Natrag

Druga strana

Druga strana

 

 

Ne može Kosovo da bude toliko nazavisno, koliko mi možemo da ga priznajemo

 

Dozvolite da se oblatimo

 

Ili: kako "najskuplja srpska reč Kosovo" nema cene, pa čak i plaćamo da je se rešimo besplatno

 

Ana Borković 

 

Prvo su s Kosova zbrisali oni koji su mogli najskuplje da ga prodaju, oni za koje je Kosovo bilo "najskuplja srpska zemlja". Kad više nije bilo zemlje, kad je ostala samo "najskuplja srpska reč", s gaženjem više nije bilo ni najmanjih problema. "Najskuplja reč" je gažena najlakše, najjeftinije i - bez razloga. Oni koji su decenijama iz sveta podupirali secesiju naše "najskuplje" pokrajine, pažljivo su beležili naša jeftina dela i reči i pretočili ih u međunarodno pravo, od kojeg sada očekujemo da nam milostivo vrati nepravedno otetu ili odbeglu srpsku pokrajinu. Sve ostalo je puko nabrajanje gluposti kojima pravno relevantno dokazujemo da Kosovo ne očekujemo nazad.

 

Verovatno prvi koji je u ime nove vlasti formalno priznao nezavisno Kosovo bio je Mlađan Dinkić, i to odmah nakon što je sa oružanom bandom upao u Narodnu banku Jugoslavije 5. oktobra 2000. godine. Od tog trenutka tražio je da se obustavi isplata "kosovskog duga" od milijardu dolara i pored upozorenja da bi to i formalno značilo odricanje od Kosova. Vraćanje tog duga bio je jedan od prvih značajnih poteza kojim je sada već otcepljeno Kosovo (a nakon što je pristupilo MMF-u i Svetskoj banci) formalizovalo svoj međunarodnopravni status. Podsetimo da je krajem avgusta Svetska banka otpisala Srbiji oko 550 miliona dolara "kosovskog duga", a da je iz Prištine tada rečeno da će ostatak otplatiti kosovske vlasti. Već u oktobru je, po ponuđenom Dinkićevom receptu, Kosovo platilo prvu ratu duga Svetskoj banci u visini od 129 miliona evra (uglavnom doniranih para), a još dve rate, ukupno oko 370 miliona evra, platiće do 2013. godine.

 

Ili, pod parolom borbe protiv organizovanog kriminala, MUP Srbije i Eulex potpisali su tokom proteklog septembra sporazum u kojem se, tek kao podrazumevajuća tehnička operacija, radi bolje koordinacije i sinhronizacije aktivnosti, navodi utvrđivanje administrativne granice (prelaza) između Kosova i (ostatka) Srbije. Politički ili diplomatski je problem što tu granicu Srbi čitaju kao administrativnu, a Albanci kao državnu, ali je ozbiljan pravni problem što se granica smatra jednim od ključnih atributa državnosti. Ako se, pak, "utvrdi" granica, onda i sporazum može da "utvrđuje samo prekograničnu saradnju Srbije i Kosova", čime Srbija direktno, iako možda nenamerno, priznaje Kosovo. Istovremeno je negde, u nekom otuđenom međunarodnom pravnom forumu, notirano da su se države Srbija i Kosovo i formalno usaglasile oko linije razgraničenja. 

 

Ili, govoreći nedavno pred milionskim TV gledalištem povodom predstojećih kosovskih lokalnih izbora, ministar za Kosovo i Metohiju Goran Bogdanović (nema reprezentativnijeg i zvučnijeg zastupništva zvaničnih stavova države o kosovskom slučaju!) poručuje tamošnjim Srbima da se neće tolerisati "rad za obe države!". Preciznije: "Nigde u svetu ne postoji da možete da imate dva poslodavca, da u isto vreme radite i za jednu državu i za drugu državu." Mogao je posle toga Bogdanović i da dubi na glavi uveravajući i sebe i druge da se radi o lapsusu, da nije mislio tako, ali je neki nadležni "veliki brat" zapisao da je Srbija priznala Kosovo kao državu.

 

Ili, šta reći povodom izostanka ne samo službene nego i ljudske reakcije državnog vrha Srbije, nakon što se sredinom oktobra u Tisi utopilo 16 kosovskih Albanaca dok su pokušavali da ilegalno pređu srpsko-mađarsku granicu. To je događaj koji je, u kontekstu međunarodnopravne borbe za Kosovo, prosto vapio za makar i odglumljenom tugom državnog vrha, jer se, zaboga, radilo o državljanima Srbije, a ne tamo neke daleke strane zemlje. Umesto toga, niko iz državnog vrha nije nikome uputio saučešće ovim povodom, što znači da se za Srbiju, "matičnu državu", ništa nije ni dogodilo. Ista ona država, koji je povodom pogibije devetoro srpskih turista u Egiptu jula ove godine, proglasila dan žalosti u celoj zemlji, nije se uopšte oglasila povodom pogibije šesnaestoro svojih državljana, samo tri meseca kasnije (dan žalosti proglasila je prištinska vlast na Kosovu). Premijer Mirko Cvetković, za kojega "Kosovo je Srbija", među prvima je bio uputio telegram saučešća predsednici Vlade Hrvatske Jadranki Kosor povodom železničke nesreće kod Splita u kojoj je, u julu, poginulo šestoro državljana Hrvatske, ali je zanemeo povodom pogibije svojih građana. Iako se i ovo broji, i negde je zapisano, kao da je Srbija priznala Kosovo, jedno pitanje visi nad glavom svakom sudiji Međunarodnog suda pravde koji treba da se po "svesti i savesti" izjasni o legalnosti otcepljenja Kosova: da li je državni vrh tako postupio podilazeći emocijama vlastitog naroda, dakle većinskom javnom mnjenju, i kako se ta činjenica može čitati u kontekstu pravne budućnosti Kosova u odnosu na Srbiju!  

 

Ili, pogledajte deo službenog dokumenta kojim sudija Ljubo Simić iz "Opštinskog organa za prekršaje" Subotice oktobra 2005. godine (dakle "koliko juče"), obaveštava tadašnje Savezno ministarstvo za inostrane poslove o kažnjavanju "stranog državljanina", rođenog u Prištini, sa prebivalištem u Prištini, na adresi Kralja Petra I Oslobodioca, na 10 dana zatvora, a sve po članovima Zakona o boravku i kretanju stranaca.

 

Šta mislite da li, tačnije koliko ovakvih dokumenata ima na raspolaganju Međunarodni sud pravde u Hagu? A sve su ih ispisali i još uvek ih ispisuju najžešći borci protiv nezavisnosti Kosova i pri tome legalisti kakve nezavisno Kosovo može samo - poželeti. I nema tog duga kojim im mogu platiti zasluge za utvrđivanje kosovske nezavisnosti.    

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane