Natrag

Nemačka

Nemačka

 

Od nove vlade u Berlinu Srbija može da očekuje samo nevolje

 

 

Glagol uvek dolazi na kraju

 

Srbija od nove vlade u Berlinu može samo da očekuje glavobolje, jer koalicione razlike između CDU/CSU i FDP-a svode se na to kako Beogradu saopštiti da mora da bira između Kosmeta i EU

 

 

Milan Malenović

 

Kao što smo u prošlom broju najavili kao jednu od mogućnosti, u Nemačkoj je formirana crno-žuta vladajuća koalicija koju čine CDU/CSU i liberali (Slobodne demokrate), što za Srbiju donosi promene jedino u nijansama, budući da će novi ministar spoljnih poslova biti Gvido Vestervele, vođa liberala.

 

Otvorena ucena

 

   Većinska partija nove koalicije ni u prethodnoj vladi, u kojoj je takođe davala kancelarku, nije imala portfelj ministarstva spoljnih poslova. Ipak, kao jači partner u obe vlade sestrinske stranke CDU/CSU (Hrišćansko-demokratska i Hrišćansko-socijalna unija) imale su odlučujući uticaj na opšti smer spoljne politike. U Nemačkoj, kao i u svim ostalim zemljama EU, generalno sve stranke jesu za ulazak Srbije u EU. Ali, pod kojim uslovima?

   Osim opštih uslova, koji se postavljaju svim zemljama-kandidatima za ulazak u EU, Srbija ima i dva specifična problema: saradnju sa Haškim tribunalom i - Kosovo. Dok po pitanju saradnje sa Hagom Nemačka stoji na čelu grupe zemalja EU (sve osim Holandije i delimično Belgije) koje veruju da je puna saradnja ostvarena i samim trudom da se pronađu i uhapse Mladić i Hadžić, dotle je pitanje Kosova nepremostivi jaz između Srbije i Nemačke.

   Stav CDU/CSU prema Srbiji je bezuslovan: ako Srbija želi da postane članica Evropske unije, prethodno mora da prizna Kosovo! To je preduslov, kaže poslanik konzervativnog bloka, Klaus Peter Vilš. Priznanje akta nečije nezavisnosti za Srbiju je deo zadatka na putu ka demokratskoj zajednici naroda, smatra Vilš i dodaje: "Srbiji predstoji težak put, jer rat na Balkanu, koji je pokrenuo Milošević, nije tako davno završen. Evropska unija spremna je na normalizaciju saradnje, ali je tema Kosovo test za Srbiju. Ne vidim drugi način!"

   Podsećanja radi, CDU je, sa ponovo izabranom kancelarkom Angelom Merkel na čelu, pre letošnjih izbora za Evropski parlament, usvojila platformu prema kojoj do konačnog usvajanja reformskog Lisabonskog sporazuma, dalje širenje Evropske unije treba da bude zaustavljeno za sve zemlje, izuzev Hrvatske. Tako posmatrano, Srbija ne može da uđe u EU čak ni kada bi se reformisala, odrekla Kosmeta i isporučila Mladića i Hadžića, ako neka od zemalja EU odbije usvajanje Lisabonskog sporazuma i ceo projekat baci u vodu, kao što je prošle godine to uradila Irska.

 

Nije šija nego vrat

 

   Za to što je otcepljenje Kosova za Srbiju bolna tačka, nemački liberali imaju, tvrde, razumevanja. Vladi Srbije poručuju, latinski uvijeno, da temu Kosovo ne bi trebalo stavljati u centar svoje politike. Srbija je važna zemlja za ceo region, a uz velike potencijale ima i niz problema, koji na njenom putu ka Evropskoj uniji moraju da budu rešeni, smatraju žuti. Srbija zaslužuje unapređenje i dalji razvoj, misli i poslanik liberala u Bundestagu i poznavalac balkanskih prilika, Rajner Štiner. Da ne bi bilo zabune u prave namere njegove i njegove stranke, on dodaje da Evropska unija više neće ponoviti istu grešku koju je učinila prihvatanjem Kipra u članstvo, pa se sa posledicama i danas bori.

   "Evropska unija neće više prihvatiti nijednu zemlju u kojoj nisu rešeni međuregionalni sporovi", pojašnjava Štiner za one koji još žive širom zatvorenih očiju. "To je formalni kriterijum Unije i on nije usmeren protiv Srbije. Dakle, pre nego što Srbija bude primljena u članstvo, a taj čin, kako sada stvari stoje, još nije pred vratima, konflikt sa Kosovom mora da bude rešen na bilo koji način."

   Postoji jedna anegdota iz vremena Bizmarka i Drugog carstva. Engleski diplomata je jednom otišao u Rajhstag (tadašnji nemački parlament) i slušao Bizmarkov govor, koji mu je simultano bio prevođen na engleski. U jednom trenutku je prevodilac zastao u pola rečenice pa, kako je Bizmark i dalje pričao, Britanac je upitao prevodioca zašto ne prevodi. Ovaj mu je odgovorio: "Čekam glagol, Vaša ekselencijo." Za razliku od drugih jezika, u nemačkom glagol često stoji na kraju rečenice.

   I sada, kao u ovoj anegdoti, Srbija i druge zemlje Zapadnog Balkana u tišini slušaju nemačkog kancelara očekujući glagol koji dolazi na kraju rečenice. Za Srbiju, on će, verovatno da glasi: "Ostani napolju!"

 

Mnogo želja malo iskustva

  

Kada je reč o Avganistanu, šef liberala Gido Vestervele smatra da je kurs velike koalicije u osnovi bio ispravan. On, ipak, kritikuje neuspehe u obnovi zemlje, a pre svega neispunjena obećanja vlade kada je u pitanju obnova policije u Avganistanu: "Trenutno ispunjavamo oko polovinu obaveza koje smo (nemačka vlada) preuzeli na međunarodnom planu. Ne sme se više tako neoprezno postupati sa obnovom policijske strukture Avganistana."

   Sa druge strane, liberali se protive angažovanju Bundesvera u Libanu, jer smatraju da nemački vojnici nemaju šta da traže na Bliskom istoku. Zato bi trogodišnje angažovanje nemačke flote pred obalama Libana moglo da bude preispitano još jednom.

I sam Bundesver je, takođe, sporna tema budućih koalicionih partnera. Liberali su za ukidanje vojne obaveze i za dobrovoljnu vojsku, dok demohrišćani jasno podržavaju obavezu služenja vojnog roka.

Vestervele smatra da je nemačka spoljna politika, kada je reč o razoružanju, suviše troma. Preostalo američko nuklearno oružje nestaće tokom idućeg legislativnog perioda, rekao je šef liberala pre izbora. Zato bi politika razoružanja trebalo da postane ponovo glavno obeležje nemačke spoljne politike: "Vreme je da nemačka i evropska spoljna politika podstaknu inicijative za razoružanje u svetu. Za nas slobodne demokrate to je srž spoljne i evropske politike!"

   O ostalim propustima savezne vlade, Vestervele kaže: "Premalo je oduševljenja za Baraka Obamu kome je vlada mogla jače da se okrene. A premalo je i interesovanja za male partnerske zemlje Evropske unije. Odnos prema Poljskoj mogao bi biti još bolji."

Iako se 47-godišnji Vestervele u poslednje vreme ovakvim stavovima često uključivao u spoljnopolitičke rasprave, njemu nedostaje praktično iskustvo na međunarodnom parketu. Tu bi mogao da uči od kancelarke, od koje će morati da preuzme važne spoljnopolitičke nastupe.

 

 

 

Ministar i njegov dečko

 

Gvido Vestervele (Guido Westerwelle, rođen 27. decembra 1961) je nemački liberalni političar i vođa Stranke slobodnih demokrata (FDP). Rođen je u Bad Honefu u Nemačkoj. Gimnaziju je završio 1980, a studirao je pravo na Univerzitetu u Bonu od 1980. do 1987. Diplomski i pravosudni ispit je položio 1987. i 1991, kada je počeo da radi kao advokat u Bonu. Zvanje doktora prava stekao je 1994. na Univerzitetu u Hagenu, braneći disertaciju na temu "Zakoni o strankama i političke organizacije mladih". Stranci slobodnih demokrata (FDP) pridružio se 1980, a 1. maja 2006. nasledio je Gerharta na mestu vođe poslaničke grupe u Bundestagu. Živi u Berlinu i Bonu.

Vestervele je bio prvi nacionalno poznati političar o čijoj se homoseksualnosti otvoreno razgovaralo, mada su Klaus Voverajt i Ole fon Bojst pre njega javno obznanili svoju orijentaciju. Proslavi 50. rođendana Angele Merkel prisustvovao je 20. jula 2004.  u pratnji svog partnera, Mihaela Mronca, kelnskog biznismena i brata ranijeg teniskog profesionalca Aleksandera Mronca. Ovo je bilo njihovo prvo javno pojavljivanje kao životnih partnera.

   Po mnogim analitičarima, Vestervele svoj uspeh na izborima velikim delom ima da zahvali Mroncu, koji mu je ne samo bio oslonac u privatnom životu već mu je, kao iskusni stručnjak za marketing, odao i tajne uspešne kampanje.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane