Natrag

Feljton

Feljton

 

Ko je finansirao Hitlera (6)

 

Sitan vez engleske veze

 

Kako je Adolf Hitler došao na vlast? Političku karijeru počeo je 1919. godine, a kancelar je postao nakon 14 godina, 1933. Za to vreme bio mu je potreban ogroman novac za izdržavanje njegove Nacionalsocijalističke partije. Tragajući za izvorima novca koji je dolazio Hitleru, autori knjige "Ko je finansirao Hitlera" James i Suzanne  Pool dolaze do otkrića od kojih neka predstavljaju senzaciju. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove ove veoma zanimljive studije istorijskih događaja koji su bili skriveni od očiju javnosti

 

 

 

Nakon sastanka sa Fordom u Detroitu, Ludeke je otputovao vozom u Vašington, gde ga je neko nemačko udruženje pozvalo da govori na sastanku. U svom "srceparajućem" govoru on je opisivao koliko je nacistima potreban novac. Većina slušalaca nikada nije čula za Hitlera, pa su očiju širom otvorenih od čuđenja slušali priču o pivničkom puču. Sudeći po izrazu njihovih lica, Ludeke je verovao da će skupiti priličnu svotu novca. No iznenada je neko počeo da viče i protivreči mu; plavokosi debeljko, tipična slika i prilika Nemca iz karikature, ustao je i napao nacistički rasistički, politički i ekonomski program. Završio je napadajući Ludekea uvredama. Dok je govorio, promena raspoloženja slušalaca postala je sve očitija. Bio je jedan od poštovanih vođa zajednice i lako je okrenuo raspoloženje ljudi protiv nacista. Kada je on seo, Ludeke je ponovo pokušao da osvoji izgubljeni teren, ali bez uspeha. Zapravo, masa je prema njemu postala tako neprijateljski raspoložena da su ga gotovo izbacili iz dvorane.

U Pitsburgu, Klivelendu, Čikagu, Milvokiju, Sent Luisu i drugim gradovima Ludeke je doživeo slična razočaranja. Manjina Amerikanaca nemačkog porekla koja je podržavala nacistička gledišta utopila se u većinu koja je to osuđivala. No, Ludeke nije krivio sebe za neuspeh. "Da su sirene pevale meni u prilog, rezultat bi bio jednako slab. Rečitost koju sam pokazao mogla bi stvoriti fond za zaštitu moljaca od sunca, no Hitler i nacisti nisu vredeli ništa više nego stalan prazan tanjir za dobrovoljne priloge. Slušao sam podrugljivu viku svaki put kada sam govorio o njima kao budućoj svetskoj sili."

Zapravo Amerikanci nemačkog porekla i nisu bili baš tako neosetljivi kako bi to Ludeke hteo da ih prikaže. Organizacija Teutonija u Čikagu bila je vrlo darežljiva u prilozima Hitleru. Do 1930. godine, imala je samo 60 članova, pa je očito da su članarine te male grupe bile dopunjene iz drugih finansijskih izvora. Večina novca organizacije poticala je od članova koji su bili zaposleni u velikim industrijskim korporacijama u Detroitu, među kojima je bila i Fordova kompanija. Još u aprilu 1925. Teutonija je slala novac nacionalsocijalistima u Nemačku. Hitler je na dopisnici zahvalio Fricu Gizblu, vođi Teutonije, na velikom rođendanskom daru: "Kada bi se uticajni ljudi među Nemcima i Nemci u stranom svetu jednako žrtvovali za pokret, situacija u Nemačkoj ubrzo bi bila drugačija. Iako je većina članova imala malo novca, oni su oduševljeno davali priloge sledećih osam godina. Prilog od pet stotina rajhsmaraka bio je namenjen za putne troškove pripadnika SA prilikom proslave dana stranke 1929. Nemački nacisti nisu propuštali ni jednu priliku da izraze svoju zahvalnost, jer su doista za to imali razloga. Na primer, Gebels je 1932. poslao dugo pismo Teutoniji i zahvalio članovima na čestim prilozima za stranku."

 

Visoko društvo

 

Nakon odlaska iz Vašingtona, u proleće 1924, Ludecke se zadržao u Engleskoj pri povratku u Nemačku. Iako je tvrdio da nije dobio nikakve novčane priloge, priznao je da su "prava dobit" bili lični kontakti koje je uspostavio s bogatim, uticajnim ljudima čija je moć u sredstvima informisanja i vladi bila važnija od novčanih priloga.

Jedan iz britanske elite koji je ušao u Ludekeovu knjigu uspeha bio je i lord Sydenham of Combe, bivši guverner Bombaja i pisac radikalnih pamfleta Svetski židovski problem. U Gornjem domu bio je poznat po svojim napadima na britanski stav u Palestini, koji je opisao kao "suludu politiku zaštite Židova od palestinskih Arapa pomoću engleskih bajoneta, koja britanske porezne obveznike stoji pet stotina hiljada funti mesečno". Ako Sydenham i nije bio široke ruke prema Ludekeu što se tiče novca (iako se čini da je bio), bio je pun saveta i preporuka za prijatelje antisemita. Sydenham mu je preporučio da čita Dizraelijeve knjige kako bi "shvatio židovski problem". Za Ludekea je bilo važnije što ga je lord Sydenham upoznao sa britanskim visokim društvom. Na primer, baš zahvaljujući lordu Sydenhamu Ludeke je upoznao vojvodu od Northumberlanda, glavnog deoničara najpoznatijeg desničarskog torijevskog lista Moning post. Jedan od najstarijih londonskih listova bio je poznat po čvrstom antikomunističkom stavu.

Ludeke je bio pozvan da provede vikend s vojvodom i njegovom suprugom u njihovom prekrasnom domu u Albury parku. Između ugodnih šetnji vrtovima i odličnih ručkova i večera, Ludeke je govorio o nevoljama koje obuzimaju Nemačku. Vojvoda je pristojno slušao o gledištu nacista, no činio se suviše "daleko iznad" političke stvarnosti da bi na bilo koji način odgovrio na Ludekeove argumente.

Nakon Ludekeovih pokušaja, nije bilo mnogo nacističkih delatnosti u Britaniji sve do tridesetih godina, kada je dr H. S. Tost poslat u London kao dopisnik lista Folkišer beobahter. Osim slanja izveštaja o parlamentarnim novostima i porastu antisemitizma u East Endu, Tost je marljivo tražio ljude koji bi mogli da budu simpatizeri nacističkih motiva. Učestvovao je u osnivanju Anglo-nemačkog kluba u Oksfordu, predsednik kluba bio je neki princ iz pribaltičke Nemačke, kojem su boljševici ubili oca. Tost je uvek vodio računa o svakom Englezu koji je napisao pismo uredniku, a koje je bilo povoljno za Nemačku. Tada bi pokušao da uspostavi kontakt sa njima i zainteresovao ih za nacističku stranku. Ako su nameravali da putuju u Nemačku, on bi se pobrinuo da budu dobro primljeni.

Iako Hitler još nije bio veoma poznat u Velikoj Britaniji, zanimanje za naciste je raslo, što je pokazivao i broj ljudi koji su posećivali uredništvo Folkischer beobahtera u Berlinu. Na popisu posetilaca bili su Renie Smit, privatni sekretar (u parlamentu) ministra spoljnih poslova Hendersona, i Tomas Džons, bivši pomoćnik Lojda Džordža. Obojica su dobili primerak knjige Alfreda Rosenberga Budući tok spoljne nemačke politike, što je trebalo da im otvori oči u vezi sa nemačkim namerama.

 

Podzemna diplomatija

 

Jedan od najboljih kontakata u Engleskoj uspostavio je Arno Šikendanc, koji je radio za Folkischer beobahter. Poreklom iz baltičkih provincija, bio je blizak prijatelj Alfreda Rozenberga, urednika nacističkih novina, koji je takođe bio sa Baltika. Iako hladan i rezervisan, Šikendanc je bio vrlo vešt u skupljanju informacija i uspostavljanju korisnih kontakata, a jedan od tih kontakta bio je sa baronom Vilhelmom de Ropom iz aristokratske balitičke porodice. Rop je živeo u Velikoj Britaniji od 1910. U toku Prvog svetskog rata on se naturalizovao, stupio je u puk Viltšir i kasnije je postao pilot RAFA-a (Kraljevskih vazdušnih snaga). Nakon rata imovinu porodice Rop u Litvi kofiskovali su boljševici. Baron se tada zaposlio u Berlinu kao slobodan novinar i pisao političke članke za Tajms.

Baron Rop bio je čvrste građe, visok oko metar i osamdeset, kose i brkova boje peska i bledoplavih očiju. Po odeći i izgledu bio je tipičan Englez, no zahvaljujući poznavanju jezika mogao je lako da se predstavlja i kao Nemac ili kao Rus. On i njegova vitka, smeđokosa supruga Engleskinja živeli su u vrlo udobnom stanu na Kurfurštendamu, jednoj od najveselijih i najživljih berlinskih ulica.

Zahvaljujući zajedničkom poreklu, Šikendanc i Rop uspostavili su vrlo bliske odnose. Prvo je Rop bio samo znatiželjan u pogledu nacističkog pokreta, no pošto ga je Šikendanc predstavio Rozenbergu, jednom od najviših nacističkih funkcionera, Rop je shvatio da se povećava važnost nove stranke.

Jedna veza ubrzo je dovela do druge, kao karike u lancu. Rop je ispričao novosti o nacistima svom prijatelju majoru F.V. Vinterbotamu, koji je bio šef vazduhoplovnog dela Britanske tajne obaveštajne službe. Vinterbotam je nekada bio zajedno sa Ropom u RAF-u, i od tog vremena bili su bliski prijatelji. Pošto su raspravljali o ciljevima, metodama i pristalicama nacista, dvojica Engleza su zaključila, verovatno na svoju ruku, da bi bilo dobro saznati nešto više o tom pokretu koji se širio u Nemačkoj. Prema Vinterbotamu, Rop mu je predložio da pozove Rozenberga u London. Budući da je Rozenberg bio gotovo nepoznat u Engleskoj, njegova poseta ne bi izazvala nikakve komentare. Nadalje, Rozenberg je bio idealna veza za ulazak u nacističke visoke krugove.

Jednog hladnog dana u kasnu jesen 1931. Vinterbotam je dočekao Ropa i Rozenberga koji su vozom iz Herviča stigli na londonsku stanicu Liverpul strit. Britanski major se seća: "Moj prvi utisak o Alferdu Rozenbergu bio je da je oštrouman, inteligentan i veseo tip, poodmaklih tridesetih godina, poput mene, visok oko metar i sedamdeset pet, prilično grubih crta, koji se trudi da ostavi dobar utisak, i iznad svega, koristi savaku priliku da govori o svom omiljenom pokretu."

Odvezli su Rozenberga u luksuzni hotel gde je za njega bila rezervisana soba. Nekoliko sledećih dana na brzinu su mu pokazali London, a između ostalog uveli su ga u ekskluzivni Karlton klub, čiji su članovi bili poznati po svojim desničarskim političkim stavovima. Takođe su ga poveli na izlet u pokrajinu Survey. Izgleda da se nacisti dopalo ono što je video, a posebno su ga impresionirali prijateljski stav i šarm Engleza. No, važniji od toga bili su sastanci s vodećim ličnostima Engleske, koje su ugovorili Rop i Vinterbotam.

Kao poznati dopisnik Rop je lako organizovao da se Rozenberg sastane za ručkom s Geoffreyem Dawsonom, izdavačem i najuticajnijim čovekom u listu Tajms. Baron je bio njihov prevodilac, jer Rozenberg nije znao engleski.

Rozenberg i Dawson složili su se u mnogim pitanjima. Obojca su zastupala dobre odnose između Velike Britanije i Nemačke. Dawson je smatrao da je Versajski ugovr poguban i da slabi evropsku privredu, pa je prihvatao jadikovke nacista na tu temu.

U sivom prugastom odelu s okruglim naočarima od kornjačevine na dugom, koščatom nosu, Dawson je bio slika i prilika konzervativaca, a ideje su mu bile u skladu sa izgledom. Centralna tačka njegove političke filozofije bilo je očuvanje Britanske imperije, a kako je Nemačkoj oduzeto njeno kolonijalno carstvo nakon Prvog svetskog rata, sažaljevao ju je zbog tog gubitka. Iako Tajms nije predlagao potpunu obnovu nemačkih kolonija, savetovao je da bi svaki ispravak Versajskog ugovora morao ponovo da uzme u obzir pitanje oduzimanja kolonija. Dawsonov stav prema Versajskom ugovoru bio je još čvršći nakon razgovora sa Rozenbergom, no ne zna se koliko je Rozenberg mogao izmeniti ili formirati Dawsonovo mišljenje o nacistima.

Da li je postojala stvarna mogućnost saradnje između najeminentnijih engleskih novina i radikalnog pokreta poput nacističkog? Mogućnost takve saradnje nije ni izdaleka bila tako neostvariva kao što se to danas čini. Iako vićina istoričara to spretno ignoriše, Tajms je 8. maja 1920. objavio članak s namerom da izazove sumnju da su Jevreji autori poznatih Zapisnika. Članak nije sadržavao nikakve bučne optužbe, no njegove lukave implikacije posejale su seme antisemitizma u glavama čitalaca: "Šta su ti Zapisnici? Jesu li autentični? Ako jesu, kakav je skup zlobnika smislio takve planove  i zlurado ih izložio? Ili su možda falsifikati? U tom slučaju, odakle taj neugodni duh proročanstva, proročanstva delimično ostvarenog, a delimično daleko uznapredovalog na putu ostvarenja? Jesmo li se tih tragičnih godina borili da razorimo i iskorenimo tajnu organizaciju nemačke svetske dominacije samo zato da ispod nje otkrijemo drugu, još opasniju zato što je prikrivenija? Jesmo li krajnim naporima svog nacionalnog tela izbegli 'Pax Germanica' samo zato da bismo potpali pod 'Pax Judaeica'. Kada se počeo gomilati dokazni materijal protiv Zapisnika i kad je jevrejska zajednica počela žestoko da protestuje, Tajms je napokon objavio ispravak članka, više od godinu dana kasnije. Bez obzira na to, samo činjenica što su bili voljni da objave takvu pakosnu antisemitsku propagandu pokazala je, pre svega, da neće imati nikakvih moralnih zamerki Hitleru.

Uprkos svom koketiranju s antisemitizmom, Tajms nije nikada bio pronacistički, ali je bio sve drugo pre nego neprijateljski izveštavajući o Hitleru i nacistima pre rata. Sva pozitivna dostignuća nacista bila su isticana i ukazivalo se na njihove zasluge - više nego što su bilo koje novine bile spremne da učine. Na primer, 3. februara 1933. Tajms je pisao o Hitleru: "Niko ne sumnja u iskrenost Hitlera. Već to što ga gotovo dvanaest miliona Nemaca slepo sledi govori mnogo o njegovom ličnom magnetizmu." Povoljni komentari poput ovoga imali su neprocenjivu vrednost za naciste, nikakvim novcem nisu mogli da kupe prostor u rubrici Vesti u listu Tajms. Pošto je Hitler došao na vlast, Dawson je optužen da je bio sklon nacistima. Frensis Vilijams, svojevremeno urednik lista Dejli herald, rekao je da je Dawson uvek razvodnjavao izveštaje Tajmsovih dopisnika iz Berlina kako nijedan članak o nacističkim zlodelima ne bi dospeo u novine.

Vinterbotam je predstavio Rozenberga Oliveru Locker-Lampsonu, koji je tada bio vođa fašistima slične organizacije zvane Plave košulje. Pošto se borio protiv komunista u građanskom ratu u Rusiji, postao je glavni zastupnik onih koji su hteli da prekinu odnose sa Rusijom. Locker-Lampson pozvao je Rozenberga i njegove engleske pratioce na svečani ručak u Savoj. Rozenberg je bio impresioniran svom tom elegancijom i kasnije je Locker-Lampsonu u znak zahvalnosti poslao zlatnu tabakeru.

Neki tvrde da je Rozenberg tada upoznao i lorda Halishoma, tadašnjeg ministra rata, lorda Lojda Dolobrana i konzervativnog člana Parlamenta Valtera Eliota. No, vrhunac posete Engleskoj bio je kada je Rozenberg upoznao Montagua Normana, guvernera Engleske banke...

 

                                                                                                                           

                                      (Nastaviće se)

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane