Natrag

Uvodnik

 

Uvodnik

 

(Pr)osudite sami

 

Dan posle moje smrti

 

Milovan Brkić

 

 

Prošlog petka pozvao me je prijatelj, insistirajući da se što pre sretnemo. Ophrvan poslom, zamolio sam ga da se po podne nađemo u obližnjoj kafani. Pretpostavljao sam šta je razlog našem susretu. Poručio sam hladno pivo, a njega ponudio da nešto pojede, uz obrazloženje da za ručak imam novca.

 Po njegovim očima sam video da je baš u nevolji, jer oči su, kažu, ogledalo duše. Ćutke je jeo kuvanu junetinu, uz napomenu da mu je ovo prvi obrok u poslednja tri dana. Izgubio je posao pod stare dane, a da ide kod dece na ručak, bilo ga je sramota. A oni, i ako su znali da im je otac u nevoljama, nisu pokazivali želju za porodičnim okupljanjem. A možda nisu ni sami imali dovoljno ni za sebe. Vremena su pasja.

Nisam dozvolio da mi s nelagodom zatraži pomoć i pružio sam mu u stisnutoj šaci manju svotu novca koju sam imao. Gledao sam kako mu s lica nestaje grč. Poručili smo dva piva i nastavili priču ćutanjem.

Kada ga je rajsko piće od hmelja vratilo u život, počeli smo sa evociranjem uspomena.

U našim godinama sve češće se pominje smrt. Prijatelji iz detinjstva odlaze u čitulje, neki i bez njih.

Svodeći račune o prohujalom vremenu, počeli smo da se sećamo skorašnjih sahrana naših drugova. Ni sahrane više nisu otmene. U pogrebnoj povorci su mahom pogruženi ljudi čija umorna i zabrinuta lica i odsutni pogledi govore da su i oni živi leševi. Crnilo odeće prikriva njihovo siromaštvo.

Milioni građana su prepadnuti kako da prežive. Njive su neorane, ubrana letina nema kome da se proda, vlast sve to ne zanima, ona se bavi sobom, kako da se u očima stranih moćnika prikaže kao kooperativna, spremna da udovolji svim njihovim zahtevima. Sirotinju je lako ucenjivati.

Mog prijatelja poče da opseda misao kako će izgledati njegova sahrana. Mnogo mu, kaže, žao što neće moći da sa visine posmatra one koji će se okupiti oko grobnog mesta, možda pustiti neku suzu, zakukati nakratko, a naročito bi ga zanimalo ko će se govorom od njega oprostiti.

Da bih starog prijatelja otrgao od takvog razmišljanja, koja danas okupiraju milione građana, citrao sam stihove Rastka Zakića: "Kad čovek umre od zime i studi, okupe se oko njega dobri ljudi. I kažu: jadan, umro je go i gladan".

Onda i meni pade na pamet želja da dan nakon svoje smrti sretnem u predvoruju raja Reuma i zamolim ga da me načas odvede do pakla, da pogledom nađem našeg druga Borisa Tadića i njegovu kamarilu. Da mi pomogne da ga prepoznam, jer on sada izgleda kao baka od sto godina, samo ga lickaju, da ga iz svega grla pripitam za blago koje je ostalo iza njega, na računima u stranim bankama, koje je opljačkao sa svojom malom pederskom grupom, dovodeći milione građana do prosjačkog štapa.

Ako bi mi Reum još dozvolio, potražio bih u paklu Dragana Šutanovca, Božu Đelića i ostali ološ koji ih je okruživao i opsluživao, a koji danas satire Srbiju. Možda bih im pomenuo majku, ali bi mi bilo lakše dok ih, makar za trenutak, gledam bespomoćne.

Posle trećeg piva moj prijatelj i ja počesmo da razmišljamo kako bi  bilo lepo da neke od ovih ništarija baš nas dvojica pošaljemo u pakao. Da im skratimo ovozemaljsko uživanje i pljačkanje sirotinje raje. Eh... Ako nema mlađih od nas, Bog bi nam oprostio što pod stare dane kršimo njegovu zapovest. Bog prašta kad se ubije tiranin i zulumćar. Četvrto pivo nismo popili. Nisam imao više para.

 

                                       www.milovanbrkic.com

 

 

 

  

 

  

www.milovanbrkic.com

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane