Natrag

Govoreći otvoreno

Da li je najveća krivica crveno-belih što su najistaknutiji srpski brend

U tunelu usred mraka...

I drugi fudbalski klubovi su u svojoj upravi imali uticajne političare, ali su samo oni koji su bili u Crvenoj zvezdi koristili klub za političke obračune, preko njenog imena i sportista
 
Nikola Simić

Mudri ljudi kažu da se politikom treba baviti tek toliko da se ona ne bavi vama! Nažalost, to nije bio slučaj sa Crvenom zvezdom, našim najtrofejnijim fudbalskim klubom. Sa crveno-belima se politika bavila na razne načine, najčešće na najvulgarniji.
Još od samog osnivanja, o fudbalskom klubu, u to vreme najpopularnijoj instituciji u Srbiji, bavili su se prestižni političari. U prošlosti su to, poznato je, bili Slobodan Penezić Krcun, zatim Draža Marković, nešto kasnije su se o crveno-belima, onako iz senke ili čak direktno, brinuli Nikola Bugarčić, Miladin Šakić, pa Svetozar Toza Mihajlović, da bi ih devedesetih godina zamenili Radmilo Bogdanovići Tomica Raičević.
Imajući u vidu da je najveći srpski brend Crvena zvezda imao zaštitu političara, mogao bi se steći utisak da su crveno-beli od toga imali veliku korist i da su zato i stekli najznačajniju kolekciju domaćih i međunarodnih trofeja. Ali ne, nije bilo tako.
Političari jesu želeli da se pitaju, da odlučuju na Marakani, ali kada je trebalo na političkoj sceni Jugoslavije, sada pak Srbije, pokazati da nacionalizam uzima maha, da se povampirio samo kod Srba (ne i kod drugih naroda u eks-Jugoslaviji), onda se Crvena zvezda,nekim finim radovima, od mezimca političke elite pretvarala u crnog đavola. Fudbalska istorija poznaje samo čistke u Crvenoj zvezdi, nikako u drugim klubovima.
Ali, pođimo redom.

"Beara doveden da ubije Tita"

Starijim ljubiteljima fudbala svakako je u sećanju senzacionalni transfer VladimiraBeareiz splitskog Hajduka u Crvenu zvezdu. Pričalo se da je tada klub iz Ljutice Bogdana prodao klupski autobus da bi doveo, u to vreme, najboljeg golmana na ovim prostorima, a moglo bi se reći i u Evropi. "Veliki Vladimir", kako su ga tada zvali, branio je i za tim sveta...
Međutim, Splićani nisu mogli da prežale taj udarac i činili su sve da Bearin prelazak ili spreče ili kompromituju. Tek nedavno u istorijskim arhivima otkrilo se da su Splićani, boreći se za svog čuvara mreže, pisali najvišim rukovodiocima tadašnje Jugoslavije da je njihov slavni golman doveden da bi izvršio atentat na tadašnjeg predsednika Josipa Broza Tita!
Dugo posle dolaska Beare na Marakanu trajale su političke igre i polemike oko toga koja je stvarna misija Vladimira Beare u Beogradu. A on je, čovek, želeo samo da brani, da se još više afirmiše u našem najboljem klubu...

Tito protiv Šekija

Izgleda, kako je počelo, tako je moralo i da se nastavi. Još od formiranja Crvene zvezde ona je, valjda po profilu ljudi koji su je osnovali, stekla imidž srpskog kluba, i ta sudbina je, sasvim izvesno, prati i do današnjih dana.
Jednostavno, bez političara se u Crvenoj zvezdi ništa nije smelo i moglo da uradi. Da bi političari, oni koji su bili najbliži našem najpopularnijem klubu, skupljali poene kada je trebalo da se, navodno, obračunaju sa srpskim nacionalizmom. Kao da je on i počinjao i završavao se u Srbiji, odnosno u Crvenoj zvezdi.
Kada je, primera radi, u Srbiji nastupio progon liberala (Nikezić, Latinka Perović...) prvi na udaru se, verovali ili ne, našao tehniko Zvezde Aca Obradović. On je tada proglašen za tehnomenadžera i udaljen je sa svih funkcija u fudbalu. Tada je srpska privreda doživela i najteži udarac od kojeg se nikada nije oporavila - smenjeno je na stotine uspešnih direktora, menadžera, samo zato što su svojim poslovanjem stekli zavidan i domaći i međunarodni ugled.
 Što se dr Ace Obradovića tiče, on je imao problema sa politikom i u svom kasnijem radu i angažmanu. Tri puta je ovaj čovek doživotno kažnjavan progonom iz jugoslovenskog, čitaj: srpskog fudbala. Posle jedne neprijatne epizode, kada su mu zapretili i hapšenjem, otišao je u Sloveniju i sa tamošnjim prvoligašem, Olimpijom, napravio pravi fudbalski bum.
 Kasnije, kada smo sa tim velikim fudbalskim vizionarem razgovarali o svemu što ga je snalazilo, on se samo zagonetno smešio i tiho prokomentarisao: "Uvek sam znao da se u Srbiji ne oprašta uspeh. Političarima je, po nekom mom poimanju, najlakše bilo da udare na fudbal i na fudbalske ljude, jer je to prosto zvonilo u javnosti, a njima obezbeđivalo oreol velikih boraca protiv nacionalizma, šovinizma, menadžerstva i svih drugih pojava koje su bile normalne u čitavom svetu. Ali to smo mi...'' govorio je pokojni Dr O.
 Priča o Dragoslavu Šekularcu, drugoj Zvezdinoj zvezdi, još je tužnija. Mogao je Šekularac posle svetskog prvenstva u Čileu, kada se našao u idealnom timu šampionata, da pređe u torinski Juventus. Mogao je, ali - nije. Kažu da se njegovom transferu usprotivio lično Josip Broz Tito, s objašnjenjem da "Šekularac, bogati, treba da zabavlja radne ljude u Jugoslaviji."
 Kasnije je Šekularac drastično kažnjen, zbog udaranja sudije Tumbasa u Nišu, pa je dugo morao da ispašta svoj greh. Čak nisu želeli ni da ga pošalju u vojsku, dok mu kazna ne istekne (?). U tu celu priču se, po rečima samog Šekularca, umešao i Aleksandar Ranković i prekratio njegove muke.
 Nažalost, ovo nije bilo i poslednje iskustvo s politikom Dragoslava Šekularca. Igrajući po Evropi i svetu, Šekularac se u jednom trenutku našao u ekipi "Beli Orlovi" iz Kanade, koja je u to vreme bila politički anatemisana. Smatrana je "neprijateljskim gnezdom za četnike" koji su posle Drugog svetskog rata pobegli u Kanadu. Ali, po povratku u Beograd čekalo ga je neprijatno iznenađenje. Pozvali su ga u policiju i oduzeli mu pasoš. Iako je još mogao da igra  ili da se bavi trenerskim poslom, Šekularac je izgubio mnoge godine dok, konačno, nije dokazao svoju nevinost i to da ga politika nikada nije interesovala. Ono što je, svojevremeno, snašlo Dragoslava Šekularca, doživeo je i Vladimir Petrović Pižon, četvrta Zvezdina zvezda. Mogao je da ode u Arsenal, za transfer koji je bio za bogove, ali su čelnici Fudbalskog saveza Jugoslavije tada poslušali nalog politike - i Pižonu nisu dozvolili da šest meseci ranije (jer je tada postojao limit od 28 godina za odlazak u inostranstvo) napusti Crvenu zvezdu i postane član popularnog londonskog kluba. Istina, Vladimir Petrović je kasnije postao član Arsenala, na neki kratak rok, i za novac koji je desetostruko bio manji od prvobitne ponude.
Neko će reći da je u svemu tome bilo smisla, jer je propis bio na snazi (kasnije je promenjen) da u isto vreme svi ostali iz eks-Jugoslavije, koji takođe, kao Pižon, nisu imali uslova za odlazak u pečalbu - nisu lako i elegantno dobili dozvolu istog tog saveza, odnosno političkih moćnika iz svojih republika. Samo su se srpski političari vladali u stilu "da komšiji crkne krava".

Nema fudbala bez političkih zaštitnika

Da se ne bismo ogrešili o činjenice, bilo je političara i u drugim klubovima. U Partizanu, pre svega. Čak i u onim tužnim devedesetim godinama kada je premijer Miloševićeve vlade, Mirko Marjanović, sedeo u predsedničkoj fotelji crno-belih. Da se ne vraćamo u prošlost, kada je u Humskoj stolovao lično Franjo Tuđman. Te epizode Partizan je sve ove godine želeo da prikrije.
Za druge klubove bio je uspeh kada su u svojim redovima imali elitne političare, dok je to za Crvenu zvezdu u svim vremenima, bez izuzetaka, bio težak kamen o vratu.
Pokazalo se to i kada je reč o poslednjem primeru obračuna političara sa Crvenom zvezdom i njenim ključnim ljudima. Pompezno najavljena borba protiv kriminala i korupcije u fudbalu, takozvane fudbalske mafije, svela se na OFK Beograd i Crvenu zvezdu, u tom trenutku bez politikih mecena. Na sraman i necivilizovan način, pred TV kamerama, uhapšeni su njeni čelnici - Džajić, Cvetković i Marinković.
 Zna se zašto je Džajić uhapšen, ko su bili nalogodavci - sve! Sada ostaje otvoreno pitanje kako će se podići optužnica kada nema oštećenih, kada je iza svih inkriminisanih transfera stajao kompletan Upravni odbor kluba? Da li hapsiti sve te ljude koji su "zloupotrebili službeni položaj", ili osloboditi Dragana Džajića koji je sprovodio naloge svoje "fudbalske vlade".
 Logično, i ovaj poslednji primer sa Marakane govori o tome da je Crvena zvezda oduvek, iako naš najtrofejniji klub, služila za potkusur nesrećnim srpskim političarima da se održavaju na vlasti.
 Iza svega ovoga se, međutim, nameće eksplicitan zaključak - u fudbalskoj Srbiji je, izgleda, najbolje biti Žarko Zečević, njemu niko ništa ne može. Transferi Partizana se ne proveravaju, sve je u Humskoj čisto kao suza. Zašto onda poreski obveznici plaćaju policiju za organizovani kriminal? Ili ona, možda, služi za organizovano prikrivanje kriminala, kada su pojedini ljudi u pitanju.

 

     
   

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane