Natrag

Policija

Policija

 

Kako se srpski policajac našao između obaveze da štiti građane, i potrebe da sebe zašti

 

 

Zagrizi metak  

 

 

Na koji način je došlo do toga da je danas svaki prestupnik bezbedniji od većine policijskih  službenika, kakva je to društvena klima stvorila od neprikosnovenih autoriteta najobičnije mete, koji su to zakoni i nova globalna pravila doveli do očigledne nemoći policije kao jednog od najvažnijih stubova države? Odgovore na ova pitanja potražio je naš urednik Milan Glamočanin, nekadašnji načelnik Uprave pogranične policije za strance i putne isprave bivšeg SMUP-a

 

 

Milan Glamočanin

 

 

Poslednjih dana, nedelja i meseci, svedoci smo učestalih napada na pripadnike službe javne bezbednosti. Najnoviji primer je slučaj iz Novog Sada, kada je saobraćajni policajac Vladimir Grandić ubijen prilikom sprečavanja bekstva pljačkaša zlatare, a policajac Vladimir Plavšić ranjen prilikom sprečavanja krađe automobila iz Beograda. Tada je na službi smrtno nastradao policajac Branko Simić, na koga je kolima naleteo pijani vozač, i povređeni policajci Aleksandar Dimitrijević, pri regulisanju saobraćaja, kao i Ranko Đerić, takođe pri regulisanju saobraćaja, i itd.

 Zašto i kako se takve i slične tragedije događaju? Prvi zaključak je da su svi napadi na policijske službenike bili sa umišljajem i vrlo nasilnički i brutalni, bez pravila u koje vreme su se odvijali, na kojim mestima su se događali i koji ljudi su ih izvršavali. Ovde ne treba podsećati na težinu posla i okolnost da policajci na ulici, ne samo što predstavljaju državu nego su i prva linija odbrane prava i sloboda građana. 

 

Podaci Željka Nikača, pomoćnika načelnika Uprave policije MUP-a Srbije, potvrđuju da je  od 1991. godine do danas, tokom vršenja službe poginulo 18 uniformisanih policajaca, 7 pripadnika saobraćajne policije i 6 pripadnika kriminalističke policije u civilu (podatak je iskazan bez broja poginulih u građanskim ratovima u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu i Metohiji).

 Prema njegovoj izjavi, u periodu od 2000. do 2008. godine zabeleženo je ukupno 1.422 napada na policijske službenike, a od tog broja četiri su sa smrtnim posledicama, 134 sa teškim telesnim povredama i 1.284 sa lakim telesnim povredama.

Advokat Miroslav Vasić, koji ispred Sindikata policije zastupa i brani pripadnike MUP-a, kaže da su od prošle godine do danas ubijena 3 policajca na dužnosti, a povređeno 818. Od navedenog broja 628 su policajci, 90 saobraćajci, 72 žandarmi, 25 kriminalistički inspektori i 4 službenici.

Prema saznanjima autora ovog teksta samo u Policijskoj upravi za grad Beograd, za period od 1991. godine do danas, evidentiran je 61 slučaj pogibije policijskih službenika u vršenju službene dužnosti, uključujući i poginule pripadnike na Kosovu i Metohiji. Za sve njih, u prostorijama PU podignuta je spomen-ploča sa slikama i podacima. Samo u 1998. godini, na Kosovu i Metohiji poginulo je 120 policajaca!

U PU za grad Novi Sad u 2008. godini evidentirano je 159 napada na policajce. U PU za grad Kragujevac u 2008. godini bilo je 59 napada na policajce, a ove godine do danas  zabeležen je 31 napad. U PU Vranje je 2008. godine zabeleženo 40 napada na policajce, a ove godine do danas 12 napada. U PU Valjevo, od 2008. godine do danas zabeležena su 54 napada na policiju.

U kopnenoj zoni bezbednosti u periodu od juna 1999. godine do juna 2000 godine, albanski teroristi sa KiM izvršili su 967 napada na policiju. Tom prilikom poginulo je 18, a ranjen je 61 policajac.

Zvaničnici MUP-a Hrvatske izneli su podatke Policijske uprave Zagrebačke, prema kojima je u periodu od 1996. do 2005. godine bilo 676 napada na policajce. Tom prilikom jedan policajac je poginuo, 24 su zadobila teške telesne povrede, a 508 lake telesne povrede. Najčešći napadi na policiju su vršeni prilikom održavanja i uspostavljanja javnog reda (192 napada) i prilikom legitimisanja lica (169 napada).

Selekcija i odabir kandidata za prijem u službu predstavljao je proces koji je trajao i do godinu dana. Kandidati su proveravani zdravstveno, psihofizički, morali su da prođu razne testove i na kraju, od 5.10.2000. godine, prijem u službu je umnogome izmenjen, pa su u službu primana i lica sa kriminalnim dosijeima. Takvi su predstavljali pogodne ličnosti za kombinacije i šeme od strane rukovodilaca MUP-a što je bilo nezamislivo u prethodnom periodu.

Obuka primljenih kandidata u službu predstavljala je osnov da neko postane dobar policajac. Zbog dešavanja u poslednjih 20 godina (sankcije, ratovi itd.), zanemarena je ili minimizirana primena stručne obuke, treninga i kurseva kojima su kandidati obučavani za policajca. Danas imamo slučajeva da pojedini policijski službenici nisu godinama imali trenažno bojevo gađanje na poligonu, niti redovne treninge specijalnog fizičkog obrazovanja. Doktrina obrazovanja policajaca zastarela je u odnosu na savremenu opremu, naoružanje, tehniku i taktiku. Na pokušaj ličnog stručnog usavršavanja i školovanja šefovi ne gledaju dobronamerno. Obuka se vrši i u zemlji i u inostranstvu, na raznim kursevima, seminarima i simpozijumima, na kojima se vrši razmena podataka i informacija iz domena policije.

Uslovi rada policajaca bi napretkom tehnologije i elektronske opreme trebalo da budu sve bolji i bolji, ali sredstva kojima policajci raspolažu su stara, neadekvatna i nedovoljna. Uniforma je od nekvalitetnog materijala i nefunkcionalna, vozni park na terenu sve stariji i stariji (za razliku od MUP-a), nedostaju panciri ili ih uopšte nema, a nedostatak savremenih naučnih dostignuća za prikupljanje i obradu dokaza i predmeta sa lica mesta i njihovo pohranjivanje u centralnu kriminalističko-analitičko-dokumentarističku arhivu, ne treba ni pominjati. 

Bitan faktor poštovanja policije i samih policajaca jeste i kadrovanje rukovodilaca MUP-a. Oni moraju biti iz službe, sa iskustvom, stručni, poznati kao čestiti ljudi i profesionalci. Prethodni ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić svojim dolaskom imenovao je na više odgovornih funkcija u MUP-u lica koja nisu imala nijedan dan policijske obuke ni iskustva na poslovima policije.

Tako je za generala policije postavio gđu Suzanu Šulejić koju je doveo iz Ministarstva finansija, za načelnika Materijalno-finansijskog poslovanja Dejana Matića koji je vodio otpad sekundarnih sirovina, za načelnika društvenog standarda taksistu Vladu Jakovljevića, a za načelnike nekih uprava u MUP-u postavio je svoje pulene, zemljake i partijske prijatelje koji su do njegovog dolaska bili obični policajci. Tako je za načelnuka Uprave policije doveo vođu patrole iz Opova i postavio ga za generala - Mladena Kuribaka, a iz Opova je doveo i Nikolu Popovca i postavio ga za drugog čoveka PU za grad Beograd. Po crnogorskoj - zemljačkoj liniji imenovao je za načelnike Uprave kriminalističke policije u Srbiji i u Beogradu Rodoljuba Milovića i Darka Senića. Gospođu Mirjanu Orašanin, inače kumu svog partijskog prijatelja, postavio je za državnog sekretara MUP-a.

Osim ovih primera, Srpski pokret obnove je u službu Generalnog inspektora MUP-a, iz građanstva doveo svoje finansijere i partijske članove. Nagradio ih platama od preko 100.000 dinara, službenim vozilima, mobilnim telefonima, zvanjima i položajem kojim su imali mogućnost da kontrolišu rad službe.

U Krivičnom zakoniku napadi na policiju tretiraju se kao krivična dela, što je regulisano članovima 322 i 323 koji se odnose na sprečavanje i napad na ovlašćena službena lica u vršenju službene dužnosti, a ometanje se karakteriše kao prekršaj. Zakonom o sprečavanju nasilja na sportskim terenima, član 244, takođe je regulisan zakonski osnov za tretiranje napada na ovlašćena službena lica. To je sasvim dovoljno što se tiče zakona, problem je praktična primena, odnosno neprimena istih zakona, odnosno efikasnost pravosuđa.

 Tako se dešava da pijani vozači dobijaju minorne kazne, narkodileri u 70 odsto slučajeva dobijaju uslovne osude, a pod raznim pritiscima (uglavnom političke prirode) amnestiraju se huligani, navijači i napadači na policajce. Primera radi, u Novom Sadu je 2008. godine  podneto 159 krivičnih prijava zbog napada na policajce, od čega je samo 116 procesuirano i čiji ishod je najčešće opomena.

 U Valjevu su napadnuta 54 policajca u poslednje dve godine, a samo jedna osoba je osuđena zatvorskom kaznom.

 U svakoj pravnoj državi prvada je - brza presuda. Ako postoje oni koji veruju da su iznad zakona i države i misle da mogu da napadaju policajce po svom nahođenju, bez adekvatne kazne, pitanje je sa kakvom lakoćom onda mogu da napadaju obične ljude. Zakon mora biti isti za sve, ili, kako bi hor koalicionih partnera spremno zavapio: niko nije iznad države. 

 

 

 

 

Gde smo bili i dokle smo stigli

 

 

 Napad na policajce ili, ne daj bože, ubistvo službenog lica, u posleratnom periodu bio je nezamisliv.

 Dugu ruku zakona, a kroz institucije nekadašnje opštenarodne odbrane i društvene samozaštite (projekti koje danas neki strani instruktori u Srbiji predstavljaju kao svoje!), nije mogao da izbegne nijedan prestupnik.

 Danas je svaki prestupnik bezbedniji od većine policijskih službenika. Kakva je to društvena klima stvorila od neprikosnovenih autoriteta najobičnije mete, koji su to zakoni i nova globalna pravila doveli do očigledne nemoći policije kao jednog od najvažnijih stubova države?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane