Natrag

Raport

Bivša JNA pretvorena u šest malih armija koje će služiti NATO paktu

Bajka o ovcama i pastirima

Dvadeset godina nakon raspada Jugoslavije i JNA, tada četvrte vojne sile u svetu, potomci ponosnih ratnika sa Balkana pripremaju se da budu služinčad. O ovom fenomenu, na alegorijski način, specijalno za Tabloid piše penzionisani pukovnik Milan Jovanović

 

Piše: Milan Jovanović

Živeo nekad u nekoj bogatoj zemlji jedan car sa svojih šest sinova. Voljen i popularan u celom svetu, obilazio je zemaljsku kuglu, posećivao metropole i daleka plemena, uživao u lovu i ribolovu, viskiju i tompusima, davao i primao darove, pomagao sirotinji, prkosio moćnima, a umeo je fino i sa najjačima. 
A onda jednog dana, u poznim godinama, organizovaše se svi njegovi sinovi da tobož javno sačuvaju imovinu, a tajno počeše da je razvlače i ruše lupajući joj krovove, ružeći fasade, progoneći bliže i dalje rođake sa svog imanja i usput se naoružavajući za odsudni međubratski boj svakog protiv svih.
 Krvavo bratsko kolo 1991-95. je podelilo carevinu na pet delova, s tim da je najstariji brat preuzeo brigu o nezrelom šestom i o dvojici u pelenama.
Pocepa se, dakle, velika i moćna carevina, a sa njom ode i najveća regionalna sila, međunarodni ugled, i sve ono decenijama i carski sticano.
 Kako su u tom bratskom razračunavanju nastale oružane sile banana republika, ko ih je uređivao, ko opremao, a ko im je komandovao, uglavnom je poznato. Gde su sve one danas, jesu li (zajedno) jače od mrskog pretka šifrovanog kaoJNA, ili su možda samo karikaturalni pupoljci.
 Koliko im je brojno stanje, čime će na gotovs u nekom novom kusuranju i koliko predstavljaju autentičan izraz istorije i nacionalnog bića kome pripadaju - pitanja su bez kraja, a za odgovore bi trebao letnji dan do podne.
Šest je zvaničnih oružanih sila ostalo od careve vojske, jačih verbalno nego borbeno, estradno nego poligonski, menadžerski nego komandno. Priznaje ih sve više, a ovima to godi do sladostrašća, svetska komora sile u svom pohodu na istok i na balkanske prostore. Tamo napolju ministre im foliraju i obrađuju belosvetski hohštapleri, kao kad seoski đilkoši zavode mlade i rumene udavače.
 Ovamo na svom, idu im naruku teoretičari iščašenih teza šireći ubeđenje da Brisel i Vašington nisu i ne bi nikad u svoje salone primili Janeza, Hrvoja, Muzafera, Kirčeta, Dobrašina ili Srbu da svi zajedno, i to složno, nisu izvršili domaći zadatak dat im u metropolama svetskih ultimatuma.
Svi su oni sad rado viđeni na panelima i okruglim stolovima kobajagi atlantskih asocijacija, tako da prijavna služba NATO kompanije ne može više da se odbrani od navale i poklona naglo osveštenih a dugo traumiranih prosvetitelja bezbednosti naših prostora. Svima je redom čip već ugrađen, svi su dresirani i prefarbani, a to je pola posla iz projekta zaluđivanja novih žrtava.
Sedmi, maloletni brat Šefćet, uzleteo i ponet na krilima moći Sjedinjenih autističnih država obigrava oko briselskih kapija, ušao bi ali ga još ne puštaju, preskočio bi ogradu ali bi se možda ugruvao, da provali ništa lakše, ali ni to ne ide. Čekaj - kažu mu mentori - Srba se nešto joguni, još malo dok mu pamćenje ne isperemo, pa ćemo i tebe u novo i šire kolo carevih potomaka.
Šta je sa osmim bratom - pitaju se egzaltirani krugovi srednjeevropskih, dunavskih i egzitovskih inicijativa, demokratski bastioni moralne i pravedne unije što zaprema prostor od Skageraka do Dardanela.
Da nije, daleko bilo, ometen u razvoju, ili i tu Srba nešto zapetljava? Ko to iznutra i s kojim pravom u domicilnom parlamentu koči usvajanje ustava toliko nam potrebne osme careve države, uključene u savremena vanjska gibanja, a toliko hendikepirane iznutra? Treba li tu kakva pomoć spolja, da se zbrzaju papiri i izvrši pritisak kako bi se maloletni Živa pridružio naprednijoj braći?
Ali, vratimo se trenutnom stanju stvari, nadajući se da stričevi i ujaci neće dokrajčiti započete misije dalje atomizacije carevine.
 A ko zna nosi li im dežurna majka još neko muško, pa da igranka potraje naredno stoleće. Dotle bi Srba mogao da doživi reinkarnaciju u cara pretka, te da igrokaz s početka devedesetih dobije neko svoje rimejk izdanje u Raškoj, na Južnoj pruzi...
Dakle, brat Janez, čiji su šumari sačmarama načeli carevinu, danas ima vojsku podeljenu u dve zone: alpinističko-planinsku i brdsko-primorsku, jednu simboličnu snagu ali moderno naoružanu, dobro plaćenu i odevenu po poslednjoj modi. Puni profesionalizam od 2004.
 Sve što im treba je na izvol'te kod stričeva, malo severnije. Ali ni oni nisu imuni na tranzicione slabosti, pa su na vrhu države, u nabavci nekih oklopnjaka, šušnuli grdne milione u svoje džepove.
Brat Hrvoje je sve dao da uđe u natovsko jato, kako bi što pre očistio svoje postrojbe od oružja s oznakama careve vojske. Sad im već pristižu podebele rate za uplatu vernosti natovskoj soldateski, i tu nema pardona, a koliko će toga biti to ni oni ne znaju.
Razvoj ove bratske vojske će ući u udžbenike ratne veštine po brojnim generalima mesarske, zidarske ili autoprevozničke specijalnosti, zanatlijama dakle, koje je vrhovnštvo okitilo generalskim grančicama. S ponosom ističu da imaju Oružane snage, za razliku od komšija koji su ono oružane listom izbacili, valjda deluje preteće. NATO im je skrojio vojne formacije, ima tu svašta, a ima ih i u Avganistanu i Iraku. Našli su se u vojnoj industriji sa impresivnim asortimanom kao i odličnim plasmanom.
Kirče, brat s govornom manom, najbezbolnije je podneo lomatanje u bratoubilačkom kolu, seo je lepo u ladovinu i dao se u ruke totalnom aspirantu na njegove prostore od Prespana do Šare. Ništa brat od novog gazde nije tražio, a ništa ni dobio, sem straha od opasnih i pretećih suseda redom, izuzev ono malo pojasa gde se graniči s miroljubivim bratom Srbom. Mala vojskata, mali problemite. Sve dok im dobro idu carska vina, sirevi i ljuti ajvari, šta će im vojna industrija.
Četvrti brat Muzafer, potekao iz nacije koju je car porodio, titulirao i promovisao, zadao je, a još uvek zadaje muke svojim mentorima. Polubraća Mate i Milovan ne daju mu mira, hoće svoje vojske umesto postojećeg karikaturalnog miksa. Rogovi u vreći, neopevani bastard u letu, jedna nasilno spakovana vojna umotvorina ili tri nacionalne garde. Tri profesionalna entiteta ili hegemonija gde joj mesto nije, primer silovanja istorijskih činjenica...
 Brat Dobrašin, drugo oko donedavne zajedničke glave, treće srce i četvrti red pameti, peta memorija i šesti nivo identiteta istog naroda, modelira svoje perjaničke formacije uz pomoć silesije svetskih instruktora netremice se nudeći, poput dragog mu brata Hrvoja, zloglasnoj natovskoj nomenklaturi. Šta će mu vojska kad je zagubljen ratnički kod, šta bi gola sila bez dukljanske pameti, u kakav bi ćorsokak s čojstvom i junaštvom, trebaju li im epski junaci više? Uredili su vojsku primereno protokolarnim zahtevima, dok je stvarna moć u triput jačim policijskim snagama, baš kako i priliči u privatnim državama.
Najstariji brat Srba, kriv za sve što se braći izdešavalo, priznaje krivicu i gde treba i gde ne treba.
Vojsku je izlomio i otupeo, izvarao i sveo na simboliku ko u brata Dobrašina. Brigada danas koliko korpusa juče uz oksimoronsko tumačenje borbene moći. Vojna industrija se diže iz nokdauna u koji ju je država bacila i ima šta da ponudi svim stranama sveta, sto miliona dolara kroz državnu kompaniju i isto toliko kroz privatne firme, nije loše za 2009.
Umesto zaključka, evo malo brojki - careva vojska je imala 150.000 aktivnih pripadnika i 150.000 teritorijalaca, a tu mašineriju rata u službi mira je vodilo 150 generala. Vojna privreda je proizvodila tenkove, avione, podmornice, eksplozive i municiju svih vrsta i kalibara, gradila aerodrome, podzemne centre i skladišta, sarađivala sa celim svetom i godišnje inkasirala svojom namenskom industrijom više milijardi dolara.
Danas u svih šest regimenti, od kojih neke klize ka profilu mirotvoračkih organizacija, ima 80.000 pripadnika i 120 generala. Đene-đene, reklo bi se da nije eksperata, često desetarskih znanja koji nas uveravaju da je ovo jača sila od one careve. Uz tužnu činjenicu da ni pošten top ili minobacač ne može da se samostalno napravi. Svi su svesni toga i muče svoju muku dok se jedino Srbini momci kočopere nudeći Hutima i Tutsima, recimo tenk M-84 srpske proizvodnje?!
Budimo korektni na kraju, mogao bi se taj tenk napraviti, ali bi onda trebalo da nosi korporacijsku oznaku M-84 SHSBHMCG (Srbija, Hrvatska, Slovenija, Bosna Hercegovina, Makedonija, Crna Gora). Kao epitaf carevini.

 

Kratke gaće u šestoro braće

Država brata Janeza - ministar odbrane Ljubica Jelušič, načelnik Generalštaba major Alojz Štajner.
Država brata Hrvoja - MO Branko Vukelić, NGŠ general zbora Josip Lucić.
Država brata Kirče - MO Zoran Konjanovski, NGŠ general-potpukovnik Miroslav Stojanovski.
Država brata Muzafera - MO Selmo Cikotić, NZŠ general-potpukovnik Miladin Milojčić.
Država brata Dobrašina - MO Boro Vučinić, NGŠ viceadmiral Dragan Samardžić
Država brata Srbe - MO Dragan Šutanovac, NGŠ general-potpukovnik Miloje Miletić

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane