Natrag

Tabloid istražuje

U Srbiji se odnedavno primenjuje nemačka formula za lečenje kancera

Priroda je čarobni štap

Ono što će mnoge iznenaditi je da se i u Srbiji odskoro primenjuje jedna uspešna formula protiv kancera koja je do sada pokazala veoma dobre rezultate u kliničkoj primeni (in vivo), dok su in vitro ispitivanja skeptične istraživače na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu ostavila iznenađenima. Radi se prvenstveno o formulama Korbazol i Nakvonit. Glavna formula je zapravo Korbazol, dok se u terapiji koju sprovodi jedna privatna beogradska bolnica koriste i druge formule kao Amazonski Megamin, Imunark, Gonebazol

Priredila : Ivona Živković

 

Šta je Korbazol? Koliko je ova formula uspešna u saniranju kancera? Pored toga koriste se i druge formule kao Amazonski Megamin, Imunark, Gonebazol. Ove formule su se godinama razvijale i modelirale u Nemačkoj i to je radila grupa genetičara i biohemičara čija je istraživanja, verovatno, pokrivala kompanija Bayer (pošto su neki radili za nju). Da li je moćni nemački koncern odustao od daljeg rada na ovom preparatu zbog neisplativosti ili nečeg drugog, nije poznato. U svakom slučaju, kao i sve velike farmaceutske kompanije, oni "i dalje rade" na istraživanjima vezanim za kancer.
Ali, ono što nije nastavio da radi Bayer nastavili su nezavisni istraživači. I ovde se, po nekim naznakama, radilo na tome da se spreči izbacivanje formule protiv raka na tržište, pa je ona postala samo dopunska hranljiva formula. Zvanična medicina ovu formulu ignoriše, a ime Korbazol je izvedeno iz imena (odnosno nadimka) izvesnog dr Korba. Ali kako niti jednom pronalazaču uspešne terapije u lečenju kancera nije suđena slava i novac, već isključivo šikaniranje, izbacivanje sa posla i pretnje - imena su ostala tajna. Naravno, najveća "greška" ove formule je što je napravljena od običnih prirodnih supstanci (glavne su amazonski minerali, alge, trave, polen i propolis) i što se, verovatno, ne može profitabilno patentirati.
Samo sticajem okolnosti, ličnih veza i inata jednog Beograđanina (Milomira Kandića), ova formula je našla put do Srbije, gde su u beogradskom Biofarmu (gde je Kandić suvlasnik) počeli da je prave, ne kao lek protiv kancera, već kao hranljivu formulu za jačanje imuniteta. Naravno, lek protiv kancera i dalje zvanično - NE POSTOJI. Ali, mnogi stručnjaci govore da  je kancer upravo hronični poremećaj metabolizma.
I upravo takva metabolička terapija počela je pre nekoliko godina, pomoću navedenih formula, da se sprovodi u Srbiji.
Kako su tretmani pomenutim formulama pokazali veoma dobre rezultate kod nekih tipova karcinoma (ali i drugih bolesti), pomenute formule uzete su ozbiljno u razmatranje. Verovali ili ne, tu nema ni hirurgije, ni hemoterapije, ni X- zračenja. Nažalost, najveći broj pacijenata je do sada dolazio na ovakav vid lečenja tek kada su iscrpeli sve druge metode konvencionalnog "lečenja" i kada im lekar kaže: "Učinili smo sve što je u našoj moći, ali..."

Čarobna ili prirodna formula

Zadržimo se sada na samoj formuli i mogućem načinu njenog delovanja. Da napomenem da su za sada relevantne naučne institucije u Srbiji izvršile samo jedno studiozno istraživanje, u laboratorijskim uslovima, dok se za klinička ispitivanja (in vivo) još niko iz državnih institucija nije ozbiljno zainteresovao.
Korbazol je hranljiva formula na bazi propolisa, polena i meda (rak grozničavo traži šećer) koja u sebi sadrži još jednu vrstu alge, mešavinu raznih zrnevlja trava i nekih plodova iz doline Amazona, izuzetno bogatih energijom i mineralima i koji u sebi najverovatnije sadrže neke supstance koje deluju ubitačno na kancerozne ćelije. Žive ćelije ne trpe nikakve posledice. Tu se nalazi i srpski mineral zeolit (najkvalitetniji na svetu), a koji ima izvanredno svojstvo apsorbcije toksina. Sama formula Korbazola i Nakvonita je poslovna tajna.
Da bismo shvatili mogući način delovanja ovih formula, moramo još na jedan način razmotriti nastanak kancera. Poslužimo se tvrdnjama koje je još pre deset godina u jednom intervjuu izneo namački biolog i virusolog dr Stefan Lanka, koji je proučavao i evoluciju života u moru.
Naime, jedan od razloga zašto savremena medicina nije u stanju da shvati tačan uzrok nastanka kancera verovatno je i u činjenici da se na studijama medicine ignoriše sam fenomen nastanka života. Ali, ukoliko bismo savremena saznanja o tome primenili na fenomen kancera, došli bismo do logičkog zaključka kako razne prirodne formule, koje koristi alternativna medicina, postaju delotvorne.

Gde je problem u lečenju

Život je uskladištena energija koja se sama organizuje i funkcioniše na principu koji se menja u zavisnosti od prirodnog miljea (elektromagnetnog, hemijskog, termalnog...). Samo je čestica života - protit (mikrozima, somatid), kako je to razotkrio dr Antoan Bešam - večna i neuništiva. Ona ispunjava čitav svemir. Sve ostalo se menja. Tako je i smrt, kako je definiše savremena medicina, samo promena životne forme.
I kada govorimo o ljudskom organizmu on radi na principu funkcionalne endosimbioze triliona ćelija koje razmenjuju energiju i informacije (genetski materijal) i praktično rade kao tim.
Ova kompleksna simbioza je danas u skladu sa homeostatskim principom koji se održava na Zemlji i na kome jedino možemo da funkcionišemo u sadašnjem obliku. U ovom trenutku osnovni milje za život ljudi na Zemlji je planetarna homeostaza koja održava optimalnu temperaturu od 15 do 35 stepeni Celzijusa, količinu soli u moru 3 do 4 posto, koncentraciju  kiseonika 21 posto, amonijak koji neutrališe jake sumporne kiseline, ozon koji štiti molekule DNK od ultraljubičastog zračenja itd. Promenom ovih vrednosti ne nestaje čestica života, jer je ona neuništiva, već se menja samo simbiotički princip održavanja i proizvodnje energije.
I sve na Zemlji i čitav svemir deo su istog principa koji uvek živi, spaja se i stvara galaksije, zvezde, planete, bakterije, biljke, životinje... Od najmanjeg do najvećeg prolazi ista - energija.
U prirodnu simbiozu ćelija ljudskog organizma tako može da se uključi samo ono što je deo prirode i što organizam prihvati kao funkcionalno u održavanju onoga što čini fundament života, a to je proizvodnja energije.
Svaki eventualni poremećaj u energetskom napajanju ili u komunikaciji među ćelijama, može se ispraviti samo ukoliko se organizam od toga složno odbrani (pomoću imunog sistema) i simbioza nastavi da funkcioniše po univerzalnom principu i na optimalnom nivou održivosti odnosno proizvodnje energije.
Sve ono što nije stvoreno u prirodi, kao na primer sintetički lekovi, za ovakvu simbiozu predstavlja toksin koji ulazi na silu i prevarom, maskiran kao deo simbiotičkog materijala. On ima zadatak da neki proces razori i time ublaži simptome koji pokazuju funkcionalnu grešku u organizmu. Nema simptoma - nema greške. I to je danas moderna medicina. Ukoliko neki organ otkaže, jednostavno se odseče i izvadi. Živi organizam se danas u konvencionalnoj medicini tretira kao mašina.

Šta je kancer u ovakvoj simbiozi?

Dr Lanka smatra da su prvobitne bakterije, kao jednoćelijski organizmi koji su postojali na Zemlji pre nego što se u atmosferi pojavio kiseonik, proizvodile energiju primitivnim procesom fermentacije. Iz toga su dobijale veoma malo energije, nedovoljno da komuniciraju sa drugim bakterijama. Veruje se da planete nisu uvek imale današnji raspored, pa se tek sa promenom okolnosti u Sunčevom sistemu, kada je Zemlja dobila današnju poziciju u odnosu na Sunce, i to odrazilo i na funkcionisanje bakterija.Tako su one počele da koriste fotosintezu odnosno energiju Sunca kako bi razgradile materiju i iz nje izvukle još elektrona. Naučile su da razdvajaju molekule vode i uzimaju elektrone i tako se oslobađao kiseonik. Posledica toga je da su atmosfera i voda vremenom na čitavoj Zemlji postale zasićene kiseonikom.
Sledeći evolutivni korak je nastao, veruje Lanka, kada su neke bakterije naučile da koriste kiseonik kako bi proizvodile još više energije (oksidacijom) organskih meterija. Tada su na neki način napravile svoju "furunu" pa su mogle da proizvode 20 do 30 puta više energije iz molekula šećera, nego procesom fermentacje. Kiseonik je pri tome isisavao mnogo elektrona iz molekula šećera.
Na ovom principu danas rade i bakterije nazvane mitohondrije, koje se nalaze u svakoj ćeliji našeg organizma, i kao ćelijska baterija skladište energiju neophodnu za rad svake ćelije. Energiju skladište u molekulima nazvanim adenozintrifosfat (ATP).
Tako je osnova za nastanak složenih simbioza bila višak energije i svaka ćelija u ljudskom organizmu mora zato da proizvede određenu količinu energije (od 29 do 38 molekula ATP od jednog molekula glikoze). Sve to odvija se pri koncentraciji kiseonika u atmosferi koja iznosi 21 posto.
Ali, ukoliko količina kiseonika koju transportuje krv iz nekog razloga postane manja i nedovoljna za ovu ćelijsku "furunu", koja se mora "potpaliti" da bi mogla da uzima hranljive materije, nastaje problem. Tada ova ćelijska baterija ostane bez dovojno energije za ishranu i komunikaciju.
Ćelija tada ili umre ili grozničavo nastoji da preživi vraćanjem na način ishrane prostog jednoćelijskog organizma - a to je fermentacija. Tada ona ne koristi kiseonik već postaje anaerobna i prozvodi veoma malo energije (1 do 2 ATP molekula iz jednog molekula glikoze). Pošto nema više energije, nije u stanju da komunicira sa drugim ćelijama, već samo može da se podeli i tako nastavlja da živi sama za sebe. To je kancerozna ćelija, kako je opisao nobelovac Oto Varburg još 1940.
Dakle, kancer nije strano telo u organizmu, nego deo složene simbioze sa ćelijama koje više nisu u stanju da se uklope u višećelijsku zajednicu koja koristi kiseonik, već su postale anaerobne.
Zato rak nema karakteristične simptome kao kod delovanja toksina u organizmu, nego je proces koji se godinama odvija neprimetno, sve dok se ne izgradi nefunkcionalno tkivo koje postane primetno.

Nedostatak energije

Kancer zapravo počinje u delovima tkiva gde je došlo do trajnog oštećenja neke ćelije. Ove ćelije tada treba da budu zamenjene "univerzalnim" ćelijama koje se u toku embrionalnog razvoja nisu izdiferencirale, već su trajno ostale "zarobljene" na embrioničkom stadijumu. To su matične ćelije. One se po potrebi aktiviraju i pretvaraju u određeni tip ćelija. Na primer kod loma neke kosti, univerzalne ćelije iz koštane srži pretvaraju se u koštane ćelije i obnavljaju oštećeno koštano tkivo. Tako kost zaraste. Ukoliko ovakva matična ćelija dobije nalog da izvrši pretvaranje u koštanu ćeliju, a nije u stanju da proizvede dovoljno energije da bi ovaj posao odradila, ona grozničavo nastoji da se pretvori u koštanu ćeliju, ali joj to zbog nedostatka energije ne uspeva. Tako ona, ukoliko ne ugine, ostaje da živi kao anaerobni jednoćelijski organizam (jer čestica života je neuništiva), konstantno se umnožavajući kao bakterijum. Zbog nemogućnosti da ostvari energetsku komunikaciju sa drugim ćelijama, ne dobija poruku kada sa umnožavanjem treba da prestane.
Ovo je utvrdio još 1902. škotski naučnik Džon Berd.
Dr Stefan Lanka tvrdi da zbog toga kancerozna ćelija ima samo embrionske markere na svojoj površini, pa je testiranje na razne kancerozne markere samo biznis koji se prodaje i nema nikakvog smisla u ranom otkrivanju kancera.
U pokušajima da se diferencira, kancerozna ćelija vremenom gubi deo genetskog materijala, a što se nekada smatralo uzrokom kancera. Ali, nova saznanja, koja podržava i dr Lanka, kažu da je proces podstaknut nedostatkom kiseonika.
Brojni su razlozi koji mogu zaustaviti dotok kiseonika nekoj ćeliji: ukoliko je krv oksidisana unošenjem nitrita (koje sadrže mnogi stimulatori gde spada i famozna Viagra) ili sulfinamidi (gde spada popularni lek Bactrim) ili se na putu između krvi i neke ćelije nađu teški metali (koji se ubacuju preko vakcina). Nedostatak masnih kiselina u ishrani (Omega 3) takođe može onemogućiti unos kiseonika u ćeliju, kao i radijacija. Problem je i kada padne energija u samoj mitohondriji zbog nedostatka mikronutrijenata koji služe za "potpalu" ćelijske "furune" ili prevelikim korišćenjem antibiotika.
Iz navedenog se može zaključiti da je lečenje ovog poremećaja moguće samo kada se u složenu ćelijsku simbiozu ubaci neka prirodna supstanca koju će ona primiti i koja će preko kiseonika uneti elektrone u kanceroznu ćeliju, potpaliti "furunu" u mitohondriji i sa dodatnom energijom pomoći joj da ostvari komunikaciju sa ostalim ćelijama. Imuni sistem će tada uspešno aktivirati proces apoptoze (programirane smrti) u kanceroznim ćelijama.

Koliko je Korbazol efikasan?

Teorijski bi to mogao biti način delovanja formula Korbazol i Nakvonit. Elektrone transportuju minerali kojima obiluje ova formula, ali i jedna vrsta amazonskih algi (proteini algi imaju izuzetnu simbiotičku sposobnost), a amazonski polen i propolis su mamac sa kojim će u kanceroznu ćeliju ući i citotoksični molekuli iz drugih biljaka i koji će je navesti na apoptozu. Zeolit će pokupiti toksine koje su možda sprečili dotok kiseonika u kanceroznu ćeliju.
Za razliku od ovog laičkog objašnjenja, savremena nauka je svim hemijskim procesima i svakom parčetu proteina koji su ugledali na ogromnim elektronskim mikroskopima dala precizna imena i voli takvim terminima sve naučno da tumači. Na taj način su delovanja ove formule ispitivali godinu dana na Institutu za mikrobiologiju i imunologiju na Medicinskom fakultetu u Kragujevcu. Iako su prvo odbili da ovo istraživanje rade, jer kako su sami rekli, "... lekari su rezervisani prema svemu što dolazi iz sveta koji nije zasnovan na njima poznatim činjenicama", zbog znatiželje pojedinaca iz ove ustanove prihvatili su se ispitivanja.
Tako je ova stručna studija zaključila da: "Nakvonit i Korbazol imaju selektivno citotoksično dejstvo i da citotoksičan efekat raste sa povećanjem doze ispitivanih supstanci i sa vremenom inkubacije".
Takođe su otkrili da pomenute formule aktiviraju određene kaspaze (- 2, -4 i -3). Kaspaze su stručno nazvani enzimi koji kao medijatori učestvuju u ćelijskoj apoptozi.
Pošto smo videli da je nedostatak kiseonika, po dr Varburgu, glavni faktor nastanka kancera, treći zaključak istraživanja u Kragujevcu je posebno zanimljiv. On otkriva da: "Nakvonit i Korbazol povećavaju koncentraciju malonildialdehida i vodonikperoksida tako što inhibiraju (zaustavljaju) supsroksid dizmutaze i glutation peroksidaze".
Superokisid dizmutaze i glutation peroksidaze su antioksidanti. Vodonik peroksid (H2O2) ima jedan atom kiseonika više od vode. Malondialdehid je biomarker za oksidativni stres.
Prosto rečeno, ove formule očigledno otvaraju put većem broju atoma kiseonika u kanceroznu ćeliju, kao i većem broju slobodnih radikala, gde proizvode oksidativni stres koji pokreće kompleksan mehanizam koji ćeliju uvodi u apoptozu.
Procenat malignih ćelija koje su na ovaj način (in vitro) ubijene je od 60 do 90 u toku 24 sata, što zavisi od koncentracije supstanci iz formule i zavisno od tipa malignih ćelija. Korbazol i Nakvonit su, za ove istraživače, trenutno najjači poznati prirodni citostatici.
Ozbiljna klinička ispitivanja u Srbiji bi u ovom slučaju mogla da budu veoma intrigantna, ali moćni medicinski establišment (koji nameće hemoterapiju, zračenje i hirurgiju ) verovatno želi da ih izbegne. Vremenom se glas o ovim uspešnim formulama ipak proširio, pa su pacijenti postali i Amerikanci, Italijani, Rumuni, Mađari, Arapi i, najzanimljivije, sami lekari.

 

Krv je vitalno tkivo i samo mali poremećaj u načinu njenog rada, oštećuje napajanje i rad svih ćelija u organizmu. Ostati bez ruke ili noge, manje je zlo za čitav organizam. Kako izgledaju crvena krvna zrnca nakon konvencionalne hemoterapije, možete videti na gornjim slikama. Okrugli kružići su crvena krvna zrnca na tamnoj mikroskopskoj podlozi: levo pre hemoterapije, a desno nakon nje. Nažalost, većina ljudi koji se podvrgnu hemoterapiji sa ovim nije upoznata.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane