Natrag

Klot-frket

Klot-frket

 

A ta da radim kad odu prijatelji moji...

 

Dugo ve ne razvijam digitalne fotografije. Ne samo zbog novca nego i to je lepe pregledanje kroz ekran. Nedaleko od tog sicilijanskog fajla stoji zabaena moja fotka sa jednog od poslednjih zajednikih gostovanja sa Oljom... Nisam stigla ni da se oprostim od Olje Ivanjicki. Dogovarale smo se da joj dam klavir za njen muzej... Seam se kako je tog prolenog poslepodneva mirisao vazduh u Beogradu i seam se sveg Oljinog prstenja na levoj i desnoj ruci. Seam se i topline njenog zagrljaja kada mi je u maju okaila lentu oko vrata... I kako je bila lepa i otmena u zelenom i kako sam sasvim glasno u sebi razmiljala kako poseduje klju vene mladosti. Olja je dokaz da starenje ne postoji ako zna tajnu, mislila sam...

 

Isidora Bjelica

 

Tri sata je ujutru... Upravo sam ispratila moju prijateljicu Oliveru Katarinu, posle vieasovnog uivanja u razgovoru, i setih se da nisam napisala kolumnu za Tabloid. Da ne bih naljutila mog dragog urednika, gospodina Brkia, koji jedini jo u ovim tekim i bednim vremenima uspeva da uredno isplauje kolumnistike honorare, odmah sedoh za kompjuter...

itam sutranje vesti da vidim ko je uhapen, ko ubijen, ko e tek biti uhapen... i onda odjednom shvatim da mi je muka od sutranjih i dananjih vesti. One su uvek isto neobeavajue, krajnje depresivne, a to je nekako u potpunoj suprotnosti sa onom razdraganou koju sam osetila u vieasovnom razgovoru sa mojom Oliverom koju toliko volim i koju, naalost, zbog jezive ivotne egzistencijalne trke, moje i njene, ne stiem da viam toliko esto koliko bih elela...

Onda shvatim kakva je to blagodat i radost, privilegija i srea, moi sluati je i zagrliti je... Prebrajam po glavi moje drage prijatelje i shvatam da moram nai vie vremena za njih...

Polako ali sigurno, onaj Beograd, onaj lepi grad koji je velik zbog ljudi koji ga takvim ine, se prazni...

Sve vie je dosadnih politiara, narcisa i kurvara... Jo dosadnijih nazovibiznismena i njihovih plastinih pratilja... Tridesetak nazoviintelektualaca, patoloko-profiterskih anti-Srba medijski teroriu dravu doekavi svojih pet minuta... Ali, zapravo me to vie i ne nervira. Okrenem kanal, ne sluam ih, nego... nedostaju mi oni koji su inili Beograd centrom sveta...

Nedostaje mi Tirke da sa njim na brzinu u Klubu knjievnika kolumnistiki traniram ba te intelektualne onaniste i lanjake. Da mi se on poali na svoje tube, a ja njemu na moje... Pre neko vee dok sam sedela u Klubu sa prijateljicama, odjednom mi se od jednog oveka u uglu uini da je on; ustala sam i potrala, a onda se zaledila i zastala... Pa, Tirke je sa one strane stvarnosti, vie nikada neu moi da sluam njegove virtuozne komentare i ostaje mi samo da prevrem nesortirane uspomene naih razgovora. Gledam fotografiju sa naeg jedinog zajednikog porodinog letovanja na Siciliji: on stoji nasmeen, mrzi ga da se fotografie, i dri cigaretu u ruci... Seam se da je tada raspravljao sa Nebojom o tome da li je Klint Istvud pobenavio...

Dugo ve ne razvijam digitalne fotografije. Ne samo zbog novca nego i to je lepe pregledanje kroz ekran. Nedaleko od tog sicilijanskog fajla stoji zabaena moja fotka sa jednog od poslednjih zajednikih gostovanja sa Oljom... Nisam stigla ni da se oprostim od Olje Ivanjicki. Dogovarale smo se da joj dam klavir za njen muzej... Seam se kako je tog prolenog poslepodneva mirisao vazduh u Beogradu i seam se sveg Oljinog prstenja na levoj i desnoj ruci. Seam se i topline njenog zagrljaja kada mi je u maju okaila lentu oko vrata... I kako je bila lepa i otmena u zelenom, i kako sam sasvim glasno u sebi razmiljala kako poseduje klju vene mladosti. Olja je dokaz da starenje ne postoji ako zna tajnu, mislila sam...

Onda nedaleko od te fotke, jedan zagubljeni folder na kome pie Rim... Ali to nije bilo koji Rim, to je Rim u kome smo se poslednji put druili sa Dragoem... Seam se kako je bilo prokleto hladno u Rimu. On je doao po nas u mali hotel pored eleznike stanice, bio je u svom otmenom braon kaputu i eiru... Trudio se da nam ispria sve tajne svakog kamena, mosta, zgrade, spomenika pored koga smo prolazili. Ja se seam da sam se smrzavala i da sam ga stalno zapitkivala neka potpitanja i on je na sva znao odgovor... Uvee nas je vodio u klub ljubitelja lule... Onda se dugo raspitivao ta ima novo u Srbiji i oi bi mu poprimale sasvim razneen izraz... Bio je ve bolestan i niko kao on nije se tako hrabro i otmeno nosio sa tim teretom... Uvek je imao stila, pa ak i u ovoj situaciji u kojoj je bukvalno otimao od bolesti pravo na svoj ponos i otmenost...

Onda odnekud izniknu fotografija sa moje davne i poluzabranjene promocije "Verenice ratnog zloinca". Prerano sam napisala roman protiv Haga pa ga je tadanja Miloevieva vlast de fakto bunkerisala... Bilans je jeziv. Od govornika, mrtvi su svi izuzev dvojice. I Drago. I moj kum Neboja Glii. I Zlatko Krasni. I moj dragi prijatelj Moma Dimi, koji je otiao zaista suvie tiho i neopaeno, bez odgovarajueg pozdrava od beogradskog establimenta...

Mrtav je ak i izdava, moj veseli Vesmark, koji je godinama tajio od mene da mu je policija upala u stan i pretila zbog te knjige...

Odlaze svi koji vrede... Nekako ubrzano... i moj omiljeni student, onaj neni i suptilni Vuk Pavlovi koga sam tano pre godinu dana srela na obodu Botanike bate u rane jutarnje sate... Smekao se drei devojku ispod ruke i nisam sama poverovala u glasine da je bolestan...

O, Gospode, kako taj arobni, umetniki, duhoviti, nestvarno lep Beograd prelazi sa one strane stvarnosti... Odjedanput mi u pramenovima ispadaju fotografije dragih ljudi koji su tako naglo i prebrzo ostavili ovaj grad... Branko Vukojevi otiao je tako mlad, a ja ga jo uvek drim u svom seanju, sveeg i ponosnog, u kaubojskim izmama, dok nam pria o Donu Fordu...

A onda fotografija koja najvie boli, nasmeen i mlad u svojoj, u naoj, diplomskoj predstavi u Ateljeu Vidan Bunuevac u ulozi mladog Marksa... Kako raskono talentovan, kako preterano oseajan, na, Kostin, mali Vidan koji blista u svojoj predstavi koja je trebalo da bude antre u njegov svet odraslih... Ne mogu vie. Zatvaram kompjuter, zatvaram seanje, i vraam se triviji vesti...

Potpuno malaksala od tuge shvatam da je bolje da sam pisala o nekom drkadiji politiaru, o nekoj svetoj kravi iz nevladinog sektora, o zakonu o informisanju, o bilo emu trivijalnom i surovom, jebi ga, manje boli...

 

 

 

Bez dlake na jeziku

 

Dosada

 

Sve vie je dosadnih politiara, narcisa i kurvara... Jo dosadnijih nazovibiznismena i njihovih plastinih pratilja... Tridesetak nazoviintelektualaca, patoloko-profiterskih anti-Srba medijski teroriu dravu doekavi svojih pet minuta... Ali, zapravo me to vie i ne nervira. Okrenem kanal, ne sluam ih, nego... nedostaju mi oni koji su inili Beograd centrom sveta... Nedostaje mi Tirke da sa njim na brzinu u Klubu knjievnika kolumnistiki traniram ba te intelektualne onaniste i lanjake.

 

 

 

 

podeli ovaj lanak:

Natrag
Na vrh strane