Prevara
Revolucije koje se slave, u stvari i ne postoje
Laža i parada laži

Laži su kamenje od kojeg se zidaju prividne istine. Sam Gebels je svojevremeno  primetio da se svaka laž koja se ponovi bezbroj puta pretvori u suvu i dokazanu istinu. Jedna od mnogo ponavljanih laži koja je postala istina jeste i fama o Francuskoj revoluciji i njenom petom oktobru, 14. jula svake godine 

Piše: Mile Urošević, dopisnik iz Pariza

Za Tabloid sam počeo da pišem sasvim slučajno, pre nekoliko godina. Naime, jedan moj prijatelj i intelektualac iz Novog Sada javio mi je da u Srbiji postoji časopis u kome može da se piše o svemu i svačemu, da niko nije cenzurisan, pa makar iznosio i golu istinu i samo istinu. Najpre nisam poverovao. Otkud mogu da postoje mediji koji ne lažu i mažu, i to još u Srbiji. Od čega onda žive?
Tako nešto ne postoji ni u naprednim i bogatim civilizovanim demokratijama Zapada, a kamoli u jednoj mafijaškoj državi. Jer laž je nešto što publiku mami i u čemu ljudi uživaju.   Na lažima počiva čitav sistem ove kvazidemokratije. Oni koji lepo lažu daleko stignu, kaže jedna drevna poslovica starog Trapezona iz XIII veka. Laž i ulizivanje jakima laskanjem  jedini je razlog postojanja medija, jer istina boli, istina ubija, istina je nerentabilna i nije tačno da uvek pobedi na kraju. Osim ako se za kraj ne računa kraj sveta. Oduvek mediji lažu za malo vlasti i trunku časti.

Farbanje

Mediji lažu i kad ne treba - o svemu, pa i o najbeznačajnijim stvarima. Farbaju nas o sitnicama koje nemaju gotovo nikakve važnosti i koje bi prošle i kao istina, kada ne bi postojala ta prećutna zakletva većine novinara sveta: Laži onako kako govoriš, a piši onako kako lažeš u braku, na poslu, u svakodnevnom životu. Laži su kamenje od kojeg se zidaju prividne istine. Sam Gebels je svojevremeno primetio da se svaka laž koja se ponovi bezbroj puta pretvori u suvu i dokazanu istinu.
Jedna od mnogo ponavljanih laži koja je postala istina jeste i fama o Francuskoj revoluciji i njenom petom oktobru koji pada na 14. jul. Ruku na srce, veliki je to praznik. Dan Francuske Republike, i to jubilarni - 220 godina od pada Bastilje. Vijori se trobojka, revolucionarna zastava iz 1789. u Parizu, kao i na Kalemegdanu. Jedni slave dan kada je narod spontano i herojski uzeo vlast, a drugi neko zamišljeno prijateljstvo za jednosmernu upotrebu lokalnih lažova na vlasti.
Naravno da oba ova povoda za slavlje i pominjanje zapravo ne postoje, te se zato i slave da bi postojali. Istina o 14. julu je sasvim dugačija, a francusko-srpsko prijateljstvo je šarena laža, već decenijama dokazana kao pusta želja jednog malog naroda. Fakat je da su danas Srbi jedan od najomraženijih naroda u očima francuskih medija i zvanične politike uopšte. Ali to je već istina i, naravno, nikoga ne zanima.
Što se tiče prvog dana Francuske revolucije, za njega istoričari tvrde da je potpuno beznačajan, pa čak i sraman datum istorije. Naime, nakon jedne smišljene organizacije za pobunu protiv države i uzimanja vlasti, na ovaj dan 1789, Kamij de Mulan je izabrao mesto kraljevske palate koju je i u to vreme vojvoda od Orleana pretvorio u veliki privatni park prepun birtija, kockarnica i javnih kuća i gde se sve ludo i pijano u gradu sakupljalo na jednom mestu.
Uzeo je list topole i zalepio ga na čelo kao kokardu revolucionara i pozvao rulju na oružje, a zatim ju je poveo ka domu za invalide gde su opljačkali 30.000 pušaka i pet topova. Potom su jurnuli na Bastilju jer je tamo bila džebana. Iako je zapovednik zatvora dobio nalog da ne puca jer se u tamnici nalazilo svega nekoliko ubica i lopova, a nijedan politički zatvorenik, ipak su buntovnici pobili svu stražu i njihove glave nabili na kočeve koje su prošetali gradom. Tvrđavu su srušili i kamen odneli. Usput su poklali i prebili sve one koji nisu imali kokardu na čelu. Eto to je bio taj dan koji je svetu doneo svetlost i slobodu, kasnije Napoleona i milione žrtava širom Evrope, kao i prvi veliki genocid nad Idijancima koji su branili režim i zakonitu vlast. Zaista, ako to nije dan za slavlje, ne znam onda šta treba slaviti. 

Revija naoružanja

Vratimo se simbolici i proslavi 14. jula, Dana republike, koji je ujedno i dan francuske armije. A tu nema zezanja jer je to silna vojna jedne od najrasprostranjenijih plaćeničkih vojnih sila sveta. Ima je u svim građanskim ratovima i svim insceniranim revolucijama, po svim okeanima i meridijanima ove planete koja je njihov vojni poligon. Francuski legionari su svetska mirođija za svaku čorbu. Kreću se lađe i podmornice Francuske svuda gde cveta limun žut, kraj nekog izvora petrola ili većeg rudnika uranijuma.
Velika Francuska zvecka oružjem od Nice i Kana, pa do Avganistana ili poslednje afričke banana republike. Nekada su to bili Napoleonovi gronjari, a danas su to uglavnom Nemci, crnci, Hrvati, Arapi i mnogi drugi dobrovoljci sa flekom na moralu ili pak van zakona, iskusni psi rata kojima država ljudskih prava daje svoju državnost i urednu platu. Zato je ovaj praznik i velika parada na Jelisejskim poljima, već više od jednog veka najveći događaj za biznismene koji prodaju smrt.
Prava modna revija artiljerije, avijacije i lakog naoružanja. Ove godine Francuska je slavila mnogo jubileja, pa i 50 godina svoje atomske bombe. Svako zna da Sarkozijeva vojna sila ima u svom arsenalu toliko megatona da može da uništi svet, samo ako on to poželi i, naravno, ako ga niko ne ometa u tome. Manje je poznato da je strategijske nuklearke francuska vojska  dobila kao poklon od ujka Sama da se brani od Rusa za vreme hladnog rata. Od tada su oni  isprobavali i usavršavali sprave za masovno razaranje po pustinji Alžira i na koralnim ostrvima rajskog Tahitija, na veliku štetu lokalnog stanovništva i uz proteste celog miroljubivog sveta.
Poslednja zemlja koja je prestala sa nuklearnim probama, danas je spakovala svoje bojeve glave u nekoliko podmornica koje se šunjaju po morima i okeanima. Jednom rukom na obaraču, a drugom na crvenom dugmencetu za koje je Sarkozi izjavio da je spreman da ga stisne ako zatreba. Ah, Sarkozi, predsednik države i vrhovni komandant pete sile sveta. Obasjan suncem i u senci Karle, stoji u centru tribine na trgu Konkord. Odlučnost i natprosečna inteligencija zrače sa njegovog prefinjenog lika dok stoji u stavu mirno i nadgleda paradu ujedinjenih snaga Francuske i prijateljske Indije. Koja lepota je tog sunčanog dana obasjala njegovo lepo oko dok je zurio u nebo i gledao avione i helikoptere, pitajući se koliko će od tih letilica da pazari njegov gost sa turbanom na glavi, indijski premijer težak preko 12 milijardi evra. Toliki kredit ima da nabavi nekih 126 novih aviona za potrebe svoje avijacije. Treba znati i to da je ove godine jubilarni praznik francuske avijacije, 75 godina postojanja, koja se za sve to vreme jedino istakla i odnela neku pobedu prilikom bombardovanja Srbije.
Neki čak primećuju da se o francuskoj avijaciji u svetu govori samo kada im padne neki avion, ili kada pokušavaju da prodaju svoje Rafale i Miraže nekoj od zvanica koje prethodno pozovu na veliku paradu na Jelisejskim poljima. Ovoga puta to su Indijci, prošle godine su bili Arapi. Tako je Dan republike postao produžetak sajma aviona i ostalog oružja koji se u junu održava na aerodromu Le Burže.
Na svoje prvo komandovanje paradom Sarkozi je, nakon pobede na izborima 2007, pozvao sve vojske Evrope. Neki tvrde da je to bio izgovor da bi i Mađari mogli da marširaju pod njegovom komandom duž najlepše avenije sveta. Skrivena osveta malog polu-Mađara čiji je otac bio progonjen za vreme komunističkog režima u Budimpešti.
Ako tražimo pravu istinu i značaj 14. jula, onda je to vatromet od dva miliona evra i koncert Džonija Holideja od milion evra pred isto toliko duša. Ovo je bio tradicionalni znak za početak godišnjih odmora koji će trajati sve do kraja avgusta. E pa do čitanja u septembru, jer i mi Cigani imamo dušu i treba negde da se okupamo i pocrnimo.