Natrag

Novi Pazar

U gradu džinsa biznis preuzeli Kinezi

Kad farmerice utihnu

Ovde u Novom Pazaru ne znaju za teror privatnih preduzetnika u kapitalizmu. Bitka je završena, zna se ko je dobio, ko je izgubio. Teksas industrija - Novi Pazar, izgubila je bitku od Kineza. Bila je to drama koju je Novi Pazar preležao na nogama. Ima li poslova za koje Kinezi nisu ni čuli? Ima li poslova koji mrze Kineze? Pazar ima petlju za posao. Trenutno, Pazar je bez posla

 

Piše: Miodrag Milojević

Šetam čitav dan Novim Pazarom, nigde tragova paljevine. Kažu, bilo je. Za ceo jedan dan u Pazaru jednog Kineza nisam video. I ne treba. Ali bitka nije izgubljena ovde. Jeftinim džinsom Kinezi su potisli Pazarce iz velikih gradova u Srbiji. Posle su krenuli u osvajanje malih mesta. Osvojili su tržište, to je bio kraj. Počelo je masovno zatvaranje mini-fabrika, mašina koje bruje, koje kroje i šiju farmerice.
Uzdigli su se brzo, kao strelica munje koja para nebo, istom brzinom su se ugasili. Ako je uspeh prolazna stvar, nepresušna je snaga koju Novi Pazar krije u nedrima. 
Lokal do lokala, bašta do bašte. Moguće je, ima neka pivska flaša, nisam je registrovao. Ako sediš za praznim stolom, ne piješ ništa, bolji si čovek. Ako piješ kafu s kiselom vodom, dobar si čovek. Ratluka nema, ništa nema. Nema zabrane alkohola, ovde važi nepisani zakon.
Važe još neki dobri zakoni. Nisu čuli za video-nadzor, to ne treba. Nema krađe, nema ni potrebe.
Novi Pazar je grad dobar za sedenje. Kod nas je druga klima. Kapitalizam ili komunizam - šta ćeš u kafani, ako ne piješ.
Dočekuju me kamioni ukopani u brda. Nad kamionima bedem zemlje. Parking je bagerima iskopano brdo. Koliko da stane krdo kamiona.
Kad prođeš kamione dočekuje te grad. Šarene, okićene trafike, vise češljevi, tašne, marame, narukvice, prstenje, igračke, žuti plišani medved.
Vrata trafike u centru otvorena su širom. Tokom celog dana. Vrata su izlog. Dva ista postera - EMINA - EMINA. Ona je u beloj svili, zakopčana gotovo do grla.
Golišavosti ima, šminke ima - samo na lutkama. To je nešto neshvatljivo. Pred radnjom lutka u kupaćem kostimu, tačkastom, kao krzno jaguara. Radnju mokrom, teškom metlom, čisti žena do zemlje zakopčana. Obučena u crno, na njoj je bela marama. Ona je ili radnica ili vlasnica. Ispod crne uniforme debele zvonaste pantalone. Ona u svojoj radnji prodaje kupaće kostime, lutka joj ne smeta. Jer lutka uporno ćuti. Kupaći kostimi na prodaju, prodaje žena  kojoj marama pokriva lice. To smeta samo neukom, neveštom oku prolaznika.

 

Sve je džabe

Već jedem gulaš kod Nevzeta i Jeje. Privukla me je galama, privukle su me niske cene. Da li je reč o šali ili je sve tako jeftino? Naručio sam teleću čorbu.
- Danas imamo od kuhanih jela pasulj, imamo gulaš - Nevzet poče da nabraja.
- Gulaš!
 Napolju automobili nemačkih tablica i jedan iz Švajcarske, Cirih, izbacuju podvezane  žene koje nekuda odlaze. Pola automobila nosi nemačke tablice.
Kad sam ušao, Nevzetova ćevabdžinica bila je puna. Ubrzo svi odlaze. Ovaj gulaš nije slan.
Prolazi mašina za sečenje drva. Jedan radnik sedi visoko kao na tenku.
Depresija se preliva u brda, u oblake. Brda su gola i providna kao svetlozelena marama. Ništa se po brdu ne gradi, brda su sve bliža. Na petnaest minuta hoda od centra, pešice.
Strancima, strancima na privremenom radu, sada na privremenom odmoru, muk i depresija ne odgovaraju. Stranci se ne mogu načuditi. Šta se to zbilo sa Novim Pazarom?
Ušao je Meho. Ušao je golih leđa, u patikama, kao da je diler.
Meho prepričava šta govore stranci: - Šta je ovo, čoveče, koga god sretneš samo priča o nekim problemima? Šta je ovo?
Nevzet je rumen i proćelav. Nevzet je objasnio strancu što živi u Njemačkoj šta se zbilo sa Novim Pazarom. Nevzet opet objašnjava: - Ja sam njemu rekao, da čuješ... Ovde, baki, niko žute banke nema. Niko ne radi. I ako radi, ko mi što radimo - svi radimo đabe! Problemi, problemi... Šta da ćuješ? Nema drugo...
Jedna muva sletela je na moju ruku. Vrata su izgubila farbu i masna su. U pletenoj korpi dve lepinje hleba. - Bato, sto dinara! - reče Nevzet.
Ne komentariše ništa, ćutim i ja. Dve lepinje, kao dve vekne hleba. Ipak, malo su manje.  Dve lepinje bi, već u Kraljevu, koštale 50 dinara. Da sam naručio teleću čorbu koja je 70 dinara, računam, ta čorba kad odbiješ lepinje, kod Nevzeta košta 20 dinara.
- Bolje džabe sedeti nego džabe raditi! - Rekli bi već u Raškoj, o Kraljevu da ne govorimo. U Pazaru rade bez zarade i računa, samo zato što treba da rade. Jer je tako oduvek bilo. Jer ne znaju drugačije.
Pregrađuje ih jedna trafika. Nevzetov kolega prodaje ćevape, kotrlja ih ispred sebe, gleda na ulicu, iz mraka. Malo radoznalosti u pogledu i malo brige. Nevzet ima veću radnju, veći izbor. On mora da čeka. Ni on nije očajan, nije niko, jer će doći, jednom mora da krene.
 Cena taksi prevoza je simbolična. Sto, do trista dinara. Niko da te pogleda, niko se ne nudi, niko ne vuče za rukav. I niko ne laže. I staneš. Ne možeš da veruješ da taksisti ćute i ne nude ništa.
Slike su se smenjivale kao u bioskopu. Brojao sam. Do 12 sati prošla je jedna našminkana žena. U rano jutro, prvo pomisliš da u Novom Pazaru niko ne radi ništa. Samo prosjaci i Leskovčani na građevini.
Onda pogledam kroz izlog. Lepinje čekaju. Metarska gomila pedantno je složena. Ko je ispekao ove lepinje i stavio ih pod konac? Da bi ih prodavao skoro besplatno? Neko je noćas morao da radi.
Prosjaci, oni rade. Šetaju između stolova sa plastičnom činijom u ruci. Devojka stavlja u činiju 10 dinara.
Temperatura je preko 35 stepeni. Rashladim se kad preko ulice ugledam ženu podvezanu tankom maramom, zakopčanu do grla.
Ušao sam u radnju gde se prodaju patike i farmerice. Mlada radnica dolazila je sporim korakom. Druge radnice sede pred radnjom, zamišljeno gledaju u daljinu.
Kad bi gazda naišao u Čačku i Valjevu! Kad bi gazda ugradio kamere, kad bi vilice zaigrale od besa.
Ko bi ovo dozvolio? Ko ovo toleriše? Niko se ovde ničemu ne čudi. Čudio sam se dok sam imao snage: - Ala imaš kosu! Đe si brenovo kosu? Koliko je dana nisi prao?

Crno-beli svet

Danas je neki praznik. Dvojica dečaka obučena o svilu, na glavi im srebranobele, svilene kape stoje u kabrioletu okićenom kao za svadbe. Dva dečaka ceo dan dele osmehe, kao dva sveca, kao dva pajaca. Kabriolet nema registarskih tablica. Na njemu piše ''SUNET MAHALAH''. Prvo je bio crveni kabriolet, posle je bio plavi kabriolet. Dečaci su uvek isti. Vlasnik je verovatno isti. Na kraju se pojavljuje plavi kabriolet, sada je poklopio čeljusti, ili postoji treće vozilo. Dva dečaka, dva pajaca, dlanom šalju pozdrave što lete ulicama kao mehurovi. Jedan u ruci drži belu štafetu, nalik na baklju, on maše. Kolona vozila se, sa  respektom, drži na odstojanju.
Ne, narod ne čini ništa. Narod ne uzvraća, ne otpozdravlja.
Prvo odredište je pazarska buvlja pijaca. Slučajni prolaznici me usmeravaju preko reke. Svi su ljubazni, svi hoće da pokažu, ali neće da kažu da buvljak danas ne radi. Uzdržanost, da ne pitaju mnogo, da neće ništa da znaju, da malo govore - to je preporuka za biznis.
- A oklen si ti? Pijaca danas ne radi. Možeš ući u pijac, nikoga nema. Radi samo utorkom i nedeljom. Ima druga pijaca.
Prešao sam mostić, glatke kamene stepenice. Kolona napuštenih, odbačenih tezgi govori o propasti pazarske industrije džinsa. Nekad je bilo toliko posla da je pijaca izašla na prašnjavu ulicu, sišla do reke. Danas, pod prašinom, stoji red mrtvih  metalnih tezgi, razmeštenih pod pijačnom ogradom. Pustoš - to je nekada bio život, izvor života za novi Pazar. Izviralo je ispod krpa.
Pored reke koja metalno odzvanja, korito je ispravljeno i ozidano kamenom, korača se tiho, kao kraj napuštenog groblja. Ulica bez asfalta, tezge otvorene, posute prašinom i zaboravljene. U svakoj bi mogao da prespava pas lutalica, ali su u tezgama vrištale krpe, maglovite plastične flaše, nečistoća.
Nečistoća dolazi odjednom, u prepodnevnim satima. Prljavo ćebe bačeno na šoferšajbnu da se auto ne usija. Mnogo nemara, mnogo bačenih krpa.
Nijedan prolaznik ne priča sam sa sobom. Ispod krova u dvorištu, sakrila se strepnja. Pijan na ulici - nijedan! Klošar - nijedan!
U popodnevnim satima počinje modna revija dugih haljina, svilenih marama u svim bojama. Izbrojao sam dve tetovaže. Žene, obučene do grla kao muslimanke, popodne i one nose šminku. Samo mlađe, samo poneka.
Starica me je uputila, ali ja ostajem. Dugo se osvrtala za mnom. Naslagana gomila drva, veš na opuštenoj žici. U krugu pijace mala prostorija, to je nekad bila dečja konfekcija. Prašina, magla na prozorima. To danas ne radi. Mada su ostali naslovi, zvučni naslovi na engleskom. Gomilom drva zatrpana ograda, žica preko kuća, veš koji klizi ka mrzovoljnoj, divljoj, zelenoj reci.
Ostala su sećanja. Prodavačica je bila sredovečna, ona se još seća. Ona, po navici, baca farmerice na tezgu, sporo: - Ovo vam je jedan ''versaći'', evo vam ''dolče gabana''... Evo jeftina košulja - 400 dinara. Nije to za vas, nego za poklon.
Orasi, lešnici, kikiriki, kožna suknja, limarska radnja, oluci zatrpani krpama, orasi u džakovima.
Na lutkama kratke suknje, od teksasa. Prodaje žena u dugom ogrtaču koji se vuče po podu. Šiju, proizvode, ono što ne nose. Proizvode za drugoga, za nepoznatog kupca. To je neshvatljivo. Kratke suknje od teksasa i crne haljine sastavljene sa zemljom? Kako je to moguće, to je nemoguće pojmiti. Ko je industriju džinsa bacio u Novi Pazar, kad to Pazaru ne pripada?
Stari deo Novog Pazara. Vijugavi putevi, mračni tuneli, promaja. Grede od drveta pod teretom lomljive arhitekture. Kruni se visoka, debela, zemljana ograda. Iskrivljena, suva drvena vrata, zvekir u vratima. Napuštene kuće koje napada vreme. Korov, kao zeleni kišobran. Na donjem spratu prozori sa rešetkama. Na gornjem spratu rešetki nema.
To podseća na detinjstvo. Tako je nekada bilo. Pogled u svet kroz rešetke na prozorima.
Novi Pazar budi lepa sećanja. Belo seme, crno seme... Ovo je grad slanih semenki. Crno seme, belo seme, stotine drugih semenki, koje prvi put vidim. Na džaku punom ljubičastog zrnavlja pisalo je ''kleka''. U džak poboden karton, kilogram - 200 dinara.
- To je za sok, to je 200 dinara.
- Da niste vi iz Valjeva? Poslala me majka...
- Ne. Ja sam iz Požege.
- Znači, nema nikoga iz Valjeva. Onda ništa...
- Poslala me moja majka - nije to kazao dečak nego momak od 30 godina.
Dugi red tezgi. Svi strpljivo sede i čekaju. Niko ne nudi, niko ne hvali svoju robu. Sve će doći samo od sebe. Gde su džeparoši i šibicari? Odbegli u svet. To ovde nema. Sve otvoreno, sve na ulici, sve na usluzi.
Pisalo je ''špicara''. Špicara ''Stadion''. Šta je špicara? U teglama, u staklenim posudama nalik na akvarijum, desetine vrsta bombona, belih, nacrtanih crvenim, semenki. Ima i brazilski orah. Stojim pred izlogom u nedoumici. Stojim pred izlogom, ima oraha, koji je brazilski? Novi Pazar miriše na orahe.
I poslastičar je došao sa ulice. Boza ima tamnomrku boju. - Ne može, Alaha mi, daj mi kafu!
Za stolom do mene ne sedi Caco, on je vlasnik televizije. Preko puta je Radio Han.
- Caco,  je l' to Caco! Neka devojka, pravi album, Caco. Sad je došla iz Austrije... Danijela, ne znam, ima još neko ime... Jedan dečko je s njom. Poslala mi ona onaj materijal. Je l' važi, Caco? Važi, važi...
- Zeljo mesar! Odgajivač srpskih visokoljetača! Pobedio prošle godine Zeljo mesar! I ove će! Danas je takmićenje! Zeljo mesar, poznat je u Nišu!

 

Šoferska posla

Neko je optužio šofere kraljevačkog ''Autotransporta''?
Put do Novog Pazara pokvarila je Leskovčanka. Trideset godina kraljevački šoferi spavaju kod istog gazde. Leskovčanka, što ih je prijavila, sad šoferi pišu izjave, stanuje tek mesec dana.
Leskovčanka je bila u hodniku kad je Pop iznenada prišao: - Ko je prijavio naše kolege? Šta su radili?
- Vaši šoferi su bili pijani. Pravili su žurku. Oni su vriskali, skakali, rikali...
- Vi ste stanar mesec dana, šoferi stanuju trideset godina. Kako do sad nije bilo problema?
Kokeza je vozač ''Autotrasporta''  iz Kraljeva: - Čim je ona Leskovčanka, južna pruga, ne može biti dobra. Ko je stariji, šoferi ili ona? - pitao je Erac gazdu.
- Zatečena je kako sedi i gleda televizor. Kad je Željko ušao, ona je pobegla.
Bio je i Žuka! Žuka kaže da je Leskovčanka tužila šofere radi njega, zato što je u njega tajno zaljubljena.
Šoferi su ga grubo ismejali. - Što zbog tebe? Koga ti predstavljaš, koji si ti faktor, misliš da si neka faca.
-  Je l' mlađa? Tužila vas, niste odradili - reče sredovečna putnica izgorele kose koja putuje svaki dan.
-  Dvojica su pisala izjave, nisam još pisao izjavu.
- Vaši šoferi su jeli, mi smo posle prali sudove! - setila se Leskovčanka.
Preplanuli, proćelavi Milan nosi žutu majicu, na majici piše "Nova  Varoš". Ne vidi se nosi li oružje, Milan je krenuo u rodni  kraj da uteruje dugove, Milan se bavi svim i svačim.
- Evo, sad ga zovem. Trebao neku stoku da mi doćera za dvije iljade evra. Evo, sad ga zovem, krije se, ne javlja se. Neće da mi se javi. Javio mi se Brada.
 - Sad idem da ga zovem, još spava! - tako je rekao Brada.
- Ništa, ništa vala. Ja sam mu sinoć reko, jedan i po posto mi traže uterivači dugova. Vule, računaj da će te posetit.
Noćas mu je bio Dulek, za ona kola što mu duguje. Čekao ga je u 12 sati noći pred kućom, za kola. Nije smeo da izađe iz kuće. Priča mi čovek. Reko mu Dulek - oću sutra da mi doteraš kola, il pare, il neki materijal... Šta ja znam koji materijal.
Nikom, nikom, nikom - nikom ne plaća, čoveče! Auto, što je uzeo - to je ekstra, ekstra, ekstra auto! Auto, sakriven na farmu, ima na farmi jednu garažu. Idemo tamo, čoveče, da to popišem, da prodam, oću moje pare.
Jeste majmun. Drugog čoveka zajebao. Oćerao mu tri iljade bala. Idem i to da mu popišem,  da uzmem pare. Doro Mićo. Oću, oću Mićo. Oću, ako Bog da.
- A je li, đe si! Je l' mogu ja ovijeh dana da skoknem gore, da vidimo za ono? Ono, što je rečeno za ono. Dobro, dobro. Ajde, Stevo.
Milan gorko opsova: - Šta je, sve lopingeri? S kim se ti družiš? - pita šofer.
- Geak?
- Kako geak?
- Geak, od Ivanjice, odozgo. Treba da mi isporuči 70 metara drva, laže me cijelo proljeće. Imam ja kamion, ja ću da doćeram, nek mi on obezbedi drva.
- Kako da ti obezbedi kad je šumar tu. Čeka šumara, da šumar ode na godišnji odmor.
- Geak, kako geak?
- Zato što živi u šumi, zato je geak! - reče Milan.
Svaku cenu, po pazarskim buticima sam, posle nekoliko minuta, oborio napola. Pred opštinom je trafika gde rade posao izdavanja ličnih karata. Aparat za fotokopiranje. - Uzmite fiskalni račun - pisalo je na zidu. Kako može fiskalni račun u Novom Pazaru, kad su cene klizne?
-  Ne možemo vam pomoći za ličnu kartu. Morate da odete u SUP da vam odrede termin. Jeste to uradili? Ne možemo vam mi ništa, vi morate da se skenirate, morate otisak prsta da ostavite...
Kad sve uradim sam, šta će mi oni? Ili je ovo kancelarija ličnih karata za kosovske Albance?
Jedini nervozan na pijaci u Pazaru bio je Ćela: - Ja ću platit prevozno sredstvo, u ludnicu   da je prevezu. Ne mož da joj objasniš. Denise, imaš 50 evra sitno? Rašide, imaš 50 evra sitno?
Gurao je sjajni novi bicikl, nosio belu elegantnu majicu: - U ludnicu? Nego, znaš li, znaš li da postoji opasnost za tebe? Znaš li, znaš li za Jakšu, da li si čuo... Čuo si kad je Jakša vozio Šišeta u Kovin? Alkosi, obojica. Ovaj Šiše ronični... Pije Jakša usput, pije usput, svrati ovde, svrati onde... Stigli tamo, ne zna se ko je pijaniji. Oni prvo uvate Jakšu.
Otimao se Jakša: - Nisam ja za ludnicu, to je ovaj, to je Šiše, on je ronični.
- Kako nisi? I ti si pijan?
Prvo su vezali Jakšu.  Jakša, on je očigledno vozač saniteta.
Leskovčanin je razmazivao po zidu, nežno kao šlag na tortu: - Preživljavamo, od života nema ništa. Kako da živimo kad non-stop radimo.
-  Mora neko i da radi.
Rekao je zadovoljno: - To je tačno.

Košmar

Novi Pazar - najsigurnija ženska kuća. Novi Pazar - raj pred odlazak u pakao.
Novi Pazar grad je pun noćnih barova. U centru nema, nego naokolo. Za odbegle i ucveljene devojke iz Srbije, Litvanije, Rusije, Ukrajine, Novi Pazar je dobar kao rame za plakanje. Pazarci su diskretni, ne pitaju za prošlost, gazde korektno plaćaju, nema maltretiranja. Kao i za prodavačice. One, u radno vreme, šetaju pijacom.
Idealno mesto za oporavak, uz to solidna zarada. Prvi utisak je da su pobegle iz košmara, da su prvi put u životu srele dobre ljude. Otkrile su jedan potpuno drugačiji svet.
Zavarane poštovanjem i pažnjom u Pazaru, želja za većom zaradom tera devojke dalje, na Kosovo. Preko Mehovog krša. Mehov krš nije nikakav krš već magistrala nad srpskim delom Kosovske Mitrovice. Odlaze na Kosovo i tamo nestaju. Preko Pazara koji  zavodi i vara jer poštenjem  uliva poverenje.
O prostituciji, ovde je to posao kao svaki drugi, razgovaram sa novopazarskim taksistima.   Takav je ovde običaj, izbegavamo ružnu reč - prostitucija. Jedan taksista reče: - Najjeftiniji hotel bio je ovaj koji je srušen!
- Cena u hotelu ti je 15 evra. Imaš van grada, može se naći i za 10 evra. Ima barova, bolan, ima svega, ima žena...
- Sve ti je to tu. Nije u gradu, tu je, blizu grada.
- Šta preporučujete?
Taksisti su korektni i diskretni. Ništa ne preporučuju, ništa ne nude, cene prevoza su 100 do 300 dinara. Jedan pokušava da se seti. - Imaš žena kod Meha, imaš kod Ramadana...
Da li je reč o organizovanom lancu prostitucije ili nije, teško je reći. Kad stignu u Pazar gde su uslovi najbolji, gde je diskrecija odlična, žene se ohrabre, požele veću zaradu. Pomisle da je na Kosovu isto kao u Pazaru.
Pravac Kosovo! Put je prijatan, prate ih Pazarci, pouzdani, korektni, kao i uvek, da ih predaju novom gazdi.
Tako se, uz poštenje, u sigurnim rukama, putuje iz raja a ostaje u paklu.
Nad plavim bazenom lebde trojica dečaka. Sa brda, gde je glavni gradski park, vetar otvara stranicu herbarijuma. Kuće, pod cvetovima. Svaka ima satelitsku antenu. - A jes ga udario Maljo! Ka da mu je Alah glavu skinuo sa ramena! - reče jedan momak u pazarskom parku. Sakriva ih klupa, žbun, zelena grana se savila za njima.
Novi Pazar - rastrzan u košmaru, između Beča, Istanbula i Minhena, Ciriha, pošto je era džinska prošla, prikuplja novu snagu.
Trgovci sa lepim, prosti ljudi sa otmenim manirima, koji znaju da čekaju, dočekaće neko opet svoje vreme. Izmisliće drugu industriju.
Šestovo, na ulazu u Pazar. Tu su se izdvojili biznismeni, grade se kuće po poslednjoj modi, zidovi u obliku luka, polumeseca. Radnik izašao na ulicu, poliva se vodom. Brkovi, zlatan zub - Piroćanac ili Leskovčanin.
- Da ti kažem. Za majstora 25 evra, prost radnik je 15 evra. Ako si majstor, mož da se razgovara. Oni da malterišu ne znaju, moramo mi, Leskovčani.
Trenutno Novi Pazar provodi vreme u čekanju. Poslovi dolaze sami, sami i odlaze.

 

Ćar

U Centru Pazara, preko puta opštine, sagrađen je islamski fakultet. Dvojica bošnjačkih lidera, Sulejman Ugljanin i Rasim Ljajić, predstavljaju Novi Pazar svako na svoj način. Ugljanin govornom manom, Ljajić tolerancijom i strpljenjem. Nervoze i zapenušanosti Ugljanina nema na ulici Novog Pazara. Ugljanovog temperamenta ni pigmenta nema u Novom Pazaru.
Iznuđeno pomirenje Ljajića i Ugljanina iskoristiće verski lider Muamer Zukorlić, čovek velikih ambicija. Optužbom da su obojica u Vladi, da su obojica korumpirani, Zukorlić krči sebi put. Zukorlić uveliko za sebe govori kako su Ljajić i Ugljanin stranački lideri, dok on zastupa sve Bošnjake.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane