Natrag

Tik-tak

 

Tik-tak

 

Nemir u mom biću

 

Ljubica J. Tinska

 

 

Sedeći tako u čekaonici doma zdravlja na redovnom pregledu, slušala sam razgovore trudnica koje su, kao i ja, čekale na red. Osetila sam se kao dete koje na kampovanju sedi uz vatricu i sluša strasne priče od kojih se kasnije piški u krevet (ili u šator). Neke od njih porađale su se nekoliko puta, poneke u različitim beogradskim porodilištima, ali sve u svemu, devedeset posto svih priča koje sam čula od nekoliko prijateljica, i tako u prolazu, bile su više nego zastrašujuće. Jedina pozitivna iskustva dogodila su se onim poznanicama i prolaznicama koje su za taj porođaj debelo i platile. Čak i prisustvovanje najbolje drugarice porođaju, na primer, naplaćuje se sedamnaest hiljada dinara. Ne govorim tu o fotografisanju, snimanju i kamerama, već o osobi koja je u tom teškom trenutku uz vas, vaš glas i podrška, da vas eventualno drži za ruku. Moja draga drugarica probala je da mi ulije malo nade pokazavši mi svoju šaku, upitala me je da li vidim dva prsta koja su ista.

Sve te priče zaista su različite, ali kroz sve njh provejava ista tužna i poražavajuća istina. Ne skriva se ta istina u bednim uslovima, jer humanost može postojati i na najnehumanijim mestima, ili o nestručnosti naših lekara, ginekologa, akušera, babica i sestara, već o jednom apsolutnom nacionalnom nepoštovanju prema ženama i majkama. To sa majkama odlazi toliko daleko da će kao takvu pokušati da vas ubede da majka i dete nisu jedno isto biće čak ni  pre rođenja deteta, ni u prvim mesecima u kojima je svakom detetu majka neophodna. Koliko je samo užasno kada neko izgovori da je nešto možda dobro za dete iako nije dobro za majku.

Na primer, otac idiot koji tuče svoju ženu možda je dobar tatica, da, da. U mojim knjigama ološ je ološ. Kao da nije dovoljno zastrašujuća sama činjenica da nosite u sebi nešto od tolike važnosti, a pri tom je to uvek stavljanje života na kocku. Kao da nisu dovoljne promene i strahovi kroz koje prolazite, o porođaju da i ne govorim, ali sve se zaboravi kada se sve dobro završi, ako se dobro završi.

Nemam nijednu drugaricu koja nije imala loše iskustvo u beogradskim porodilištima. Jedna je potplatila akušera koji je u trenutku njenog porođaja bio na letovanju u Crnoj Gori, za hiljadu evra nikom ništa. Jedna je dobila trovanje krvi i zamalo umrla jer je nisu dobro ili, a da ne govorim o tome da su je šili naživo.

Slušam te sirote žene kako još pronalaze i opravdanja za takvo ponašanje osoblja, kao, pa težak je to posao, nije ni njima lako. Mislim da ne bi svako ni trebalo da se bavi svakim poslom. Neko je predodređen da kolje svinje, neko da pilićima lomi vratove, a neko da pomaže majkama u donošenju beba na svet. Sve te priče unele su veliki nemir u moje biće. Znam da živimo u vremenima koja su, nažalost, nepovratno ogrubela ljude. Jadni su oni koji nisu ogrubeli.

Prvo sam bila uplašena, potpuno deprimirana zbog situacije u kojoj sam se zatekla i na koju nikako nisam uspevala da se naviknem. A onda sam odlučila da napustim situaciju koja mi ne odgovara. Žrtva je u redu isključivo pod uslovom da postoji uzvišeni cilj.

Ah, moj život i postojanje automatski su počeli da liče na neki dobar avanturistički roman, kome nijedan film ne bi mogao biti ravan. Ko bi i poverovao da se tolike mogućnosti kriju u životu jedne samohrane majke u sedmom mesecu trudnoće. U jednom trenutku, priznajem, sve me je ovo skrhalo, a onda sam se, ležeći u krevetu jedne noći, probudila i setila se da sam zaboravila ko sam. Veoma često poverujemo u ono što je očigledno, nažalost. Teško je sačuvati bistrinu u oku usred haosa i mir u mislima u jeku napada. Ali, zaviriti dovoljno duboko u sebe jedino je rešenje, pod uslovom da se u svim tim mračnim dubinama nalazi plamen (jer dubine su, dragi moji površnjaci, uvek mračne, čak i kad je reč o ljubavi. Iznad svega kada je reč o ljubavi. Sve one priče o veseloj ljubavi su upravo priče za površnjake i osrednjake, jer oni i vole tako kako su sazdani - površinski. Bolje im je da ne zalaze dublje od livade jer bi ih mogao pojesti mrak, pošto im svetiljke nisu darovane). I tako, tumarajući danima po sopstvenim mračnim dubinama, naiđoh na plamen. Nevidljivi osmeh ozari mi lice, onaj iz dubine, mračne dubine, i osetih toplotu kako se širi izvan mene, i dalje. Skočila sam iz kreveta, koliko mi je to telo dozvoljavalo, otišla do kuhinje i napravila kafu, uzela olovku u ruku i počela da kujem plan dok je noć polako bledela. Moje srce pustolova pojurilo je za daljinama.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane