Natrag

Promena(da)

Promena(da)

 

U svetlu posete predsednika Rusije Srbiji, i u tami naše političke svakodnevice

 

 

Sami sebi okupatori

 

 

Pravi je trenutak da se javnost u Srbiji seti kako na proslavi 60 godina pobede nad fašizmom u Moskvi ne beše nikoga od naših, pa je visoko priznanje za antifašističku borbu otišlo u ruke čuvenog antifašiste Stjepana Mesića? Istovremeno, i to ne treba zaboraviti, srpski državni vrh, umesto u Moskvu, poslao je svoje izaslanike u Ameriku gde su primili neke lokalne kolajne, ali ne za antifašizam, već za spasavanje američkih avijatičara u Drugom svetskom ratu. Hrvatsku odlikuju u Moskvi, a Srbiju u Vašingtonu?! O neprincipijelnim zaokretima naše vojnopolitičke strategije piše penzionisani pukovnik-logističar pri Generalštabu Milan Jovanović.

 

Milan Jovanović

 

 Ova bolećiva nacija je očito oprostila svojim državnim mudracima taj ćorsokak u koji behu 2005/6. zaglibili. Oprostila, ali nije zaboravila nameru da od Srbije bude napravljena još jedna junajted država.

Pritisak javnosti, kinjenje sa Zapada, obezglavljenost državnog vrha, prestrojavanje na opozicionoj sceni i šta sve ne, nateraše kormilara iz Krunske ulice da ušalta rikverc. Pa onda kao palanačka deca kad navale na sladoled - okrenuše se na istok, kreativno a reklo bi se i lukrativno. I sad nam je diplomatija na muci kako da postavi armaturu u onoliko stubova spoljne politike na koje bi novo gledanje srpskog političkog vrha da se osloni: Rusija, Kina, Japan, Indija... Uz SPS-ove prijatelje i oslonce Mjanmar, Svazilend, Burundi i ostale.

Treba razumeti i prezasićenost Zapadom i sve laži i podvale kojima dočekuju i obasipaju naše lidere i njihovu koalicionu kamarilu. Prozivani su, sugerisano im je, kritikovani su i upozoravani... onako gluvi, pomalo mutavi, razroki i neosetni na otkucaje nacionalnog bila.

Dovodili su nam kurte i murte, iluzioniste i pacove, da nam objasne neobjašnjivo, da nas ponize i satru. A onda bi ovi naši, vođeni nekim svojom egoizmom, eksploatisali široku narodnu volju da se konačno krene ka tom naprednijem uređenju. Zavadi pa vladaj, zamuti plitku vodu da izgleda dublja - to je stvarnost Srbije i dan-danas.

I kuda nas vode? Gde udomiti državu a da zadrži ime i prezime, nacionalni kod i još ponešto. Gde je plafon nacionalnih interesa, jesmo li još u dubokom podrumu i ko nas izvodi na svetlo dana? Ili smo još na slepom koloseku, prepušteni obesnim evrofenjerdžijama, dovoljni sami sebi, svojoj gramzivosti i samodestrukciji, ministarskim bahatostima i vrhdržavnoj samovolji?

Imaju li Ministarstvo odbrane i srpska vojska u njemu svoje koordinate i jasne ciljeve, ako ih još država nema? Odgovor je kristalno jasan: nemaju - ako već slede državnu politiku, pa kakva da je. Ovo sa NATO-om, Fogom i Bajdenom, te sličnim kreaturama, samo je jedan blagi privid dinamike, jedna piarovska mahinacija i lažnjak o sposobnosti vojnopolitičkog vrha i moći srpske armije. Imamo li pravo da to nazovemo očijukanjem zavedenih i neiživljenih paradera?

Predsednik države šaluje stubove za istočne mostove, a prvi do njega, nadležan za nacionalnu odbranu, to isto za zapadne ćuprije. Je li ovaj duet naših odbrambenih kumovskih ikona (VK + MO) postao razrok ili je to nova doktrina spakovana u feudalnom zamku Demokratske stranke - ja na istok a ti na zapad - što dalje i što bučnije, da se Vlasi ne dosete. Ceo svet je naš, mi smo svetski; malog od diplomatije na jug, a onog od posrnule ekonomije na sever, ostali da ćute i beru lovorike po svojim koalicionim torovima. 

Neodoljiva je sličnost srpske današnjice sa vremenima centralnih komiteta i najvećeg sina naših naroda i narodnosti, druga Tita. Komesar za boljševički istok, deputat za truli zapad, mlađi referent za probuđeni jug, a stariji za sterilni sever. Osnivačke konferencije, milijarde kredita, aplauzi po svetu, safari u Keniji - tako je bilo nekad. Reinkarnacija nekadašnjeg ugleda u pokušaju, milioni umesto milijardi, okupacija u dvorištu, šetnje po Kineskom zidu - tako je danas.

Mogu li nam ovi naši gurui reći koju reč o tome, a pogotovo pred posetu ruskog vrha, gde smo kao zemlja danas, a gde nam je Vojska sa svojim fikcijama. Šta će nas gosti pitati a šta neće, šta oni znaju a mi ni ne naslućujemo? Šta odgovoriti na pitanje je li srpski vrhunac prema Zapadu samo Partnerstvo za mir ili se nastavlja srljanje prema članstvu u toj organizaciji terora i zla. Šta je to, konačno, preko čega Srbija i njena vojska ne mogu preći?

Normalno da nikome dobronamernom ne pada na pamet da dolazećoj ruskoj delegaciji do kraja otvara paket trulih dasaka srpskih nesporazuma i još trulijih mostova nadanja prema evropskoj zoni sreće. A da li oni (Rusi) to vide suvišno je pitanje, isto kao i našu zabludu da nam Vlada i predsednik suvereno vode zemlju u situaciji koja i te kako prevazilazi njihove kreativne i strateške mogućnosti.

Nije li nam Zapad, pa i novi nemački kabinet, ovih dana po hiljaditi put rekao šta misli o Kosmetu, nisu li nas bezbroj puta išamarali, po prstima udarili i pola zemlje opustošili - a da naše rukovodstvo ništa još uvek ne vidi. A sve se prašta, lideri padaju ničice i ljube skute toj bezobzirnoj i silničkoj mašineriji. Šta je to onda prag preko kojeg se ne može preći u ovom srpsko-natovskom rukoljubu. 

Gde je u ovom vazalstvu i poltronstvu prema NATO-u lociran afirmativni aspekt srpske vojske, ratnička i slobodarska tradicija, antifašizam i učešće na strani pobednika u oba svetska rata, herojski otpor zverskoj agresiji '99? Nigde i ništa, nikako i nikoliko, nipošto i nikuda. Šta smo mi onda za tu Komoru sile - prilepak, trčkaralo i hronični astmatičar na udaru atlantske ambrozije. Ali im ipak trebamo zbog niza geostrateških aspekata, ostvarenog uticaja u okruženju, itd. A oni nama? Čini se prvenstveno rukovodstvu, pratećoj birokratskoj mašineriji i draftovanim moćnicima.

Amerika odustaje od tzv. raketnog štita - svakako i nikako drugačije nego uvažavanjem nove ruske stvarnosti na međunarodnoj sceni. Srbija koriguje kurs ka istoku, Kina nam otvara velika vrata. Crni bi nas opet za braću. I usred te srpske idile MO šalje 30 pitomaca na ekskurziju u NATO centralu - kakva odvratna zamisao, kakav nedoličan gaf, kakav dripački hir. A moglo je edukativnije, više patriotski, jeftinije i uz aplauze da su ih poslali na Kajmakčalan, Tjentište, Mojkovac i Kozaru, ako su već, pretpostavljamo, videli Gučevo i Cer, Ćele-kulu i Marićevića jarugu.

Dolaze nam, dakle, Medvedev, Šojgu, ministri i generali. Kakva epohalna šansa da se uz pomoć starijeg brata stane na obe noge, da se ispravi pogrbljena kičma, udahne malo svežine i stisne prijateljska ruka. Da se iz ovog raskoraka nađe dobar oslonac, da se kapitalizuje dolazak ključnog svetskog igrača. Da Beograđani izađu s radošću na ulice i posle silnih protuva pozdrave istinskog prijatelja i zaštitnika. Pa makar i tog dana šipčili preko mostova u saobraćajnom kolapsu. Ukoliko policija iskaže onoliko poštovanja gostima koliko nedavno onom holivudsko-pentagonskom egzibicionisti.

Koliko se razaznaje, gosti koji nam stižu 20. oktobra donose i neki poklon-bon od milijardu evra. Hoće li biti uručen ili ne, zavisi od niza predradnji koje je naša strana već trebalo da odradi. Ne da pravi ustupke domaćoj oligarhiji, kao što se to primećuje, nego da opere prljavštinu nagomilanu u brojnim poslovnim, istorijskim i prijateljskim propustima prema ruskom narodu.

Značajno je i pitanje s kojom ozbiljnošću naša strana  prima otvaranje kancelarije Šojguovog ministarstva za vanredne situacije u Nišu i da li je to možda odgovor na onaj sramni akt o nesmetanom prolazu NATO trupa kroz Srbiju. Očito da ministra Šojgua brine bezbednost 430 kilometara gasovoda koliko će se pružati kroz našu zemlju, a da bi to ostavio na milost i nemilost ovoj našoj varijanti koalicione hajdučije. Moguće su tu i specijalne snage koje bi čuvale tu energetsku žilu Evrope. A pošto su Jenkiji već tu, gde uz koridor (fol) kreče škole i tarabe, divota bi ih bilo videti sa baćuškama, pa makar i pod blagotvornim uticajem domaće ljute.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane