Natrag

Kadrovanje

Promoteri vašarske kulture u Beogradu sa četvorogodišnjim mandatom

 

Evo banke, Cigane moj

Kućna ljubimica bivšeg režima, intimna prijateljica Marka Miloševića i abonentkinja ondašnjih budžeta, Leontina Vukomanović, doživela je da uz pomoć "transformersa" iz SPS-a  doživi svoju demokratsku katarzu: zajedno sa Željkom Joksimovićem, nesuđenim životnim pratiocem, odlučivaće o kulturnom programu Beograda u sledeće četiri godine.

 

Nikola Vlahović

 

Sredinom prošle decenije, dok je koalicija JUL-SPS držala svu vlast u državi, opozicija i narod jedinstveno su ustali protiv jednog skandaloznog predloga Mirjane Marković, tadašnje "prve drugarice", da folk pevačica Zorica Brunclikbude predložena, ni manje ni više nego za ministra kulture.
 Taj predlog, zahvaljujući opštenarodnom gnušanju, nije ni stigao na usvajanje. Bilo je to, dakle, u vreme omrznutog režima, u vreme koje je ostalo upamćeno kao diktatura jednog čoveka i njemu slepo odanih sledbenika.
Ko je mogao da pretpostavi da će novi vek doneti nove ludosti, naspram kojih one stare izgledaju naivno i nevino?
Naime, nedavno je Skupština grada Beograda izglasala četvorogodišnje mandate članovima odbora beogradskih manifestacija kulture poput FEST-a, BEMUS-a i sličnih festivalskih tradicija koje Beograd čine velegradom.
Način na koji se desio izbor identičan je onom u vreme socijalističkog "nacionalnog ključa" (što je u ono vreme često bila jedina mera podobnosti), samo je u ovom slučaju radio "stranački ključ", još mračnija inovacija od one davno kritikovane.
Među istaknutim ličnostima koje su dobile četvorogodišnji mandat našla se i LeontinaVukomanović (u odboru Džez festivala, sa direktorom Doma omladine Milanom Lučićem). Tužno i tragično izgleda da pored nje u istom odboru sedi autor legendarne muzike za seriju Otpisani Milivoj Mića Marković, jedan od rodonačelnika posleratne džez muzike u Beogradu i tadašnjoj Jugoslaviji.
Kritičari ovakvog "kadrovanja" danas imaju puno pravo da se pitaju u čemu je razlika između komercijalno-političko-umetničkih akrobacija Leontine Vukomanović i bivše kandidatkinje za ministarku kulture Zorice Brunclik?
 Javnost u Srbiji, uprkos tome što je poslovično sklona da zaboravi šta je juče bilo, još uvek pamti značaj i ulogu odbeglog Marka Miloševića u životu Leontine Vukomanović, a pamti i ulogu Markove majke u životu Zorice Brunclik.
Rodni grad Leontine Vukomanović, Požarevac, takođe pamti ovu umetnicu u osvajanju slave i novca po jednoj sudskoj aferi, kad je u svojstvu svedoka bila pozvana u procesu protiv Zorana Stojanovića (optužen da je oštetio državu za više od 3.000.000 ondašnjih dinara). U optužnici je pisalo da je Stojanović Leontini Vukomanović kupovao skupocene parfeme i druge poklone, pa je na prvom ročištu odmah objasnio i razloge svoje darežljivosti:
"...Parfeme za pevačicu Leontinu platio sam na zahtev Bojana Kekića (tadašnjeg načelnika lokalne samouprave i aktuelnog predsednika Okružnog odbora SPS-a, prim. aut.), kao i Snežane Arsić (u to vreme sekretara Skupštine opštine Požarevac!). Ni parfeme ni nju uopšte nisam video".
Od njenog izlaska iz anonimnosti požarevačke provincije (kao tragikomične dens pevačice na cipelama "platformama"), pa sve do današnjih dana, javnost je bila uredno obaveštavana o kretanjima u njenom emotivnom životu, pa je neko jednom i sačinio hronologiju njenog slučaja: 1994. veza sa Zoranom Radetićem, 1996. veza sa Markom Miloševićem, 1998. veza sa Nenadom Radujevićem, 2000. veza sa Željkom Joksimovićem, 2004. veza sa Mikijem Perićem, 2009. veza sa Filipom Patom...
Ako treba govoriti o talentima Leontine Vukomanović, onda prevashodno treba reći da je reč o osobi koja je nesumnjivo talentovana mešetarka u svim vremenima i prilikama. Zašto otvoreno ne reći: bila je omiljena u kući potonjeg diktatora, pa su joj, za razliku od mnoge nadarene dece u Srbiji, vrata bila svugde otvorena. Kao autentični proizvod Miloševićevih devedesetih, dobro je savladala zanat "namicanja sredstava" preko političkih i parapolitičkih veza.
Osim "slučaja Vukomanović", Skupština grada Beograda postavila je i druge umetnike u upravne i nadzorne odbore ustanova kulture sa četvorogodišnjim mandatom.
Željko Joksimovićpostao član Odbora međunarodnog takmičenja muzičkih umetnika (naravno da je bilo značajnijih i zaslužnijih, ali...). Na istoj dužnosti, ali kao prva ličnost BEMUS-a, postavljena je operska pevačica Jadranka Jovanović i bivši ministar u Đinđićevoj vladi Goran Pitić(šta Pitić ima sa BEMUS-om, trebalo bi da znaju oni koji su ga tu izabrali).
 Da je sve naopako u društvu pokazuje i izbor glumca Ljubiše Samardžića za člana Odbora FEST-a, kome predsedava član gradskog veća Darijan Mihajlović!
 U Odboru Filmskog festivala u Sopotu našao se Srđan Šaper zajedno sa direktorom GSP-a Radoslavom Nikolićem!
Anonimni član gradskog odbora, izvesni Goran Kreclović,na čelu je Odbora pozorišnog festivala BITEF-a, a glumica Ljiljana Sedlar je tek član tog odbora.
Za predsednika Upravnog odbora Ateljea 212 izabran je generalni direktor Javnog preduzeća PTT Srbija Goran Ćirić, a njemu podređene na tom poslu biće glumica Emica Braunović (sestra ministra policije Ivice Dačića) i Gorica Popović, koja je delegirana iz reda zaposlenih.
Konačno, ako je budžet grada Beograda u svim epohama i u svim prilikama bio dostupan miljenicima, poznanicima, bližnjima i, naravno, članovima vladajuće kaste, lako je zamisliti da za "otpisane" umetnike neće ostati ništa. Od raznih Leontina i priučenih harmonikaša treba očekivati samo nastavak tuče za bakšiš.

 

 

Licemer na budžetu

 

U velikom intervjuu objavljenom na dve strane vikend dodatka u slovenačkom dnevnom listu Dnevnik, beogradski režiser Srđan Dragojević dodao je još jedan nezaobilazan prilog kolektivnom srpskom mazohizmu i dopisao svoju stranicu u hronici svakodnevnih vređanja Srba i Srbije.
U pretenciozno izvučenom naslovu "Tolerantnost je res srpski problem" ("Tolerancija je zaista srpski problem"), autor i urednik Dnevnika radosno su dočekali da takvu izjavu istaknu kao najvažniju stvar u celokupnoj ispovesti Srđana Dragojevića. Da je Dragojević bilo gde drugde to saopštio, ali u Sloveniji, podalpskoj državici u kojoj je tolerancija zantno veći problem nego u Srbiji (samo se manje vidi)...
   Istina, mogli su da navedu još sličnih i efektnijih izjava, jer se Dragojević "isprsio" da saopšti kako se "istorija Balkana temelji na Marfijevom zakonu, da sve što je moguće da krene po zlu, krene najgorim mogućim redom". U tome se nije teško složiti sa Dragojevićem, ali govoriti o Srbiji kao epicentru ksenofobije, predstavlja običnu laž. Srbija je, i to Dragojević odlično zna, zemlja sa najvećom multietničkom zajednicom u regionu bivše Jugoslavije i šire. Konačno, Dragojević je slagao i kad je u spornom intervjuu kazao da "Jugoslavija mnogim narodima koji su bili njen deo nije dala ništa dobro".
Zanimljivo, upravo je Dragojević u toj Jugoslaviji stekao svoju umetničku slavu, napisao je dve knjige poezije od kojih je jedna čak i nagrađena na subotičkom festivalu poezije, dobio je od države svaki dinar koji mu je trebao za snimanje njegovog prvog filma "Mi nismo anđeli" (pa i kasnije, za vreme režima Slobodana Miloševića, dokopao se budžeta za film zahvaljujući režimskom novinaru Vanji Buliću i njegovom scenariju za film "Lepa sela lepo gore" ). Nije Dragojeviću bilo loše u Jugoslaviji, to i on sam u istim novinama kaže, ali da "mnogim narodima koji su bili njen deo nije dala ništa dobro" važi isto i za Srbiju i za Sloveniju. Ili uopšte ne važi.
 Bolji poznavaoci Srđana Dragojevića znaju da je licemerje njegova glavna karakterna osobina. To ne treba dovoditi u vezu sa njegovim bekstvom u Južnoafričku Republiku i drugde po svetu, za vreme dok je njegova domovina bila gažena iznutra od režima Slobodana Miloševića, a spolja - od svakoga kome je palo na pamet. To je već kukavičluk ili lični izbor.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane