim planom i programom, to su slobodne aktivnosti.
Možda je to dramska sekcija? Možda je školska dramska sekcija dala logistiku, scenario, režiju? Ili je sve došlo spontano, iz glave.
Stilski prilično neujednačeni, šamari su padali kako koji. Nekad slabiji šamar, nekad jači. Ali ravnomerno. Znači, učenik je vredan, prilježan, marljiv i uporan.

 

Palanački mentalitet

Direktor škole zove se Radovan Miljković. Prošao sam dva puta pored direktorske kancelarije, nemam želju za razgovorom. Izjavio je da fale školski policajci. Mitrovica ima  15 škola. Četiri policajca na 15 škola, to je malo - kaže direktor.
Incident se desio na času. Školski policajac ne prisustvuje času, znači ne može da pomogne. Moguće je da uniforma, pendrek, pištolj, deluju preventivno. Policajci su prevencija za dilere droge, znatiželjnike i besposlenjake koji zabavu traže u krugu oko škole.
Profesorka naoružana znanjem iz hemije, učenik nije prikazao znanje, demonstrirao je veštinu. Novinari u Mitrovici komentarišu ovako: "Kriv je naš palanački mentalitet, da sve skrivamo. Palanački mentalitet ispod Save i Dunava drugi je mentalitet. Tamo je palanački mentalitet u tome što suviše otkrivaju."
Direktor se dogovorio sa policijom da se ne uznemirava javnost, da se škola ne veša na stub srama, bez razloga i preke potrebe, na kraju školske godine. Policajci su pitani - izjavili su da će reagovati samo na intervenciju profesorke Marije Mošić. Znači, ne interesuje ih.
 Učenik nije udario direktora, nije nasrnuo na policajca koji je organ vlasti, uniforma  simbolizuje državu, njen autoritet. Šamarima je penzionisao nemoćnu ženu sa dnevnikom, njoj ionako nema pomoći. Ona, uostalom, živi u Mitrovici sama. To govori da ne zna da živi.
Koji je dokaz da je Marija Mosić i dalje profesor, profesor iz ćoška učionice koji jedva diše? Dokaz je dnevnik koji je držala do poslednjeg daha. Nije pokleknula pred agresorom. Dečak se osećao na alkohol, kraj školske godine doneo je opuštanje i veselje. Profesorka se držala vojnički časno, nije kukavica, o dezerterstvu ne može biti ni govora. Branila je dnevnik kao Srbija Kosovo, kao što vojnik koga seku, umire a ne predaje zastavu. Na času hemije, na bojnom polju veronauke, sukobili su se znanje i moć.
Veroučitelji se mole Bogu, đački parlament snima i ćuti. Sledeći čas se zove građansko vaspitanje.
Za Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, sabijanje u zid nije ''nedolično ponašanje".   Pokrajinski sekretarijat žrtvu, poniženu, u krpu pretvorenu, u stanju kliničke smrti posthumno proglašava krivcem!
Ona je kriva. Ona je ostala živa!
Šamarajući profesore, učenici su u pravu. Naše obrazovanje prilično je tromo, neefikasno, nije po evropskim merilima. Učenicima to smeta, život ne može da čeka, učenici šamaranjem požuruju trome profesore ka Evropi.
Sremska Mitrovica je čist i miran grad, grad automobila i retkih prolaznica; ja dugo nosim pikavac u džepu.
Profesorka je ocenu mogla popraviti na licu mesta -  dobila bi dva-tri šamara, da joj to bude pouka. Posle - ćao đaci!
Iz Ministarstva prosvete često govore o višku prosvetnih radnica, sindikati prete da će uzvratiti štrajkom. Učenik pod inicijalima O. M., zvezda Granda, zvezda svih televizija, pruža pomoć Ministarstvu. Sa nekoliko šamara izbacio je iz stroja jednog viška.
Zato, šamaraj! Od viška glava ne boli.
Ne, nije mnogo prosvetnih radnika! Mnogo je kad biju.
Profesorka se držala dostojanstveno. Predaje hemiju. Nije pustila suzu. Što će reći - ne čita Lorku i Jesenjina.
Od viška prosvetnih radnika glava boli Ministarstvo i Vladu. Kad bi i drugi učenici krenuli oštro, prosvetni radnici bi se, iz straha od batina, povukli na tržište rada. Davaće otkaze, čekaće penziju. Sedeće kao žene kod svojih kuća.

 

Morkica

Milioni radnika na ulici, profesori ne rade ništa, samo predaju.
Marija Mošić, profesorska hemije, doživela je nervni slom. Manje zbog šamaranja, više zbog interneta. Živela je skromno i neupadljivo svoj vek, danas je svuda prikazuju. Prikazuju  više od Severine. Slike skaču sa telefona na telefon.
Kad padne noć, senke skaču po Mitrovici. Semafori se pale i gase.
Profesori kažu, u školu ne dolazi, na ulicu ne izlazi. Kućni pritvor, iz razloga lične bezbednosti. Bezbedonosna situacija - stabilna. Drugo bi bilo da je žena pala. 
Moja slučajna sagovornica, dok idem prema školi, nehajno kaže: "Dobro. On je bio profesorku. Ono što je hteo, on je i uradio."
Razumem je. Neko dete iz familije ponavljalo je razred. Nosi zembil, iz zembila vire kajsije i šargarepa.
- Ona živi sama. Žena se boji da izađe na ulicu. Otići će u penziju. Mislim da u Novom Sadu ima sestričinu. Tamo će otići.
Profesorka, ne navodim ime, priča da je Marija Mošić, koju su zbog sitne građe đaci  prozvali Morkica, stanuje iznad kafića gde se, pred ponoć, parkiraju sjajni niklovani motori. Do kasno u noć čula je galamu. Raspojasano su slavili, čuo se urnebesan smeh. Gledali su snimak, smejali se, pevali, uživali. 
Prolaznici su u Mitrovici retki, prošlo je podne. Podne, znači dan, sunčan dan. Kakva je ovde noć za profesore i profesorke? I da je gustina naseljenosti veća, ne bi vredelo jer svako živi nekim svojim životom.
Neki od profesora predaju inkriminisanom učeniku, drugi ne. "Ovo je malo mesto. Znaju stari Mitrovčani. Otac učenika je bio agresivan, deda mu je bio nasilnik."
Zašto pričamo o dedi, koji, možda, više nije živ?
Svakog dana neko doživi stres. Zato što ljudi popuštaju pod pritiskom.
U zbornici vlada opravdani strah da učenici mogu da upišu ocene: "Pravilo je da dnevnik ne sme u ruke učenika. Neka je on i dobar, izvrstan, sve petice može da ima. Drugi, koji nije dobar, može ga iza ugla sačekati. Da isprave ocene. Ne, ne dnevnik u ruke! To nipošto!
U Mitrovici se govori malo, mada, kad treba, umeju da slažu.
- Koliko je meni poznato, ta profesorka i ne dolazi u školu...
Ovo je izjavio Radovan Miljković, direktor škole. On je direktor škole, on ne zna da li mu  profesorka dolazi u školu.
Direktor je izmislio priču kako se otac učenika silno uznemirio.
Za direktora i nastavno osoblje bolje je da profesorka Mošić ne dolazi. Može doneti još veći belaj. Sad im je krenulo, sankcija nema, učenici će se osiliti. Kao kolateralna šteta stradaće još jedan profesor. Koji? To niko ne zna. To ne zavisi od njih. Učenik ima još nekoliko jedinica.
Problem je što će se za primerom učenika prve godine povesti drugi, manje hrabri, fizički spremniji. Nema nikakvih kazni. Profesori kažu da imaju načina da se zaštite. Ja im verujem. Kako? Neće da kažu. To je tajna.
Gledam naokolo i ne mogu da verujem. Limunada i sok. Ljudi bezbrižno sede i ispijaju piće.
Sok, zelena limunada - kako to povezati sa batinama, sa malo krvi. Višnja pada na trotoar. Koštica ispod štikle slučajne prolaznice. Odakle zlo izlazi, odakle dolazi nasilje, kad je sve mirno? Treptaji lišća u krošnji, kao u balonu.
Mitrovica ima dve lokalne novine. Maloletni učenik, po jednima automehaničarski, po drugima elektro-smer, imao je, kažu profesori, jedinicu iz vladanja.
Isključenje iz škole - takva mera ne postoji.
- Nema isključenja iz škole. Takav postupak smo obustavili, ima već dve godine. Ne vredi. Mi isključimo učenika, Ministarstvo ga vrati. Obrazloženje uvek isto -  prekršen je upravno-pravni postupak.
- Mi nismo pravnici, mi smo profesori.
Profesori se boje, neće da otvore dušu. Iz Ministarstva, verovatno zbog isključenja učenika,  direktora pozovu na ribanje. Direktore, kakav ste vi pedagog? Direktor čuva fotelju.
- Ništa ona nije rekla, znate. Lice je bilo crveno, imala je modricu na ruci. Uzela je dnevnik i otišla da održi sledeći čas. Održala je sledeći čas, zamislite! Zamislite koliko je bila hrabra. Diskretno je zamolila kolegu da je odveze kući, nije smela da ide sama.

 

Deca poznatih roditelja

Učenike koji su od zbornice napravili javni toalet branio je najpoznatiji mitrovački advokat,  Zoran Levajac.
Stari profesor dovikuje iz ugla promuklo: "Bitange, bitange je branio! Bitange!"
Zoran Levajac, sa titulom magistra, lako je ubedio sudije da je u pitanju jedan običan đački nestašluk, koga će se profesori u učenici sećati do kraja života.
Šestorica učenika deca su viđenijih Mitrovčana, deca advokata, profesora, uticajnih  profesora, politički aktivnih.
Njima niko ništa ne može. Maloletnik nije iz takve porodice. Nema zaštitu, nema pare, ima hrabrost. Izveo je podvig, našao se u izabranom društvu, makar za kratko. Pričalo se o njima, sad će pričati o njemu.
Advokati, moćnici za Mitrovicu, štite svoju raspuštenu decu: "Advokat Levajac, on je po meni pametan čovek, ima četvoro dece i sva deca su mu problematična. Najstariji sin, sa kojim odavno nije u kontaktu, posebna je priča."
Pokušavam da zamislim tu scenu. Advokat Levajac priča o đačkim nestašlucima.
Spisi su na stolu. Dnevnici su na stolu, zaudara naokolo, bije kao iz smradne ćelije staničnog klozeta. Sudija stavlja naočari, razmišlja. Deca su uticajnih ljudi, ta deca će sutra biti uticajna, daleko je do penzije.
Tražim i nalazim kancelariju - Zoran Levajac. Da čujem mišljenje advokata koji tvrdi da  su učeniku usta bila puna krvi. Advokat, magistar prava, laže. 
Neko će uzeti pravdu u svoje ruke. Neko neće smeti. Profesorka Mošić će bežati po Novom Sadu, gde namerava da se odseli. Verujem da je nabavila nekoliko brava, stan je zamračila, terasa je osmatračnica.
Zaustavljaju me hladna, jaka metalna vrata. Zaključano. Advokat Levajac je, verovatno, na sudu. Nekoga drugoga brani, nekoga će drugog usrećiti.
Sud u Mitrovici impozantna je betonska građevina, podseća na sportsku halu.
Pred Gimnazijom sam u Mitrovici. Samo su kliznula teška vrata.
- Mi smo pružili javnu podršku - kažu profesori.
- Ja sam v. d. direktora škole? Nemam komentara.
- Da li se u vašoj školi desilo ono što se jednom desilo?
- Da, da. Ali ja sam direktor od pre tri meseca. To se meni nije desilo.
- Znači desilo se?
- Da... da...
Mitrovica, na popularnom internet Jutjubu najpopularnija. Zar je to malo? Hit na internetu.
Ono Jutjub treba izgovoriti s poštovanjem.
Nova klasa teroriše staru. Teroriše svakoga koga stigne. Profesori nose govna u šaci. Profesori zaključuju ocene, danas imaju pune ruke posla.
- Mogao je jače, nego dečko se baš uzdržavao. Mogao je vilicu da joj razvali...
Nego, dečko, eto, tako... Znate, ja ću vam reći... Nema loše dece, ima samo loših profesora...
To u Gimnaziji bilo je pre više od godinu dana. Izvetrelo. Nema neprijatnih mirisa. Naprotiv. Profesorka, prošla je kraj mene. Miriše, miriše joj kosa...

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane