Feljton

 

Srbija između Antante i Centralnih sila 1915 - 1917. (1)

 

 

Na albanskoj golgoti

 

 Odluka Srba da, uprkos svim iskušenjima, ostanu lojalni saveznicima i nastave borbu, prisilila je vlade Antante da približe svoje oprečne poglede na novonastale prilike posle gubitka Srbije i da usklade dalji rad na Balkanu. Rusi i Francuzi su se slagali u oceni da je slomom Srbije na Balkanu izgubljena samo jedna bitka, da se Srbima mora pomoći i da se Balkan ne sme napustiti. Oni su se razilazili jedino u pogledu ciljeva savezničkog prisustva na Balkanu

 

Piše: Petar Opačić

 

 

Posle otvaranja komunikacije Beograd-Sofija-Carigrad i odbacivanja srpske vojske u Albaniju i Crnu Goru, Nemci su, u cilju štednje snaga i vremena, 27. novembra odlučili da obustave njeno gonjenje. Imajući u vidu austrougarske i bugarske teritorijalne ambicije u Makedoniji i prema Solunu i delikatan položaj grčkog kralja Konstantina, Falkenhajn je odlučio da obustavi gonjenje Srba, pa je u konsultacijama sa Bugarima i Turcima, 16. i 24. novembra, dobio njihovu saglasnost da se ne preduzima gonjenje anglo-francuskih snaga preko srpsko-grčke granice, čije prisustvo na Balkanu, posle poraza Srba, Nemci nisu uzimali ozbiljno.

Konrad je, međutim, energično zahtevao da se operacije nastave sa ciljem da se srpska i crnogorska vojska unište i sprovede "potpuno proterivanje i diskreditovanje Antante na Balkanu". U protivnom, upozoravao je on, kada glavnina austro-nemačkih trupa ode na druga bojišta, napad Engleza i Francuza iz pravca Soluna i Italijana iz Albanije "u vezi sa ostacima srpske vojske i Crnogorcima", koji bi bio uperen sam protiv Bugara, mogao bi dovesti do uspeha, koji bi uticao na Grčku i Rumuniju da priđu Antanti, što bi imalo ozbiljne posledice po Centralne sile. Falkenhajn se oglušio o ova realistična predviđanja, ali je, da bi "umirio" Konrada, odlučio da, pored Bugara, u gonjenju francuskih i engleskih trupa iz Makedonije do srpsko-grčke granice učestvuje i nemačka 11. armija, dok je austrougarskoj 3. armiji dodelio zadatak da štiti njen desni bok. Mada nije bio zadovoljan što i austrougarske trupe nisu bile određene za osvajanje i okupaciju Makedonije, Konrad je prihvatio ovaj plan. Ali je, u isto vreme, protiv želje Falkenhajna, odlučio da delom austrougarskih snaga na levom krilu Makenzenove Grupe (62. divizija i tri samostalna odreda) produži nastupanje na jugoistok preko severnog fronta Crne Gore s ciljem da preseče odstupnicu srpskoj vojsci ka Jadranskom moru.

On se nadao da će bez velikih napora uništiti ostatke srpske vojske, koji su se bez oružja i hrane uputili preko besputnih crnogorskih i albanskih planina okovanih snegom i ledom, pre nego stignu na morsku obalu i spoje se sa Antantinim snagama. Ali taj poduhvat nije uspeo zbog snažnog otpora crnogorske vojske duž severne granice, teškog terena, oštre zime i nepremostivih teškoća u snabdevanju sopstvenih trupa angažovanih u toj operaciji. Zbog toga je Konrad 5. decembra, posle pada Pljevalja, naredio da se operacija obustavi, i izvrši novo grupisanje jačih snaga za osvajanje Crne Gore i Albanije s težištem preko jugozapadnog bojišta i spreči koncentracija i reorganizacija Srba na Jadranskoj obali.

Zbog propuštene prilike da se preseku odstupni pravci glavnine srpske vojske, koja se povlačila pravcem Peć-Andrijevica-Skadar, izazvao je ogromnu ljutnju Konrada, prema njegovom nemačkom kolegi Falkenhajnu. On je već u svojoj imaginaciji video obnovljenu srpsku vojsku, koja se, uz pomoć saveznika, ponovo vraća u borbu preteći da kompromituje sve rezultate koje su armije Centralnih sila uz velike žrtve postigle u proteklim borbama u Srbiji.

Opterećen mračnom vizijom razvoja budućih događaja na balkanskom ratištu, Konrad je osećao da su planovi Beča o dominantnom položaju Monarhije na Balkanskom poluostrvu, krivicom nemačke Vrhovne komande, koja mu je okrenula leđa, osetno ugroženi. On je u tri opširna memoranduma, koja je poslao ministru spoljnih poslova Bertoldu i carevoj Vojnoj kancelariji 7. decembra 1915. i 31. januara 1916, svaki put ponavljao tu zebnju, i u isto vreme insistirao na bezuslovnom uništenju Srbije kao samostalne države i njenoj podeli sa Bugarskom, s tim da se od Srbije otmu i anektiraju oni delovi koji ne pripadnu Bugarskoj, zatim da se okupiraju i anektiraju Crna Gora i severni deo Albanije do reke Maće. Konrad je posebno naglasio da svako drukčije rešenje ne bi imalo smisla jer "svaki drugi izlaz, svako ostavljanje jedne ma koliko smanjene, samostalne, nacionalne Srbije, moralo bi u budućnosti za Monarhiju da ima najteže posledice sa pretnjom da uništi tekovine teške i krvavim žrtvama izvojevane pobede".

U prepisci sa Falkenhajnom, Konrad je nastojao da ga uveri da je u dalekosežnom interesu i Nemačke da se operacije na balkanskom ratištu dovedu do kraja, da se potpuno unište ostaci srpske vojske, okupira Crna Gora i proteraju trupe Antante iz Soluna. Tako bi se učvrstio položaj Austrougarske na Balkanu, što bi joj omogućilo da svoje slovenske podanike čvrsto drži u šaci i da ih, štaviše, povede protiv Rusije, a to bi bilo u najboljem interesu nemačkog Rajha.

Falkenhajn je, međutim, odbio zahtev Konrada da odustane od izvlačenja većeg dela svojih trupa iz Srbije. U pismu upućenom ministru spoljnih poslova Jagovu, Falkenhajn je saopštio da ne može tolerisati stav Konrada "koji je hteo da naše trupe i dalje veže u Srbiji", jer su "nemačkoj Vrhovnoj komandi hitno potrebne na drugim mestima (za planiranu bitku kod Verdena) radi što bržeg okončanja čitavog rata".

U pismu koje je tada uputio Konradu, Falkenhajn ga je upozorio da Nemačka takođe ima vitalne interese na Balkanu, ali da i dalje ostaje pri svojoj odluci o povlačenju grupne divizije sa balkanskog ratišta. Budući da su i Konrad i Falkenhajn imali podršku svojih vlada za sopstvene stavove, dve vrhovne komande i dvojica glavnokomandujućih generala Konrad i Falkenhajn, zbog ličnog neslaganja, prekinuli su čak i međusobne lične kontakte što je imalo ozbiljne posledice po odnose glavnih savezničkih država u Koaliciji Centralnih sila.

Ogorčen na kolegu Falkenhajna, Konrad je odmah izuzeo 3. armiju iz sastava Grupe generala Makenzena i, po odobrenju vojno-političkih krugova u Beču, naredio da se sve trupe angažovane na severnom frontu Crne Gore rokiraju na primorski pravac radi napada iz Hercegovine i preko Boke na Crnu Goru sa težištem prema Cetinju i prodora prema Skadru radi uništenja srpske vojske u albanskom primorju. Cilj je bio dalekosežan, ali i veoma rizičan: bilo je potrebno više od mesec dana da se čitava jedna armija prebaci s jednog na drugi međusobno vrlo udaljeni operacijski pravac usred zime i preko vrletnog terena, bez komunikacija i podrške velikog saveznika od koga je upravo zavisio konačan ishod rata u celini.

Stradanje Srba uzbudilo je štampu i javno mnjenje u savezničkim zemljama protiv sopstvenih vladajućih krugova zbog nemarnog odnosa prema hrabrom savezniku i još jednom porazu na Balkanu, što je izazvalo pad francuske vlade premijera Vivijanija i promene u vojnim i vladinim vrhovima Engleske i Rusije.

Odluka Srba da, uprkos svim iskušenjima, ostanu lojalni saveznicima i nastave borbu, prisilila je vlade Antante da približe svoje oprečne poglede na novonastale prilike posle gubitka Srbije i da usklade dalji rad na Balkanu. Rusi i Francuzi su se slagali u oceni da je slomom Srbije na Balkanu izgubljena samo jedna bitka, da se Srbima mora pomoći i da se Balkan ne sme napustiti. Oni su se razilazili jedino u pogledu ciljeva savezničkog prisustva na Balkanu. Rusi su se zalagali da se Balkan pretvori u snažan placdarm za odlučan udar protiv Austrougarske, dok su Francuzi smatrali da savezničke snage na Balkanu treba da ostanu u isčekujućem stavu i da vezuju što jače snage neprijatelja do raspleta ratnih događaja na velikim bojištima. Italijani su bili za to da Antanta ostane na Balkanu, ali ne i da oni angažuju svoju vojsku izvan okvira koji su njih interesovali u Albaniji. Englezi su smatrali da je Balkan definitivno izgubljen i zahtevali da se savezničke trupe odmah evakuišu iz Soluna.

Englezi su naime očekivali da će Nemci i Turci u toku zime izvršiti napad na Egipat i da bi njihov upad u dolinu Nila, ako uspe, mogao pokrenuti ustanak u Indiji i severnoj Africi protiv britanske kolonijalne uprave, te je Odbrambeni savet 1. decembra 1915. odlučio da se sve britanske trupe iz Soluna prebace u Egipat. Sličan stav zauzeo je i Ministarski savet na sednici 3. decembra. To je naišlo na oštro protivljenje pariske vlade, te je na njen zahtev dogovoren zajednički sastanak predstavnika dveju vlada koji je održan u Kaleu 4. decembra. I na ovoj konferenciji Englezi su se kategorički izjasnili protiv daljeg zadržavanja njihovog korpusa u Makedoniji. Tada je izvršenje odluke odloženo na zahtev novog francuskog premijer Aristida Brijana koji je insistirao da se prethodno zatraži mišljenje Rusije i Italije. Žofer je bio mišljenja da evakuacija ionako ne može početi za nekoliko sedmica, jer su transportni brodovi zauzeti za evakuaciju trupa sa Halkidikija, pa je podržao Brijana da se ne donosi odluka o napušatnju Soluna, već da se sačeka razvoj događaja. Ipak, Britanci su ostali pri svom gledištu: oni su želeli "da što pre povuku ekspedicione korpuse". Sutradan, Brijan je telefonirao u London moleći "britansku vladu da još jednom odmeri posledice od izuzetne važnosti koje bi imala evakuacija Soluna i da se, pre nego što konačno donese odluku, dogovori sa svoja tri saveznika čija su gledišta različita od njenog". Edvard Grej je uvideo da je potrebno konsultovati ostale saveznike, ali je ministar rata Kičiner - smatrajući da je diskusija o ekspedicionom korpusu okončana - izdalo naređenje da se obustavi iskrcavanje novih jedinica u Solunu koje su se povlačile sa Halkidikija.

Konačno, sva pitanja o budućnosti solunske ekspedicije pretresana su na međusavezničkoj konferenciji predstavnika generalštabova u Šantijiu 5, 6. i 7. decembra 1915. godine, kojoj  je predsedavao general Žofr. U uvodnom referatu francuske Vrhovne komande izložen je pregled i ocena razvoja situacije na svim frontovima, od prve savezničke vojne konferencije u julu do kraja novembra 1915. godine. U odnosu na Balkan, rečeno je da je Antantu "napad Nemačke na Srbiju zatekao nespremnu, a trebalo je da smo tu mogućnost proučili blagovremeno, da smo za to imali gotovo rešenje i da smo ga primili prema razvoju događaja. U referatu, koji je podneo general Žofr, jasno je istaknuto da su saveznici odgovorni za poraz Srbije koji je došao zbog "naše neodlučnosti i zadocnjenja u izvršavanju potrebnih mera", pa je "srpska razbijena vojska bačena u planine i gudure Crne Gore i Albanije, a naša ekspediciona vojska počela je da se povlači ka grčkoj granici".

Što se tiče daljeg angažovanja na Balkanu, Francuzi su se trudili da ubede Engleze u važnost Solunskog fronta i da ne povlači svoje trupe iz Makedonije. U isto vreme oni su ruskom generalštabu morali da obrazlažu da taj front nije glavni. Naime, general Aleksejev, novi načelnik ruskog generalštaba, uputio je 21. novembra notu predstavnicima Engleske, Francuske i Italije u kojoj je izložio svoje poglede na dalje vođenje rata. On je izneo misao da je "teško očekivati da se postignu strategijski uspesi na frontovima u Francuskoj i Rusiji, gde je neprijatelj nagomilao najveća odbrambena sredstva", pa je predložio da se tamo "ostavi moćna zaštita i da se glavni udar koalicije prenese na tačku gde je neprijatelj najmanje pripremljen da je primi", i to u pozadinu Centralnih sila, preko Balkana. U tu svrhu, po njegovom predlogu, Engleska i Francuska trebalo bi da upute na Balkan "najmanje deset  armijskih korpusa", koji bi odbacili austro-nemačku vojsku na levu obalu Dunava, a zatim bi "stvarajući od Srbije bazu za svoje buduće operacije, nastupali ka Budimpešti. Srpska vojska bi je štitila od Bugarske.

U isto vreme, jedna ruska armija, jaka najmanje deset armijskih korpusa, preuzela bi ofanzivu pravcem Karmaraš-Siget-Kolašvar i nastupala bi prema Budimpešti u susret francusko-engleskoj armiji. Italijani bi, prema ovom planu, dejstvovali ka Beču. Predlog generala Aleksejeva nije prihvaćen, jer je, kako su Francuzi smatrali, u sebi nosio "suviše rizika". Francuska Vrhovna komanda je smatrala da treba ostati u Solunu da bi saveznici mogli da ispolje svoje delovanje u ovom regionu, a u prvom redu na Rumuniju, Grčku, pa i Bugarsku. Francuzi su se zalagali da saveznička vojska "ostane u okolini Soluna u očekujućem stavu sa nadom u povoljne događaje" na drugim frontovima kako bi saveznici bili spremni da "od toga izvuku koristi". Sa ovakvim izbalansiranim gledištem složili su se predstavnici svih generalštabova osim engleskog. General Mijer izneo je mišljenje da treba evakuisati Solun zbog opasnosti kojoj je izložen ekspedicioni korpus i da se njegove divizije prebace u Francusku, gde će se rešavati sudbina rata, i u Egipat da bi se otklonile pretnje napada na Suec...

                                                                                                                                

                                   (Nastaviće se)

 

 

 

 

Naredba vojvode Radomira Putnika

 

Atanta nije pomogla odbranu Srbije 1915. godine, pa je srpska Vrhovna komanda 25. novembra uputila svim trupama grupisanim na Kosovu naredbu o povlačenju celokupne vojske preko Albanije i Crne Gore u Jadransko more, gde su saveznici obezbedili njen prihvat i zbrinjavanje. U naredbi se kaže: "Nastao je trenutak kada se sticajem prilika moramo povlačiti kroz Crnu Goru i Albaniju... Potrebno je vojnicima da se objasni cilj ovog našeg povlačenja i da se oni ubede o njegovoj potrebi. Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država, a naši saveznici bi nas sasvim napustili, i onda ne bi imao ko o nama da vodi računa, da nas snabdeva novcem, oružjem i svim potrebama, niti da zastupa naše interese. Mi bi bili sasvim izgubljeni. Jedini je spas iz ove naše teške situacije povlačenje na Jadransko primorje. Tu će se naša vojska reorganizovati, snabdeti hranom, oružjem i municijom, odelom i svim ostalim potrebama, koju nam šalju saveznici, te ćemo opet predstavljati jednu činjenicu, sa kojom će naši saveznici morati da računaju. Država nije izgubila svoje biće, ona i dalje postoji, iako na tuđem zemljištu, dokle god je tu vladalac, vlada i vojska, ma kolika njena jačina bila.

Gotovost saveznika da nas do kraja pomognu i neiscrpna njihova snaga, na kraju će slomiti zajedničkog neprijatelja, a naša Otadžbina opet će biti slobodna i uvećana. Ubedite sve da je ovo povlačenje državna potreba, spas države, i da je u ovim teškim danima naš spas u istrajnosti, strpljenju i krajnjem požrtvovanju sviju nas, sa verom u konačni uspeh naših saveznika i da stoga treba u borbi istrajati do kraja."

 

 

 

Intervju Nikole Pašića Džonu Ridu

 

Dž. Rid: A da Vam, recimo, Austrijanci i Nemci ponude mir?

N. Pašić: A, ovaj, šta da za njega ponude? Ovaj, da ne damo Makedoniju Bugarima, koji su već sa njima?!

Dž. Rid: To ne. Ali da vam ponude više od onog što su vam nudili saveznici, da date Makedoniju Bugarima, da dođu na njihovu stranu dok su mogli... A vama celu Bosnu i Hercegovinu, celu vojnu granicu u Slavoniji, Baniju, Liku, Dubrovnik i veći deo Dalmacije...

N. Pašić: Gospodine Dž. Rid, ovaj, Srbija nema dva odgovora, ako bude Nemačke ponude o miru...

Dž. Rid: Ako bude? A on je?

N. Pašić: Ako bude, ako prihvatimo nemačke ponude o separatnom miru, a oni će nam sve te ponude bez ikakvog obzira oduzeti - ono što su obećali. I više: uništili bi našu samostalnost, jer nas mrze, jer im je cilj da nas satru. U slučaju da saveznici pobede, strašno bi nas kaznili za izdaju. Ni oni ne praštaju. Samim tim naše nacionalne težnje bile bi bespovratno upropašćene. Mučno je da i u samom Beču računaju na toliku glupost srpskih državnika. Zato i kažem da mir ne primamo.

Dž. Rid: Hvala Vam, gospodine predsedniče. Neću Vas pitati: da li Vam je gospodin Mihajlo Banković doneo izjavu lorda Herbeta Kičinera, ministra rata Velike Britanije: "Balkanski front je mrtav za mene, jer je nepodesan da se na njemu okušaju operacije većeg stila".

N. Pašić: Gospodine Rid, odgovor prepuštam Vama. Stav Vlade Srbije i Vrhovne komande je: kapitulacija je najgore rešenje. Jedini spas iz ove teške situacije je povlačenje na Jadransko primorje.

 

 

 

 

Petar Opačić rođen je u Plavnu, Knin. U Beogradu je završio gimnaziju, Filozofski fakultet, postdiplomske studije i odbranio doktorat iz istorijskih nauka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u oslobodilačkom pokretu od 1941. do 1945. U JNA je obavljao razne dužnosti u trupi, bio je novinar i urednik u armijskoj štampi, dopisnik sa Sinajskog poluostrva, nastavnik u Višoj vojnoj akademiji, vodeći istoričar i naučni savetnik u Vojnoistorijskom institutu, pukovnik JNA u penziji. Učestvovao je na više međunarodnih naučnih skupova i na Svetskom kongresu istoričara (Vojna konferencija) u Štutgartu 1985. godine sa dva referata.

 

 

Tabloid objavljuje delove knjige "Srbija između Antante i Centralnih sila 1915 - 1917" autora Petra Opačića, pukovnika u penziji, doktora vojnih nauka i jednog od naših najvećih vojnoistorijskih stručnjaka.