Natrag

Velikani

Autobiografija Vase Pelagića (1)

 

Za pravu veru oličenu u Bogu istine

 

Mnogi čelnici crkve i države su gonili i mrzeli Vasu Pelagića i govorili da je "Pelagićevo prisustvo u svakom mestu javna pobuna, pa makar on ništa ne govorio". Pored progona i hapšenja, oni su mu stajali na životnom putu sa raznim podvalama, a u svakoj prilici su ga vređali i nipodaštavali. Ipak im to nije ništa pomoglo, jer je on išao svojim putem nezadrživo i bez odmora sve do same svoje smrti. Ta borba nije bila kratkovečna, već je trajala preko četrdeset godina

 

Pripremio: Miodrag Dinić

Vasa Pelagić, idejama koje je objavio u svojim knjigama, brošurama i novinskim člancima (mada pisanim sa određenom dozom naivnosti), mnogo je uticao na radničke i seljačke mase sa prostora Srbije, Hrvatske, Vojvodine, BiH, Crne Gore, Sandžaka i Bugarske. Zbog svojih stavova i uticaja u javnosti bio je trn u oku režimu u Srbiji. Javno je raščinjen, zatvaran u ludnicu i posle osuđivan na zatvor. Život je okončao u požarevačkom kaznenom zatvoru, 25. januara 1899. godine.
Ceo svoj vek proveo je u borbi za istinu protiv laži, za pravdu protiv nasilja, za slobodu protiv tiranije i pritiska, za korisni napredak protiv nemarnosti nekorisne neozbiljnosti, za međunarodni mir i dogovor protiv rata i naoružavanja, za jednakost i bratstvo protiv gospodstva i svih privilegija, za pravu veru oličenu u bogu istine i pravde protiv svih mantijaških lagarija i ceremonija, za socijalnu republiku protiv dinastije i monarhije...

 

Zadavanje i slišavanje

Vasa Pelagić je rođen 1837. godine u Bosni u selu Žabarima, nedaleko od varoši Brčko. Roditelji su mu bili težaci srednjeg stanja, ali vrlo vredni, zdravi i prema sirotima i nesrećnima i čovečni. Čuvajući ovce i svinje, on bi se kao dečak skoro svake večeri peo na neko brdo ili visoku ogradu, pa bi otuda pevao narodne pesme iz bukvara, što je od đaka čuo. Kada je neka preša letnja radnja u polju, Pelagić je morao sa svojom braćom da radi težačke poslove nekada i do ponoći. On je kupio i snosio seno, snopove, bundeve i drugo što je odgovaralo njegovoj snazi. I to će svakako biti jedan od glavnih uzroka što je docnije onako živo i neustrašivo radio da se ekonomsko stanje naroda popravi i pravičnije uredi jer je na sebi iskusio mnogo.
U školu je pošao 1852. godine, dakle čak sa četrnaest godina.   Osnovnu školu je završio u svom selu, a potom sa dvojicom Bosanaca pešice otišao čak do Beograda da tu produži s naukom. Kada je završio  ovde dva razreda gimnazije, prelazi u Bogosloviju. U Bogosloviji je uživao potpuno, a u gimnaziji polublagodejanje (stipendiju) od "praviteljstva" srpskog.
Da nije imao krupnih prijatelja, u dva maha bio bi isteran iz škole zato što se svađao sa profesorima što nagone đake da uče napamet lekcije i zato što je u toj školi vladao princip "zadavanja", "slišavanja" i slušanja bez rasuđivanja.
Često bi doviknuo: "Ja sam došao u Srbiju radi znanja i slobode, a ne radi volovske pokorenosti i bapskog slišavanja." I kao đak rado je čitao narodne pesme i crkvene knjige i besede. Tada je i žudeo da bude pop, a kada je svršio bogosloviju, omrznuo to, pa je primio učiteljsko zvanje. "Kao pop, zvaće me ljudi popom; čovekom kao učitelja, pa zato volijem ostati čovek nego pop", govoraše on. Mada je iscepao i  pred noge upravitelja bacio bogoslovsko svedočanstvo, ipak je u Brčkom dobio učiteljsko mesto i bez njega. Narod ga je voleo zato što je bio u svemu tačan i uredan "kao valjana devojka", što je u školi uveo red onakav kakav onda bejaše u Srbiji, i što je stao za učitelja bez pogodbe pisane - ugovora: "Odredićemo moju platu pošto vidite moj rad i pošto ja vas poznam. Da to ne činim iz nužde nego iz poštenih uzroka i razloga, to znate svi koji znate naše imanje u Žabarima", odgovorio je Pelagić brčanskoj opštini. Opštinari mu na to rekoše: "Zaista ni tebi neće rđavo biti kod nas kad si taki".

Školovanje u Rusiji

Osnivanje školskog fonda, čitaonice, odbora školskog i ženske škole u Brčkom pripada slavi i trudu Pelagićevom, na šta je i sam prilagao od svoje male plate. U početku treće godine uhvate vlasti turske njegove dopise što ih je pisao u novosadskom Srbobranu protiv loših dela turskih činovnika, i kad se pročuje da će pozvan biti u Tuzlu na odgovor, ostavi mesto sebe svog druga za učitelja i ode u Beograd, a malo docnije i u Beč. Na osnovu preporuka iz Brčkog i Beograda, pošalje ga Hadži-Ristić u Moskvu Slovenofilskom komitetu radi produženja nauka.
U Moskvi je slušao nauke na Univerzitetu, kao "voljnoslušalac". Slušao je rado istoriju, lekarske nauke i ekonomiju, i čitao putopise, kritike i zabranjene spise što su ih izdavali u Londonu čuveni Rus Iskander Gercen i drugi.
Tada je već počeo da prezire crvene knjige i mantijašku veru da bagateliše; ali je još bio oduševljen slavom carstva srpskog. Kad su mu prebacivali što ne položi ispit za redovnog studenta na Univerzitetu, on je odgovorio: "Došao sam u Rusiju da dobijem više znanja i praktike za dalji rad kod mog naroda, a ne radi polaganja ispita i dobijanja sjajnih školskih svedočanstva, koje otvaraju put u gospodske kancelarije i salone".
Ovde počinje vidljivi politički i civilizatorski rad Pelagićev, prvo u Bosni.
Poznavajući veliku oskudicu umnih snaga u Bosni, vrati se iz Rusije u Beograd 1866, pošto je usput proveo oko tri meseca u Nemačkoj. Znajući da ne može mnogo sam da učini, napiše predlog tadašnjoj vladi srpskoj da ona pomogne novčano da se osnuju tri više škole "bogoslovije": u Prizrenu, Banjaluci i Mostaru, i da pomaže 58 osnovnih škola u glavnim mestima Bosne, Hercegovine i Stare Srbije. Vlada primi predlog rado i postavi odbor da se o tome s njime potanko sporazume. U odbor su određeni: mitropolit Mihajlo, Ljuba Nenadović, Petronijević, Dragašević i Vujić. Odbor odredi da je nužno da se tri više škole izdržavaju i što više osnovnih škola. Odbor i vlada divili su se njegovom predlogu i odvažnosti, a naročito Dragašević, Matić i stari Ilija Garašanin. Ministri Cukić i N. Hristić užasno su ga mrzeli i gonili bi ga da ga nije branio Garašanin, koji je uvažavao sve one što su radili za ujedinjenje srpstva.
Pelagić je sam naumio da pođe u Prizren - "staru slavu srpsku", da tamo radi. Pre toga je krenuo u Bosnu da udesi da se i tamo ta viša škola odmah otvori. Prošavši kroz Posavinu i Krajinu, uspeo je da  ubedi opštinu banjalučku da takvu školu odmah osnuje. Opština pristane samo u tom slučaju ako se sam Pelagić tog dela primi, jer je već čula od Brčana za njegovu vrednoću i sposobnost, pokazanu još  pre, kada je manje nauke imao no što je sada ima. Mada mu je vrlo teško bilo da ostavi svoju prvu nameru - da ide u Prizren. Ipak, videvši tu takav uspeh i gotovost naroda, pristao je na predlog Banjalučana, davši im napismeno da će doći u avgustu te iste godine da školu otvori.
Kada se vratio u Beograd, nađe svog zemljaka Iliju Stavrića, koji je po uputstvu Sime Igumanovića bio upućen u Prizren, te ga preporuči Garašaninu da mu da putne troškove. U isto doba opremi Pelagića u staru Srbiju za učitelja svojih zemljaka Petra Mitrovića i Despota Despotovića. Za Hercegovinu ode arhimandrit S.T. Perović, koji je u Rusiji nakupio novac za Pelagićev rad pod imenom izdržavanja manastira Žitomislić. Svršivši poslove u Beogradu, ponudi mu šifre  od vlade Atanasija Nikolića: "Evo, ovako treba da nam javljate kad dobijete od nas neki nalog." Pelagić se nađe time uvređen, odgovorivši: "More, ja oću da vi vršite moje naloge iz Bosne, a ne ja vaše iz Beograda." Nikolić javi Garašaninu da ne može imati posla sa samovoljnicima kao što je Pelagić, ali Garašin je ipak ostao u dosluhu s njime, kao čovekom koji je nužan za delo prosvećenja, oslobađanja i ujedinjenja srpskih krajeva izvan Srbije. I tada je Pelagić dao maha svojoj samostalnosti, mada je time sav plan mogao da poruši kod apsolutne gospoštine, kojoj je više stalo do svog autoriteta no do narodne prosvetne zajednice.

Misija

Došavši u Bosnu na određeno vreme, spremi šta treba za osnivanje škole i otpočne predavanje septembra1866. godine. Program te škole bio je dosta realan, ali je nosila ime "bogoslovija" iz političkih razloga. Gospoda turska ne boji se bogoslovskog znanja, mada vešt čovek i pomoću njega može podići revoluciju.
Narod Bosne pozdravio je to delo kao delo svog uskrsnuća, kao zoru svoje bolje budućnosti. Sveštenstvo i neki učitelji koji su spadali u grupu pukih neznalica bili su protiv ove škole, jer su se bojali da će ih đaci te škole svojim velikim znanjem posramiti.
Uz njih je stajalo još nekoliko čorbadžija, podobni Jovo Pištelj i Tomo Radulović, koji su govorili: "Ta će bogoslovija i njen upravitelj zapaliti (pobuniti) Banjaluku." Doduše, oni su istinu govorili, jer ta škola i njeni nastavnici i đaci bili su živo kresivo i podstrek za ustanak koji bi oborio postojeći red i poredak u Bosni i živi pokretač ideje za oslobođenje i ujedinjenje srpstva.
Energični, pošteni, vešti rad Pelagićev pobedio je protivnike na kraju prve godine đačkim ispitima i besedama. Posle svake besede u crkvi,  rukovali su se sa Pelagićem u znak blagodarnosti i najžešći protivnici njegovi. I sam Radulović govorio je tada narodu da takav nije došao, niti će doći u Bosnu, ali da bi bilo bolje da je samo malo pokorniji i umereniji.
U drugoj godini morao je primiti arhimandritstvo, jer mitropolit Bosne, čedo carigradskih fanariota, naumi da stavi za upravitelja te škole neku svoju prišipetlju, pod izgovorom da upravitelj bogoslovije mora biti svešteno lice jer to je uobičajeno svuda gde bogoslovija postoji. No, Pelagić je pronikao u tajne namere mantijaškog mitronosca, te se dogovori sa opštinom i tuzlanskim vladikom Dionisijem, koji je došao poslom u Banjaluku, i postade sam arhimandrit za tri dana. Mitropolitu bosansko-sarajevskom bilo je krivo što je tuzlanski odmah za arhimandrita proizveo Pelagića, ali svršeno delo nije mogao da pokvari. Mitropolit je na to opunomoćio vladiku tuzlanskog zbog svoje bolesti, zašto se pokajao, čim je video šta je on učinio sa Pelagićem.
Kada je Pelagiću narod čestitao to zvanje, on je plakao kao dete, jer je izuzetno mrzeo kaluđere. Ali u interesu uspešnijeg rada, u ime održanja škole i njenog ogromnog upliva, koji je ona u narodu učinila, morao je da ga primi. Uz to, on je zaključio da se bori u Bosni za širenje prosvete i za odbranu narodnog prava i slobode dogod ne padne, pa da bi mu bilo lakše da prođe kroz ova iskušenja ugnjetačka, primi arhimandritstvo, jer s tim se uspešnije radilo. I zato je dobar izbor učinio. Evo dokaza: prota banjalučki oborio mu spravu gimnastičku, koju je on kao svetski čovek načinio za đake u crkvenoj avliji, za koju je prota govorio: "Šta nam trebaju vešala kod oltara?" I za mnoge druge stvari morao je da pita protu, kada je često dobijao otkaz. No, uskoro primi Pelagić arhimandritstvo i odmah podigne gimnastiku još bliže oltara, i niko mu je nije smeo oboriti, jer ovo zvanje je veće od protinstva.
Tada Pelagića izabere opština za upravitelja osnovne muške i ženske škole; i tada on postane glavni član tamošnje konzistorije. Opštine sa svih strana tražile su preko njega učitelja, upustva za školu i crkvu i školske i crkvene knjige. On je bio bosanski ministar prosvete bez ukaza vladara. Narod ga je gledao i slušao kao nekog mesiju za izbavljenje, ali bio je energičan u radu, odličan u govoru i okretan u onome što preporučuje apostol Pavle. Tako je išlo i u svim drugim poslovima. Glupaci i podlaci više respektuju zvanje no naučan i pošten razlog. Svemu ovome pleo je zamku konzul austrijski Dragančić, koji je govorio paši da su đaci Pelagićeve bogoslovije više soldati nego đaci, što se vidi iz davanja prioriteta gimnastici i utrkivanjem po polju banjalučkom. I kada je kasnije Pelagić pod sud pao, arhimandritstvo mu je olakšalo teret koji bi kao civilni građanin morao da pretrpi.
Treće godine, 1896, imao je još dva profesora i preko 60 đaka skoro iz svih krajeva Bosne. Tada je opština banjalučka, kao glavna snaga umna i politička među ostalim pravoslavnim opštinama, tražila od patrijarha carigradskog da postavi narodnog vladiku u Banjaluci, i ukazala na Pelagića koji može biti ujedno i upravitelj Bogoslovije i vladika od Krajine. Patrijarh je odgovorio povoljno: "Neka vam novi mitropolit bosanski Dionisije učini po volji." A taj novi mitropolit je već odredio Pelagića za to; jer je mitropolit mislio da to Pelagić radi u dogovoru Srbije i Rusije, te se nadao da će nešto dobiti. Pored toga,  mitropolit je poreklom bio Srbo-Bugarin.
Baš u toku te godine pobiju se njegovi đaci sa vojničkom patrolom banjalučkom. Zbog toga se povela parnica i Pelagić, kao upravitelj škole, branio je svoje đake i tom prilikom izneo je na videlo sve krupnije istupe državnih vlasti. Od tada počinju gonjenja i stradanja Pelagića.

                                                                                                                           (Nastaviće se)
 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane