Druga strana

 

Neznanje i glupost na visokoj ceni: pare ne odnosi samo kriminal

 

Zajedno smo kraći

 

 

Čak i kad poverujemo da neko nije imao nameru da nas opljačka, ostaje pitanje da li je zbog toga lud ili glup

 

 

Ivan Molotok

 

Onda kad čujemo da se neki bahati ministar bacio sa dvadesetog sprata zbog njegove greške ili procene koja je poreske obveznike (u predizbornim kampanjama simpatično oslovljavane sa "mooooj naaaaarode" ili "draaaagi građani") koštala više stotina miliona evra, ili da je neki mafiozo iz neke državne agencije streljan rano u zoru zbog nemara koji je državu koštao ukupnog petogodišnjeg izdvajanja za sve narodne kuhinje u zemlji i njihovih 50.000 abonenata, biće jasno da ova zemlja ima šanse. Ovako, svaka basnoslovno skupa finansijska bljuvotina, koju načine stručnjaci kojima je čuvanje državnog trezora ili određivanje strategije finansijskih ulaganja ne samo prvo radno mesto nego i prvo ozbiljnije zaduženje u životu, nije ništa drugo do društvena igra "Monopol", u kojoj podjednake šanse imaju i maheri i poluidioti.

Bez obzira na to što su posledice identične, pri svemu tome, iz ovog konteksta isključuju se svesne, namerne kriminalne mahinacije ili zloupotrebe položaja, koje imaju svoju kriminalnu logiku i za koje u konačnom zbiru nisu zaduženi pedagozi i treneri, nego policija, sudovi i dželati. 

Kako, dakle, drugačije do neznanjem i nesposobnošću (jer bi planirani kriminal pod tolikim reflektorima bio jednostavno nelogičan) objasniti sve što se događa sa Fijatom u Srbiji. Ovih dana saznali smo da je u budžetu Srbije za iduću godinu na četiri pozicije planiran novac za finansiranje angažovanja privatnog Fijata u ukupnoj vrednosti od 104,5 miliona evra (od čega 195 miliona dinara, odnosno oko dva miliona evra samo za "upravljanje projektom i konsultantske usluge"). Sa onih 300 miliona evra, koliko je država (čitaj: neki idiot) iz neznanja i gluposti "obećala" ako Fijat uloži svojih 800 miliona evra (plus "besplatna" bescarinska zona, koja je faktički Fijatu poklonjena ovih dana), to znači da je glupa, nesposobna "država" uložila vrednost jednog NIS-a, RTB Bor ili DIN-a samo u odobrovoljavanje lažljivog Latina Fijata da potpiše ugovor, posle kojeg se ionako ne zna šta će da bude.

Pre samo mesec dana svedočili smo kulminaciji preliminarnog izveštaja Državne revizorske institucije o trošenju državnog budžeta tokom 2008. godine, iz kojeg izviru desetine i stotine miliona nestalih ili očigledno prokockanih evra. Sudbinom tih evra trebalo bi da se bave ozbiljne institucije ove zemlje, ali su tokom nedavnih naklapanja načinu trošenja državnog novca na svetlo dana isplivali imbecili, kojima je teško i zameriti što su tako trošili tuđe pare, jer ih nisu trošili sa predumišljajem?! Može li pljačka da bude kolateralna posledica normalnog raspolaganja tuđim novcem?!   

I Tabloid je podsetio na činjenicu da je Grad Beograd kraj 2009. godine dočekao u strahu od blokade ukoliko moronsko-fantomska izraelsko-panamska of šor kompanija "Electronical and automation corp. Inc" odluči da naplati štetu od deset miliona evra i 1,24 miliona dolara, koliko joj je sud odredio posle spora sa Gradom. Radi se o sad već čuvenoj koncesiji za upravljanje beogradskim parking-sistemom iz 1992. godine, koja je potpisana uprkos notornim nelogičnostima i čak glupostima i koja je osuđena na propast još tokom potpisivanja ugovora. Čak i ako se pretpostavi da je poneki činovnik u tadašnjoj beogradskoj nomenklaturi bio podmićen, ostaje pitanje hipnotisanosti čitave bulumente genija i supervizora koji očiglednu prevaru jednostavno nisu bili u stanju da vide.

Ili, kako uz sve presije i socijalnu težinu trenutka, laički i zdravorazumski iz ponašanja "kupca" RTB Bor, rumunskog Kuproma, u čije se ruke prodajom RTB-a stavlja sudbina ne samo kompanije nego i politički cele regije i njenog stanovništva, ne videti da - nema ni prebijene pare. Štaviše, kada se ispostavilo da Kuprom namerava da prodaje imovinu RTB-a da bi platio RTB, zapravo je samo neverovatan pritisak laičke i stručne javnosti prisilio srpsku vlast da iz neznanja i nesposobnosti ne ode u kriminal i veleizdaju pristajući i na takvu varijantu, koju su maheri iz rumunske firme pripremili idiotskim srpskim agencijašima. Sve to uz dobronamernu pretpostavku da slučaj nije namešten radi nečije provizije.  

Mlađanu Dinkiću pripisuje se nesposobnost, neposedovanje ekonomske vizije, u slučaju pokušaja prodaje JAT-a. Nakon što je, navodno za JAT 2007. godine nuđeno 200 miliona evra, pod uslovom da tender bude završen do leta 2008, što je odbijeno, JAT više nikad nije dobio ponudu ni slične visine. Najviše je ponudio ruski Aeroflot, oko 140 miliona evra, ali se taj kupac nije svideo opet Dinkiću. A onda je došla kriza, koju Dinkić takođe nije video ni kad mu je zaigrala pred nosom.   

Šta reći za višegodišnje bauljanje više vlada sa konzorcijumom Alpina - Por, koncesionarom za gradnju srpskog Skadra na Bojani, autoputa Horgoš-Požega. Prvo su jedne budale nekoj firmi iz Austrije dale da naplaćuje i onaj deo puta koji su gradili građani Srbije, skrivajući po kojekakvim aneksima istinu od tih građana, čak i pre nego što je ova zabola i jednu lopatu u zemlju, a onda su neke druge budale ostatak vremena provele na sudu vadeći štetu i usput najavljujući da će država sama graditi auto-put iako nema ni za osnovne socijalne izdatke, penzije i sl. I sve tako redom.