Kontranapad

 

Vreme nezavršenih procesa ili zašto država različito tretira nedela

 

 

Raznih čuda od redovnog suda

 

 

   Srpski fudbal je razapet između podviga nacionalnog sastava koji nas reprezentuje na predstojećem Mondijalu u Južnoj Africi i sopstvene nemoći da učini nešto što bi ličilo na proces izlaska iz duboke, raznovrsne krize. Neophodno odmotavanje kriznog lavirinta u Srbiji sputava država svojom nesposobnošću da očisti kriminal na širem planu ili ga bar svede u okvir proseka koji vlada u Evropi i svetu

 

 

Miroslav Vislavski

 

 

 

Selektivno čišćenje od onih koji kao najveća pošast savremene civilizacije imaju svoju državu i njen narod u svojim šakama i monstruoznim glavama, ne rešava problem ni državi, niti oblasti koja se najčešće pozicionira kao bolesno tkivo koje koči i usporava ne samo tu oblast već državu u celini.

Targetovanje navijačkih grupa i podgrupa u fudbalskom sportu od strane vlasti samo je  zaluđivanje javnosti, koja im inače ne veruje. Naprosto zbog toga što je Srbija ogrezla u korupciji i lažima koje promovišu nosioci javnih funkcija, zajedno sa njihovim satelitima u različitim sferama rada. Zbog toga što nisu rešili nijednu ozbiljniju ili režiranu aferu, niti su bilo koju obelodanili ili objasnili u njenom konačnom epilogu - najčešće neuspešnom! Zato je nužna iskrena i odlučna akcija i definitivni obračun sa onima koji pod fudbalskom maskom skrnave nacionalne vrednosti i kompromituju ponosni i čestiti srpski narod - ali i potpuna transparentnost kada se radi o autogolu državnih organa. Posebno ukoliko usled nepostojanja ili nedostatka dokaza iskompromituju navodne počinioce. Zračak svetlosti i utehe u obračunu sa kriminalnim nasilnicima u fudbalu daju presude za pokušaje ili za izvršeno ubistvo koje se vezuju za divljanje navijačkih hordi.

 

***

 

Da li će konačno uslediti odgovor ko su počinioci brojnih nerasvetljenih ubistava funkcionera u fudbalu, počinjena unazad desetak godina? Ako su predsednici klubova - Jusa Bulić, Željko Ražnatović, Branislav Trojanović i druge žrtve obračuna ustreljeni možda i zbog drugih razloga, o kojima javnost nagađa ili zna, onda na isti način ta javnost smatra da je najfudbalskiji bio generalni sekretar FSJ Bata Bulatović, čija je likvidacija i danas enigma. Nepoznanica bez odgovora. Slaba je uteha što je rasvetljen pokušaj ubistva Dragiše Binića, nekadašnjeg prvog operativca Cecinog Obilića, čiji je počinilac osuđen na osam godina zatvora.

 

***

 

Da li će konačno uslediti završetak velikih afera u vezi sa navodnom zloupotrebom službenog položaja, pljačku i korupciju u fudbalskim klubovima i organizaciji? Hoće li se okončati slučajevi među kojima su najspektakularnija bila hapšenja Dragana Džajića, Vladimira Cvetkovića, Miše Marinkovića, pa i pomalo zaboravljeno hapšenje Svetlane Ražnatović u akciji Sablja?

Njen slučaj je aktuelizovan sedam godina kasnije, ali i dalje se čeka svedočenje dvoje svedoka. Ako joj na teret pripisuju oko 11.000.000 evra, hoće li država pokazati efikasnost i dokazati njenu odgovornost, ili će, poput sličnih afera, priznati svoju nemoć i površnost koje pokriva silom?

Jedan slučaj vukao se osam-devet godina, kada je osumnjičeni Svetozar Šapurić, direktor FK Vojvodina od 1996. do 1999, bio van domašaja državnih organa. Kompromitovan je i proganjan, u medijima prikazivan kao lopov, oslobođen je odgovornosti za pljačku, a sud mu je dosudio šest meseci uslovno za prekršaj!

Da li će Svetozar Šapurić tužiti Srbiju za ljagu koja mu je naneta, kada je predstavljen kao mafijaš i pljačkaš? Ako neće, ostaje sumnja da je možda amortizovano sudstvo odustalo od dokazivanja krivičnog dela, vrednog oko sedam miliona ondašnjih nemačkih maraka!

 

***

U mnoštvu velikih afera, nameće se pitanje: ima li država moć i instrumente da realizuje poternicu koju je raspisala za Zvezdanom Terzićem, sumnjičeći ga za navodna dela pljačke i zloupotrebe iz 1998. godine, koja su pokrivena odlukama upravljačkog organa tadašnjeg njegovog kluba. Ili se radi o još jednom autogolu i presudi bez dokaza koju je izrekla država umesto njenih nadležnih institucija, a njeni mediji to ozvaničili bez početka sudskog procesa.

U svemu tome gubitnik je samo bivši predsednik Fudbalskog saveza Srbije, bez obzira na to što je naizgled na slobodi i van domašaja srpskih državnih organa.

Mora li država biti u pravu i kada eventualno pogreši? Hoće li umeti da prizna greh i na koji način će da spere ljagu ako se ne dokaže delo zbog koga se tereti navodni počinilac kriminalne radnje? Šta će se desiti ako su osumnjičeni nevini?

 

***

 

Ima li Srbija snage i načina da fudbalsku ikonu Dragana Džajića u tom slučaju rehabilituje? Načina ima, a to je smena politike i političkog vrha koji kontroliše državne institucije, odgovorne za ono što je rađeno sa ljudima koje sumnjiči i progoni. Da li će imati snage i obraza?

Šta državu sputava da neke likove i dalje štiti? Na primer, čiji je bio interes i čemu kompromitacija u spektakularnoj akciji hapšenja predsednika FK Vojvodina Ratka-Bate Butorovića?

Za poslednjih dvadeset godina on je najuspešniji i najproduktivniji predsednik, koji je sačuvao klub od propasti i gašenja, udahnuo mu novi život i uneo mnogo novina, kapitala, vrednosti i klupskog autoriteta u fudbalsku hijerarhiju.

Postigao je to, mada su mu konkurenti u tom istorijskom razdoblju bili ljudi od pozicije, poverenja i ugleda u redovima vlasti, kao što su bili postjogurtaši iz 1988/89, pokojni Dragoljub Živković, direktor Komercervisa, ugledni novosadski advokat Borivoj Tomin, Dušan Aćimović, direktor Spensa, Milutin Popivoda, direktor marketinga RTS, Nenad Knežević, direktor u Rafineriji nafte Novi Sad, Branislav Popović, direktor Elektrovojvodine, pokojni Živko Šoklovački, predsednik Upravnog odbora NIS-a i druga ličnost nekada moćne stranke JUL-a, i Radovan Pankov, prvi čovek Vojvođanskog parlamenta i pokrajinskog SPS-a.

Po učinku koji je Bata Butorović imao u istoriji FK Vojvodine, nisu mu konkurenti ni kadrovi demokratske vlasti, postoktobarski autoriteti kao što je Miodrag Kostić, jedan od najvećih srpskih tajkuna, Srđan Mihajlović, direktor Vojvođanske banke i član menadžmenta NIS-a, Dragan Marković, član menadžmenta DDOR Novi Sad, Aleksandar Jeftić, direktor JKP URBIS...

Butorović je selektirao i poverio klub novosadskom kapitalistima Vojislavu Gajiću i Mirku Dubroji dok je tamnovao u istrazi koju je država vodila protiv njega zbog sumnje da je korumpirao fudbalske sudije sa 3.000 evra!

To što je za svega dva-tri meseca potpuno promenio izgled FK Vojvodina, sagradivši novi SC Vujadin Boškov, i ulepšao stadion Vojvodine, sanirao dugove i ostvario transfere za pamćenje, najveće u istoriji kluba - nikom ništa!

Čuvao je i lickao klub kao svoju imovinu, koja je sa prepoznatljivim objektima poput hotela Leopold i Park, te Pariskog magazina u centru Novog Sada, dala novo svetlo znamenitostima srpske Atine. Njegov rezultat na žiro-računu kluba, dok je bio u istražnom zatvoru potrošili su njegovi sledbenici u koje je imao poverenja. Sa njima je kasnije morao da se rastane iz prostog razloga što su privrženost i ljubav prema Vojvodini ispoljavali samo verbalno. A to nije dovoljno, što je surovo dokazivao žiro-račun kluba!

 

***

 

Dakle, među imenima onih koji su predvodili Vojvodinu našlo bi se primera za ozbiljniju policijsku proveru. Butorović je unosio u klub, a za razliku od njega, na primer - Miodrag Kostić ga je ogolio i doveo na rub propasti, isisavajući iz njega sve vredno što mu je ostavila impozantna tradicija. Poput svega što je umeo u životu da iskoristi, a onda odbaci kao krpu, postupio je tako i sa Vojvodinom, ali i sa ljudima koji su ga pokrivali, uključujući i svog kuma Nenada Čanka i pašenoga Nenada Opačića.

Tu osobinu je pokazivao i prema svojim alibi ženama. Njima je njegov kapital bio prividni garant da ne veruju svojim očima i ušima o nastranosti čoveka svog života!

Pa iako su policijskom akcijom od pre tri godine operativno obrađivani čak i slučajevi u Crvenoj zvezdi, Obiliću ili OFK Beogradu iz druge polovine devedesetih prošlog veka, Miodrag Kostić i Vojvodina iz vremena njegove vladavine - pošteđeni su i zaobiđeni.

Kada su me pozvali na razgovor ne bih li im pomogao u kontaktima sa nekim igračima koji su bili pod Butorovićevim ingerencijama, odgovorio sam da mi taj period nije poznat, jer sam iz Kluba izopšten krajem 2001. godine. Skretao sam im pažnju na transfere koje je radio Kostić, ali ih to nije interesovalo. Nisu imali nalog da obrađuju vreme od 2001. do 2004.

 Znaju vojvodinaši da su u njegovo vreme, pod njegovim nadzorom i kontrolom njegovog advokata Dragana Gojkovića, vršeni milionski transferi Milana Vještice, Milana Jovanovića, Milana Stepanova, Miloša Krasića... Javno se pričalo o dvojakim iznosima odrađenih transfera... Konačno, nikada nije podneo račune o finansijskom poslovanju za tri i po godine predsednikovanja.

Šta je on to uradio za Đinđića kada ga njegovi sledbenici i dalje štite, uprkos kontroverzama i sumnjama u ispravnost njegovih prvih kapitalnih objekata, stečenih našim minulim radom? Već se zaboravilo, a reč je o nekadašnjem metalskom gigantu Pobeda u Novom Sadu, bombardovanoj zgradi bivšeg CK na kome je nikao poslovni centar Ušće ili šećeranama u Baču, Kovačici i Pećincima sagrađenih sedamdesetih godina. Kakvog li cinizma:  Kole ih je kupio i privatizovao za celih devet evra! Ako neće zbog pljačkaške privatizacije društvene svojine i sumnjivih radnji sa prepakivanjem šećera koje su nanele veliku štetu šećernoj industriji, čime bi vlast priznala svoju odgovornost za podrivanje ekonomske osnove države, zašto štiti takve likove u fudbalskim radnjama koje su inače meta državne akcije u borbi protiv kriminala? Zašto država saseca dobru šansu za vraćanje kredibiliteta i vere u državne institucije? Dokle god ne otvara ova i druga pitanja, dokle god bude selektivna, a ne principijelna i dosledna u obračunu sa nedelima ma gde oni bili, Srbija će nositi svoj krst.

 

 

 

 

 

Iako su pre tri godine policijskom akcijom operativno obrađivani čak i slučajevi u Crvenoj zvezdi, Obiliću ili OFK Beogradu iz druge polovine devedesetih prošlog veka, Miodrag Kostić i Vojvodina iz vremena njegove vladavine - pošteđeni su i zaobiđeni.