Natrag

Kontranapad

Kontranapad

 

Politika i sport u Srbiji i dalje su u najdubljoj vezi, ne iz ljubavi nego iz računa

 

Politbiro svoje je odsviro

 

Bura u redovima FK Partizan povodom toga što su se u rukovodstvu kluba našli ministar u Vladi Srbije Rasim Ljajić i šef poslaničke grupe SPS-A Branko Ružić, ali neformalno, ali vidljivo, i ministar unutrašnjih poslova Ivice Dačića. Naravno, njihovo prisustvo i učešće u radu organa ovog našeg najtrofejnijeg kluba smeta njegovim osvedočenim protivnicima. No, kako je bilo u bliskoj i daljoj prošlosti, kome je tada smetala politika u sportu a kome nije, istražuje urednik Tabloida Miroslav Vislavski u eseju o poluvekovnom fudbalsko-političkom usudu

 

Miroslav Vislavski

 

 Još uvek se partizanovcima pripisuje uloga i moć nekadašnjeg premijera Mirka Marjanovića. Ni Crvena zvezda nije bila naivna i bezazlena u tom pogledu sa ministrom policije Radmilom Bogdanovićem, ili nekadašnjim omladinskim liderima iz sedamdesetih poput Svetozara Mijailovića Toze, Selimira Obradovića, profesora Božidara Cerovića, ili kasnije Tomice Rajičevića.

  Pre tog perioda, u vreme socijalizma, Crvenu zvezdu su krasili Slobodan Penezić Krcun, zatim Nikola Bugarčić, visoki policijski funkcioneri onog vremena, ili Miladin Šakić, nekadašnji gradonačelnik Beograda.

Partizanovu elitu su činili generali iz Generalštaba Jugoslovenske narodne armije kao što su bili: Franjo Tuđman, Ivan Gošnjak, Mirko i Radojica Nenezić, Ilija Radaković, Danilo Lekić...

Moć policije i vojske, dakle sile koja je odgovarala za bezbednost i ustavni poredak ondašnje države, bila je implementirana u strukturu najboljih i najmoćnijih klubova. Sila države  proizvodila je silu sportskog autoriteta. Takva pozicija im je u najvećoj meri omogućila i najbolje rezultate na takmičarskom planu, ali i današnji najvredniji kapital koji imaju - stadione i nekretnine.

Takav model je građen i kod drugih. U trećem klubu u Srbiji, FK Vojvodina, istorijski osvrt pokazuje da su na njenom čelu bili najmoćniji ljudi SAP Vojvodine.

Imena Steve Doronjskog i Radovana-Bate Vlajkovića, Ivice Vračarića, Arse Kovačevića Ake i Petra Palkovljevića Pinkija te Jove Dejanovića, to potvrđuju...

Ili nakon "postjogurtaške" pauze od deset godina, kada su novi moćnici Autonomne pokrajine došli u Klub, a simbolizuju ih Živko Šoklovački i Radovan Pankov. Oni su oličavali Vojvodinu, u "meri i saglasno ustavnom položaju Pokrajine".

Jer, i kada je Vojvodina imala bolji sastav, a bilo je tih perioda, nije mogla biti šampion ukoliko nije bilo zelenog svetla iz Beograda.  Dakle politička moć koja je stajala iza sportskih klubova određivala je i poziciju tih klubova u hijerarhiji kvaliteta. Naprosto, to je bila nepisana zakonitost.

 Nije razlog niti uzrok siromaštva Vojvodine u njenoj inferiornosti u odnosu na beogradske klubove prilikom kontinuiranog usmeravanja kvalitetnog igračkog kadra iz Novog Sada put Beograda. Po resursima i potencijalima, Autonomna Pokrajina Vojvodina je više davala u državni budžet, nego što su joj se vraćala sredstva.

Po toj prostoj logici, mogla je imati ili iznaći i kapacitet i uslove da usmerava kapital i novac ka FK Vojvodini koji bi bio konkurentan Crvenoj zvezdi i Partizanu. Ali nije imala moć  i instrumente da to realizuje. Poznavaoci fudbala se sećaju šezdesetih kada je u nekom periodu navalu Partizana uoči istorijske 1966. i finala Kupa šampiona u Briselu činio sastav: Vislavski, Bečejac, Vukelić, Galić  i Pirmajer. Sva petorica su iz vojvođanskih klubova, a Vojvodina nije posedovala "autoritet" da ih dovede u svoje redove ili ih zadrži!

Deceniju i po u Crvenoj zvezdi, koja je bila polufinalista Kupa UEF-a, igrali su Vojvođani Ljukovčan, Jovin, Jurišić, Borovnica, Šestić... Istorija se ponavljala sve donedavno. U tom periodu, Vojvodina je imala najzvučnije igrače iz redova crveno i crno-belih u Josipu Pirmajeru koji je došao iz Partizana i petnaestak godina kasnije Zvezdinom u Milošu Šestiću.

 Povratniku u jugoslovenski fudbal, koji nakon inostrane karijere nije bio poželjan u svom klubu, što je Vojvodini omogućilo da u njemu dobije prevagu kvaliteta i tom prilikom uzme drugu i poslednju titulu šampiona države u svojoj devedesetpetogodišnjoj istoriji! Ostali koji su dolazili iz prestonice u srpsku Atinu, bili su marginalci, uključujući i članove šampionskog tima Vojvodine Punišića i Joksimovića, koji nisu bili potrebni Crvenoj Zvezdi, pa su se tako našli u Novom Sadu.

Ovakva situacija i odnos snaga je bio sve donedavno, do pre četiri godine, kada je na čelo Vojvodine došao Ratko-Bata Buturović, za neke kontroverzni biznismen, ali izvesno  karakter koji se odupro Zvezdinoj i Partizanovoj moći i autoritetu. Suprotstavio im se odvažno i bez kompleksa.

Javno je proklamovao da nijedan igrač iz Vojvodine neće otići u beogradske klubove  mimo volje Novosađana. To je činjenica, kao što je i činjenica da ni Partizan ni Crvena zvezda više ne poseduju onu političku moć koja ih je karakterisala u vreme pre "demokratskih" promena.

Ruku na srce, danas su retki primeri u srpskom sportu u kojima političari učestvuju u upravnim odborima ili na najisturenijim funkcijama. Danas ih nema toliko u sportu, ali ih ima previše na slikama sa uspešnim sportistima u koje država nije posebno ulagala, kao ni njihovi tajkuni koji su odrali Srbiju. Nema ih koliko zbog toga što je sport ogoljen, a u nepostojećem sistemu sporta kao i političkom sistemu, nemaju ni mogućnosti ni znanja kako da pomognu i pospeše život klubova na izdisaju.

Iz medija se prepoznaju retki poput gradonačelnika Inđije Gorana Ješića ili Verka Stevanovića, gradonačelnika Kragujevca, koji su u okviru lokalnih samouprava uspeli da postave sistem i za vrhunski sport. Na dobrom putu je bio i Goran Knežević u Zrenjaninu, koga su partijski drugovi "skembali u ćorku" da im ne bi ugrozio pozicije u njihovoj kontroli političkih nahija i pašaluka.

 Uz još neke izuzetke, to su pojedinci koji su shvatili pogubnost i jalovost politike njihovih partija na vlasti i u sportu. Sportu, koji je kažnjenik tranzicijskog procesa jer je daleko od zakonskog regulisanja statusa u minuloj decenija, a pri tome mu se ne nazire vreme kada će dobiti zakonodavni okvir. Ili je to možda strategija nameštenika evropske Srbije koji su dokusurili celu privredu, dobro poljuljanu sankcijama i ratovima tokom devedesetih, koji su uništili institucije i nacionalne znamenitosti...

Ako je to cilj i zadatak, onda su naišli na Njegošev "tvrd orah...". Koliko god oni slabili i osujećivali vrhunski sport svojim nečinjenjem, neradom i nesposobnošću, nisu mu ništa mogli na reprezentativnom planu. Srpski sport, možda jedini u propaloj zemlji, jednako štiti nacionalni interes svojom neshvatljivom uspešnošću kao i u neka dobra stara vremena.

Ali, ako se ne vide posebno moćni politički pojedinci, onda se prepoznaje politika vladajućih stranaka prema sportskim klubovima u lokalnim sredinama. U Novom Sadu, na primer, "žuti" su okupirali sve klubove u košarci. Nadiru i dalje. Uzeli su i drugi fudbalski klub u gradu, RFK Novi Sad.

Ima ih ko sitnih svetaca i sve su oteli, a nisu kadri da naprave makar jedan čestit klub. A i kako bi kada se pod stranačkim plaštom eksponiraju nekada prosečni i nebitni košarkaši ili neuki sportski radnici. Ljudi sa debelim đonom umesto obraza, kojima je sva argumentacija bila u lojalnosti Zoranu Đinđiću ili danas Borisu Tadiću.

 Oni su oteli i termine za treninge u salama koje su pod kontrolom gradskih vlasti. Tako na primer, prosečni prvoligaš KK Novi Sad ima sedam časova dnevno za rad u centralnom sportskom objektu SPENS-u, a trenutno najuspešniji klub u dvoranskim sportovima, Rukometni klub Vojvodina Železničar, koji je sastavljen od igrača iz Novog Sada, ima dnevno dva sata u jutarnjim i terminu posle ručka! Taj klub dobije od grada 1.200.000 dinara godišnje, a klub u "nerazvijenom" Nišu to ima mesečno!

Kao što se Rukometni klub pati kao vanpartijski, tako i Vaterpolo klub Vojvodina bije bitku sa mizernim budžetom, iako je sa najuspešnijim rezultatima u svojoj istoriji, a ove godine i jedini među loptačkom novosadskom elitom koji učestvuje u Evroligi!

Koliko god izgledalo da je zaštitni znak sportskog Novog Sada Odbojkaški klub Vojvodina NIS nastojao da ostane po strani političkih uticaja, "izdejstvovao" je da mu na čelo Skupštine dođe ministar poljoprivrede u Vladi Republike Srbije Saša Dragin!

 Čovek nije pogledao utakmicu u svom gradu koji slovi kao odbojkaški i u kome su bile svetkovine devedesetih prošlog pa i početkom novog veka. Ne poznaje istoriju Kluba ni ljude koji su ga stvarali, ali je stao na čelo bez kompleksa, kao da je oduvek bio na odbojkaškom terenu. I to mu ne bi zamerio da nešto čini za taj klub! Čini onoliko koliko i svi oni koji ne dođu na utakmicu. Jer ni on ne dolazi na utakmice "svoga" tima! 

Ali ako je on rešenje Demokratske stranke za klub koji je stvorio uspešnu odbojku u Srbiji, odbojku koja je ne tako davno bila olimpijski i evropski lider kao što je prvi čovek srpske poljoprivrede, onda avaj i sa srpskom odbojkom koju oličava OK Vojvodina NIS! 

Tako je lažno saopšteno da je čovek u inostranstvu, iako je baš on odabrao 20. novembar za susret u Privrednoj komori Vojvodine sa velikim brojem uglednih privrednika, kojima je trebao da govori o ekonomskoj politici u 2010. godini. Iako najavljen, nije se pojavio!

Na takve skupove pošalje mlađane pomoćnike koji ne znaju da nađu ni salu u kojoj je sastanak, pa ih ugledni privrednici čekaju ceo školski čas! Izem te poljoprivredo! Izem te odbojko! Izem te državo sa takvim ministarskim kabinetom! Kuku sportu koji je do ovih dana odoleo svim njihovim podvalama i prevarama od kada su na vlasti! Od kada su VLAST, koja nas je oslobodila slobode!

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane