Natrag

Bezakonje

Bezakonje

 

Ministarka pravde nije znala koliki alat imaju sudije, pa im ga je nedavno sama ponudila

 

 

Ko to krije vanredno stanje?

 

Kada se neko prihvati obaveze kojoj nije dorastao, tada on, u nameri da dokaže da dobro radi svoj posao, daje izjave za javnost. Mora da je ovako svoju dužnost shvatila i Snežana Malović, ministarka pravde Srbije, zatečena ovih dana kako otkriva toplu vodu i Ameriku, izjavljujući notorne gluposti i trošeći reči bez pameti. Ali, ako je ona samo simptom opšteg amaterizma u državnom vrhu, nije li onda lako potezanje najoštrijih mera u svakoj mogućoj prilici, ideologija jednog pritajenog vanrednog stanja? Odgovor na ovo pitanje daje Tabloidov urednik Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i stalni konsultant OEBS-a

 

 

Josip Bogić

 

 

Nedavna izjava ministarke pravde Snežane Malović da niko nije jači od države, da država mora odlučno da se bori protiv nasilja i slično, laičkoj javnosti možda nešto znači, ali za stručnu, reč je o notornim, početničkim stvarima. Naravno da svi znaju da niko nije jači od države i da drukčije nije moguće.

Njena izjava da je represivno delovanje države ciljano kako bi se svi izgrednici priveli  pravdi, a preventivno da se stvori takav zakonodavni okvir koji će dati alat sudijama, tužiocima i sudijama za prekršaje da mogu izgrednike da privedu pravdi, pompezno je objavljena u svim medijima, kao da je u pitanju misao svetog Jovana Zlatoustog!

Biće ipak da gospođa ministarka nije postavljena na to mesto da priča naučene fraze, već da striktno, zajedno sa potčinjenima u Ministarstvu, primenjuje zakone za šta su, uostalom, polagali razne zakletve, a uskoro će i još jednu. Koliko su se puta tužioci i sudije u poslednjih dvadesetak godina zaklinjali i kome? Da li tu ima krivokletstva? Da li ministarka zna na osnovu kojih alata su tužioci i sudije privodili Dragana Džajića, Damira Dokića, Kneževića ili Radisava Rodića u Kuriru, ili onog nesrećnika i očajnika što je u rezidenciju predsednika Republike ušao naoružan tražeći ne(pravdu), i mnoge druge?

 Kakvi li su samo tu razni alati upotrebljavani, ali na pogrešnim ljudima. Na osnovu kojih alata su u prošlosti radili tužioci i sudije?

Pored raznih izmišljenih mafija koje su mnogi smišljali kako bi sebi dali značaj, sada je izmišljena i navijačka mafija, a razne mafije kojima pripadaju njihovi partijski prijatelji nisu ni pomenuli.

Kako to da je je bivši ministar policije uništio mnoge mafije, a one stalno vaskrsavaju?

Ipak, i uprkos svemu, mafija sicilijanskog tipa ne može da se "zapati" u Srbiji. Naprosto, mentalitet je takav da u svakoj kriminalnoj delatnosti postoje klasične cinkaroške grupe ili  državi blagonakloni solisti, ovlašteni da kraduckaju i da otkucavaju.

Već je odavno postala antologijska priča iz Drugog svetskog rata, kad su nemački okupatori u Beogradu otvorili telefon za prijavljivanje njihovih neprijatelja, pa su nakon nekoliko meseci ukinuli liniju i zamolili građane da više ne zovu i da ne prijavljuju komšije i rođake, jer je bilo toliko poziva da nisu mogli da ih obrade. U nekim drugim krajevima nekadašnje SFRJ, gde su plemenske organizacije mnogo jače i gde još postoji krvna osveta, u takvim sredinama se mogu očekivati obrisi mafijaške organizacije sicilijanskog tipa. U Srbiji svakako ne.   

 

 

Neformalno ali stalno

 

 

Povećanje kazni za mnoga krivična dela, koja su utvrđena novim izmenama Krivičnog zakonika, sigurno neće drastično smanjiti kriminal. Pa i raniji zakon je spadao među najdrastičnije zakone u svetu po zaprećenim kaznama, a kriminal je jačao. Međutim, po izrečenim kaznama, koje se porede sa "ukorom razrednog starešine", postignut je suprotan efekat. Ne treba biti pametan pa zaključiti da je upravo politički pritisak doveo do ovakvog stanja u pravosuđu. Nisu sudije same od sebe, a pri tome izložene raznim pritiscima, donosile ovakve presude. Da li će i sadašnji izbor sudija biti vršen po stručnom kriterijumu ili će i dalje opredeljujući faktor biti takozvana bezbednosna procena koju daje BIA? Ako znamo ko upravlja tom nezavisnom institucijom, ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti o kakvim se kriterijumima i o kakvoj stručnosti radi.

Da li sadašnji političari koji zagovaraju nezavisno pravosuđe, svojim neodmerenim izjavama upravo čine da pravosuđe nije nezavisno? Ministar pravde je politička ličnost i ne sme niti može da se meša u rad pravosuđa. Najdirektnije mešanje u rad pravosuđa je i reforma pravosuđa! Radnu grupu na čijem je čelu ministarka pravde, koja se nije udostojila da prihvati predloge struke, jer struci nisu date mogućnosti da uredi svoj delokrug rada. Posao ministarke pravde je da se stara o izvršenju zavodskih sankcija i ništa više!

Ne može niti sme ni predsednik Republike da naređuje pravosuđu šta će da radi. Imaju oni zakone i neka ih striktno primenjuju i neće biti problema. Ako zakoni ne valjaju neka se menjaju. Zakoni treba da anticipiraju određene događaje, a ne da kasne sa stvarnošću. Ne treba menjati zakone samo onda kada dođe do ekscesnih situacija ili kada neko bude ubijen, kao što je slučaj sa tragičnom smrću mladog francuskog navijača. Treba, u stvari, korenito menjati kompletnu društvenu svest o slobodi, pravima i bezbednosti građana, pa na osnovu stečenih iskustava usklađivati realnost sa pravnim normama.

 Kada ministarka pravde i koalicioni orkestar daju izjave da će ubicama mladog Francuza biti brzo i efikasno izrečena presuda, onda je to suđenje pre suđenja, istraga pre istrage, i poziv na linč cele grupe osumnjičenih! Zar takvo administrativno-političko nasilje nije isto što i ulično nasilje, i još gore od njega? Zar takvo ponašanje nije ideološka podloga za vladavinu putem neformalnog ali stalnog vanrednog stanja?

Kakvu poruku šalju predstavnici pravosuđa svojim, ponekada sramnim presudama? Ako se zna da je od procesuiranih predmeta svega oko 20 odsto osuđujućih, a od tog broja polovina su uslovne kazne, kakva je poruka potencijalnim izvršiocima da li da se bave kriminalom ili da vrše krivična dela?

 

 

Forsiranje haosa

 

 

 

Ako su u prošlosti ostali nekažnjeni slučajevi političara koji su šutirali novinare pred TV kamerama, odobravali razna kraduckanja, prosipali vodu po poslanicima neistomišljenicima u Skupštini, tukli policajce, palili državnu imovinu, džamiju i strane ambasade, šta očekivati od običnog građanina? Ako neodgovorno lice koje je imalo nedozvoljene promile alkohola u krvi ubije dete i za to dobije samo tri godine i još prkosi žrtvi, da li takva ponašanja izazivaju bes i ogorčenje i poziv da pojedinci uzimaju pravdu u svoje ruke - kada to država neće u njihovo ime?

Nove demokratske vlasti su uništile sve stručne institucije sistema, a uzrok svih nedaća u najvećoj meri bila je politika Državne bezbednosti, koja je, konačno, kumovala i propasti Slobodana Miloševića. Nažalost, danas je ova služba običan servis za stranačke intrige, te je u dobroj meri bila u pravu čak i ulična Jovanka Orleanka iz devedesetih, Danica Drašković, kad je tražila da se ovo čudo jednom zauvek rasformira i stvori jedan moderan, efikasan aparat koristan narodu i državi.

Konačno, nije slučajno što su najveći napadi na UBPOK i njegovo ukidanje dolazili iz tih struktura i što su njihova mišljenja ponajviše doprinela da bivši ministar policije Dušan Mihajlović počne sa rasturanjem ove službe, pomogavši da njegov nastavljač Dragan Jočić kasnije taj naum obavi do kraja.

To je izgleda bio njihov najveći doprinos u borbi protiv organizovanog kriminala. Koliko je to poguban potez bio vidi se upravo sada. Nije slučajno što mnogi političari i sada kada pominju neke od aktuelnih afera prizivaju UBPOK da to reši. A ne znaju da UBPOK ne postoji od septembra 2005. godine. 

Svojevremeno sam imao ogromne muke da tužioce privolim da izađu na teren, u prostorije MUP-a, nakon izmena ZKP-a 2002. godine kada je tužilac određen kao dominus litis  pretkrivičnog postupka.

Tužilac, a ne policija, kroji predmet, i logično je da tužilac sebi gradi predmet i da policiji naređuje koje i kakve dokaze da prikuplja.

Danas kad je na neki način usvojen tužilački koncept istrage, za šta sam se lično zalagao, upravo zato što policija ne sme niti može da vodi istragu, već to treba da radi tužilaštvo, napravljeno je čudo u novoj organizaciji tužilaštva.

Umesto da se poveća broj tužilaca, njihov broj se smanjuje!

Ovakav predlog moglo je da da samo nestručno i nekompetentno lice. To vrlo dobro znaju i sadašnji činovnici tužilaštva koji sebi pripisuju zasluge za ovu ideju. Isti je slučaj i sa oduzimanjem imovine stečene kriminalom. Zna se vrlo dobro čiji je to projekat. Kada sam predlagao još 2003. godine na raznim seminarima i sastancima da akcenat borbe protiv kriminala treba da bude dat tome da se u krivičnom postupku oduzima i imovina, napadan sam od svih struktura, i tužilačkih i sudijskih. A evo dokle smo došli forsirajući pravnu državu.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane