Poslovi

 

Udarac iz prošlosti: Čekajući da "izraelsko-panamski partner" blokira Beograd

 

Gospodine sudija, nisam živ

 

Što se tiče i parkinga, i Parking servisa i Beograda, svako ko ima kola svakodnevno je blokiran. Postoji, međutim, mogućnost da i Beograd, sa svim svojim parkinzima, uskoro bude blokiran ako izraelskoj (ili panamskoj, kako se uzme) of šor kompaniji "Electronical and automation corp. Inc" ne isplati naknadu štete od deset miliona evra i 1,24 miliona dolara

 

Ivan Molotok

 

Sve je počelo 1992. godine, kada su Grad (gradonačelnik Milorad Unković), i to uz odobrenje Republike, i kompanija "Electronical and automation corp. Inc" sa sedištem u Panami (firma registrovana specijalno za potrebe ovog posla, mada to u času potpisivanja ugovora vlasti grada Beograda nisu znale) zaključili Ugovor o koncesiji za upravljanje parking-sistemom i to na pet godina, sa mogućnošću produženja pet puta po pet, dakle na ukupno 30 godina.

Kako se tada poslovalo i baratalo sudbinom Grada i tuđeg novca govori činjenica da su predstavnici gradskih vlasti bili uvereni da posao zaključuju sa švajcarskom firmom. Kao potencijalno poreklo partnera pominjan je i Izrael, s obzirom na to da je David Dudai, koji se eksponirao kao vlasnik firme, bio izraelski državljanin. U ugovoru je naveden tačan naziv panamske firme, a na mestu potpisa nije navedeno odakle je firma. Na svakoj strani ugovora stajao je potpis, gde je pisalo "Ženeva". Ugovor je u ime Grada, po ovlašćenju gradonačelnika Unkovića, zaključio tadašnji sekretar za saobraćaj Miša Vasiljević, a u ime "Parking-servisa" Boža Vlahović.

Ubrzo se pokazalo da nijedna strana nije poštovala ugovorne obaveze. Ugovorom je koncesionaru ustupljen kompletan prihod od svih javnih, otvorenih i zatvorenih parkinga u Beogradu, kao i od kazni za parkiranje. U zamenu za to, Dudaijeva obaveza bila je unapređenje parking-sistema u Beogradu, i to tako i toliko da je odmah izgledalo kao neizvodljivo i nerealno. Usledio je, međutim, zaključak da Dudai nije nikada nije mislio ozbiljno da radi posao sa parkingom u Beogradu, nego da iz tada postojećih parking mesta i prihoda od kazni crpe prihode barem trideset godina. U kombinaciji sa hiperinflacijom koja je tada harala Srbijom, stekli su se svi uslovi da "posao" propadne. Odluku da se suspenduje ugovor dok koncesionari ne izvrše svoje ugovorne obaveze doneo je Izvršni odbor Gradske skupštine na čelu sa Nebojšom Čovićem, i to nakon što je koncesionar od svih ugovorenih obaveza samo kupio deset "paukova"u vrednosti od 310.000 dolara, a i to lažno prijavivši kao vrednost 410.000 dolara.

Godine 1995. ova firma predaje zahtev za arbitražu Međunarodnom arbitražnom sudu u Parizu i traži od Beograda da joj isplati štetu od neverovatnih 389 miliona dolara (tužioci su zapravo tražili i svih 700 miliona, ali su potraživanja 2000. godine smanjili), jer Grad, navodno, nije stavio na raspolaganje i nije dozvolio postavljanje otvorenih i zatvorenih garaža, kao i da nije donosio neophodne odluke, onemogućavajući tako primenu Ugovora. Predstavnici Beograda pobijali su takve navode tvrdeći da su Dudaiju nuđene konkretne lokacije za gradnju garaža, pa čak i neke gotovo dovršene garaže, što on, navodno, nije prihvatio.

Grad je sa svoje strane činio sve da odluku ospori ili da što više odloži naplatu, dokazujući i da je izraelska firma odmah posle zaključenja ugovora sa Gradom od tadašnje Dafiment banke, a na ime tobožnje izgradnje parking-prostora u Beogradu, uzela kredit od 17 miliona nemačkih maraka i tako ušla u prevaru, jer je, umesto da strani kapital unese u zemlju, štednju domaće banke prenela na inostrane račune. Radi se o tome da koncesionar nije imao pravo da prenosi vlasništvo na treću stranu bez izričite pisane saglasnosti davaoca koncesije, pošto takvo nešto nije bilo predviđeno ugovorom. Za Grad Beograd je to bila neka vrsta tajnog ugovora. Dudaiju je na ime tog kredita, navodno, isplaćeno nekih deset i po miliona dolara u kešu, a ostatak na račun u UBS banci u Švajcarskoj. Istovremeno, Dudai je uspeo da zaključi i ugovor o osiguranju sa engleskim "Lojdom" na iznos osigurane sume od 16 miliona dolara. Ni to grad Beograd nije znao, a samo osiguranje je platila Dafiment banka u iznosu od 200.000 dolara. Osiguranje kod "Lojda" podrazumevalo je osiguranje od političkih rizika - konfiskacija, nacionalizacija i eksproprijacija. Veruje se da je Dudai to osiguranje i naplatio, ali advokati Grada, koliko je poznato, to kasnije nisu uspeli da dokažu iako bi time verovatno rešili spor u svoju korist.

Posle sedam godina "arbitriranja" Sud je oktobra 2001. presudio da Beograd mora izraelskoj firmi da plati 10.189.985 evra na ime neostvarene zarade i 1.240.000 dolara na ime stvarne štete i sudskih troškova. Izraelska firma zatim pred domaćim sudovima podnosi Predlog o priznanju arbitražne presude suda u Parizu.

Stvar se u međuvremenu veoma zakomplikovala i zaplela u intrige. Aktiviran je i novi spor, kada je Dafiment banka u likvidaciji 2007. godine Trgovinskom sudu podnela tužbu protiv "Electronical and automation corp. Inc" zbog toga što joj ova firma nije vratila onaj kredit od 17 miliona maraka. Sud je doneo privremenu meru kojom je naloženo nadležnoj Findomestik banci da izraelskoj firmi privremeno blokira 16 miliona dolara. Posle toga je Beograd u više navrata pokušavao da pred Višim trgovinskim sudom ponovo ospori presudu iz Pariza i to jakim argumentom, sudskom potvrdom da je izraelska firma prevarila i Dafiment banku od koje je uzela kredit od 16 miliona maraka.

Grad, međutim, nije uspeo da dokaže Sudu da je firma sa sedištem u Panami prevarila ne samo Dafiment banku, već i državu, a posredno i građane Beograda i Srbije. Viši trgovinski sud je, naime, odbio sve zahteve Grada, pa i Dafiment banke u likvidaciji, za odlaganje izvršenja naplate oko 11 miliona evra, stajući na stranu Izraelaca i Davida Dudaija.

Tako sada i Grad Beograd i "Parking-servis" svakodnevno strepe od daljnjih poteza Izraelaca i njihovih advokata, nadajući se da ovi neće zatražiti od Suda nastavak sprovođenja prinudnog izvršenja naplate tog iznosa sa gradskog računa, jer bi to u ovom trenutku dotuklo ionako polumrtav gradski budžet. Dafiment banka, sa svoje strane, još ima pravo na žalbu i teoretsku mogućnost da na kraju ipak dobije i spor i 16 miliona dolara, čime bi Grad imao šansu da pozitivno okonča postupak. Zamisao je da se 10 miliona evra koje Beograd duguje izraelskoj firmi, ako baš mora da se plati, isplati Dafiment banci u likvidaciji, koja tu sumu potražuje, kako bi novac ostao u Srbiji.

 

 

 

Pomoć iz Izraela

 

O tome šta se događa sa "izraelskim investitorom" u Beogradu, svojevremeno je u Jerusalimu pročitala Jevrejka koja se posle Drugog svetskog rata iselila u Izrael i čija ćerka je radila za Dudaija u Beogradu. Obavestila je o tome svoju ćerku, koja živi u Londonu. Njena kći Ilana Mahnaimi zatim je doputovala u Beograd i dala svoj iskaz advokatima. Njeno pisano svedočenje bio je jedan od glavnih razloga što je Dudai kasnije izbegavao da se lično pojavi na suđenju.

Ilana Mahnaimi je, inače, od 1992. do oktobra 1993. godine bila izvršni direktor beogradskog dela Dudaijeve firme. Potvrdila je da se praktično čitavo Dudaijevo ulaganje u ovaj posao može svesti na kupovinu onih deset "paukova" marke "tojota", kao što su tvrdili i advokati Beograda. Izjavila je i da nikad nisu urađeni projekti za rekonstrukciju garaža; kupljen je samo jedan kompjuter i to novcem Dafiment banke, a ona je zbog toga ukorena (po ugovoru, Dudai je trebalo da ceo uspostavi kompjuterski centar). Osporila je valjanost projektne dokumentacije koju je takođe trebalo da obezbedi Dudai, pa čak i samo postojanje te dokumentacije. Na osnovu dokumentacije koju je omogućila gospođa Mahnaimi, definitivno je utvrđeno da je Dudai deo svojih koncesionarskih prava preneo na Dafiment banku, na šta nije imao pravo.

 

 

 

Zmija u našim nedrima

 

Tokom arbitražnog postupka, jedan od svedoka koji je svedočio u korist Davida Dudaija, odnosno panamsko-izraelske firme, bio je i pomenuti Boža Vlahović, direktor "Parking-servisa" iz doba pravljenja ugovora. On je pred sudom svedočio da je Dudai napravio nešto od predviđene dokumentacije i tako ispunio deo preuzetih obaveza, što je osporavala beogradska strana. Sumnjalo se u korupciju, ali nije mogla da se dokaže, a protiv Vlahovića je bio pokrenut krivični postupak zbog lažnog iskaza.

 

 

 

 

Sabotaža pravobranioca

 

Kabinet gradonačelnika Beograda dostavio je spise ovog predmeta gradskom pravobraniocu Strahinji Sekuliću sa nalogom da podnese krivičnu prijavu Specijalnom tužilaštvu za borbu protiv organizovanog kriminala protiv svih aktera u ovom poslu, uključujući i sudije koje su odlučivale u postupcima pred Trgovinskim sudom u Beogradu, Višim trgovinskim sudom u Beogradu i Vrhovnim sudom Srbije.

Gradski pravobranilac još drži u fioci spise predmeta, u nameri da Grad plati nepostojeću odštetu.

 

 

 

Natrag