Odbrana

 

Šutanovac i njegov pomoćnik Pilipović pljačkaju vojnu kasu

 

 

Kad kumovi profitiraju, stručnjaci kapituliraju

 

 

   U Ministarstvu odbrane ponovo je na pomolu sukob koncepcija i interesa kada je u pitanju Sektor za materijalne resurse. I dok se donedavno očekivala smena šefa tog sektora Ilije Pilipovića, pomoćnika i kuma ministra odbrane Dragana Šutanovca, po svemu sudeći doći će do promene direktora Vojnotehničkog instituta, pukovnika Mladena Pantića, kod koga je na prvom mestu zaštita stručnjaka VTI-ja, a ne samo profit i lična korist kako nalažu Pilipovićev stil rada i ministrov moral

 

Milan Jovanović

 

 

Od početka 2008. godine postoji sumnja u legalnost poslova Sektora za materijalne resurse koji vodi Ilija Pilipović, kum srpskog ministra odbrane Dragana Šutanovca. No, to je postala neprijatna tema tek nakon radosnih vesti koje su srpskoj javnosti saopštili predsednik Srbije Boris Tadić i njegov političko-poslovni Mefisto, Dragan Šutanovac, da je sa Irakom sklopljen odličan posao sa prodajom pancira i mogućom prodajom oklopljenog borbenog oklopnog vozila mitskog imena Lazar.

Očigledno je da su američki vojni biznismeni sa srpskim ministarstvom odbrane sklopili poslove o kojima srpska javnost nije obaveštena.

Tim povodom je u časopisu Tajms novinar Solomon Mur aprila 2008. pisao da je "srpski posao sa Irakom težak 833 miliona dolara, i da je deo srpske tajne pogodbe zamrznut. Zapadni izvori tvrde da je oko 600 miliona dolara u Srbiju doneto u kešu, a da je za vojnu industriju obezbeđen posao od 235 miliona dolara".

Tadić i Šutanovac su se razmetali izjavama o prodaji pancira i oklopnih borbenih točkaša tipa Lazar Bagdadu. Vojni stručnjaci Vojnotehničkog instituta na čelu sa direktorom Mladenom Pantićem i Remontnog zavoda ukazivali su da za izradu pancira nemamo potrebne materijale i da ih treba uvoziti.

Kada je u pitanju vozilo Lazar, treba uraditi nultu, pa serijsku proizvodnju. Za stabilnu proizvodnju Lazara potreban je ozbiljan budžet kako bi proizvodnja bila serijska, što bi omogućilo njegovu prodaju zaintersovanim kupcima.

Prema informacijama iz Ministarstva odbrane, Irak je naručio 150.000 pancira, i istovremeno bio zainteresovan za pancire firme Mile Dragić iz Zrenjanina. Predstavnici iračke vojske uzeli su iz Zrenjanina uzorke pancira, zatim izvršili laboratorijska ispitivanja i kako su bili zadovoljni dobijenim rezultatima, došlo je do narudžbine. No, tada Pilipović stupa na scenu i otima taj posao firmi Mile Dragić preko svoje stare kuće Jugoimport SDPR. Da bi sve bilo kako ne treba, Pilipović šalje predstavnike SDPR-a u Kinu i Izrael i od njihovih proizvođača naručuje pancire kakve proizvodi Mile Dragić!

Zatim u mestu Kisaču kod Novog Sada, u firmi Novoteks, prepakuju pancire, ubacuju uputstvo i nalepnice SDPR-a, te ih tako šalju kao srpski proizvod!

Očigledno da je iračka vlada zainteresovana za vojnu opremu iz Srbije. Prema nekim proračunima, vrednost te robe kretala se oko 240 miliona dolara. Bili su predviđeni proizvodi srpske namenske proizvodnje iz Valjeva, Kragujevca, Pančeva i Zrenjanina u vrednosti od oko 170 miliona, ali nije poznato šta je sa razlikom od oko 70 miliona dolara. Iako je ceo posao sklopljen preko Jugoimport SDPR-a, iračka vlada je sklopila ugovor sa ovom firmom kao posrednikom. To ukazuje da Pilipović štiti svoju staru firmu, namešta joj poslove i kao posredniku obezbeđuje joj dobar profit. Naravno, kako SDPR-u, tako sebi i svom kumu Šutanovcu.

Za potrebe Vojske Srbije u planu je i nabavka borbenog vozila točkaša. No, nabavka takvog borbenog sredstva traje nekoliko godina dok se ne uvede u upotrebu. Prema okvirnim proračunima, ovaj posao je vredan 360 miliona evra i treba da bude realizovan u roku od pet godina. Dinamika isporuke bi bila sledeća: prve godine četiri vozila, naredne šesneast, i dalje progresivno. Kao ponuđači, na ovom tenderu su se pojavili finski proizvođač Patria (poznata, između ostalog, i po finansijskoj aferi sa Janezom Janšom u Sloveniji), švajcarska Pirana, austrijski Pandur i ruski BTR-90.

Sva vozila su bila kvalitetna, ali je izabrano finsko, mada je dvostruko skuplje od ruskog! Skandal je utoliko veći što za ruska vozila imamo sopstvenu proizvodnju dela naoružanja i municije, za odabrano finsko će Srbija sve morati dodatno da kupuje. Pokušavajući da kamuflira kompletan posao, ministar Šutanovac je izvesno vreme javno govorio da smo odustali od kupovine oklopnih vozila.

Nabavka vozila finskog proizvođača Patria postala je ponovo aktuelna od povratka Dragana Šutanovca iz SAD. Naravno, nakon što je dobio upustva da se naoružanje i oprema Vojske Srbije usklađuju sa standardima NATO pakta.

U Sektoru za materijalne resurse Ministarstva odbrane Srbije, na čijem čelu je upravo Ilija Pilipović, nalazi se i Uprava za odbrambene tehnologije, koju čine Remontni zavod i Vojnotehnički institut.

U ovoj činjenici treba tražiti razloge zašto Uprava za odbrambene tehnologije Vojske Srbije, na čijem je čelu brigadni general Danko Jovanović, nije dobila nijedan dinar iz vojnog budžeta. Da ironija bude još gorča, Šutanovac saopštava da su za Remontni zavod i za Vojnotehnički institut (VTI) za 2010. godinu obezbeđena minimalna sredstva!

Početkom 2009. godine ministar Šutanovac ukazuje na potrebu povećanja budžeta za odbrambene tehnologije. Na osnovu toga je Vojnotehnički institut na čelu sa pukovnikom Mladenom Pantićem pravio svoje poslovne planove, kao uostalom i Remontni zavod.

Šutanovac je pokušavao da izjavama o uvećanju sredstava za investiranje u vojnu nauku obmane stručne oficire, koji su počeli da negoduju zbog potiskivanja vojne industrije i VTI-ja u planovima Ministarstva odbrane. Oficiri su sve glasnije izražavali nezadovoljstvo zbog nameštanja svih nabavki i prodaje vojne opreme bez tendera.

U svoje špekulativne poslove ministar Šutanovac i njegov pomoćnik Pilipović pokušali su da uvuku i brigadnog generala Danka Jovanovića, šefa Uprave za odbrambene tehnologije, koji je i član Upravnog odbora preduzeća Sloboda iz Čačka. U pitanju je bio posao sa prodajom municije u vrednosti od 12 miliona dolara koju je proizvela Sloboda.

General Jovanović je uspeo da odoli primamljivim ponudama Šutanovaca i njegovog kuma Pilipovića. Kad to nije prošlo, njih dvojica su pokušali da izvrše i pritisak na pukovnika Mladena Pantića da ućutka vojne stručnjake (oficire i građanska lica u VTI-ju) koji se protive njihovim nelegalnim poslovima.

Kakav je repertoar pritisaka bio u pitanju najbolje govori i slanje Bojana Dimitrijevića, tadašnjeg pomoćnika načelnika za ljudske resurse, u VTI. Prisustvo Dimitrijevića radnici Instituta protumačili su kao nameru ministarstva da krene u redukciju kadrova, ili, jednostavnim rečnikom, u otpuštanje. No, ubrzo će i Dimitrijević napustiti Ministarstvo odbrane. Upućeni u ovaj slučaj kažu da se nije slagao sa politikom vojnog ministarstva koju sprovodi Dragan Šutanovac.

Izgleda da se ni pukovnik Pantić nije uklopio u pogubnu politiku Šutanovca i Pilipovića kada je u pitanju odbrambena tehnologija. Zato i ne čudi što jedna od omiljenih tema u Ministarstvu odbrane govori o smeni direktora VTI-ja Mladena Pantića. Na tome posebno insistira Ilija Pilipović koji je na mesto pomoćnika došao iz Jugoimporta SDPR, gde mu je zamrznuto mesto do isteka njegovog službovanja u Ministarstvu odbrane.

No, ne treba zaboraviti da VTI i Remontni zavod Srbije mogu razviti savremenu vojnu opremu i deo savremenog naoružanja ne samo za potrebe Srbije nego i za strane kupce. Posle dugogodišnje pauze u opremanju Vojske, zbog besparice koja se odrazila na njeno tehnološko zaostajanje, očekivalo se ulaganje u vojnu pamet. Ali, sredstva su opet uskraćena. Očigledno da VTI i Remontni zavod neće funkcionisati dok država Srbija i njena vojska ne prihvate standarde NATO i opredele se za ulazak u ovu vojnu organizaciju, uprkos zvanično proglašenoj vojnoj neutralnosti Srbije. Tu cenu će, verovatno, platiti i pukovik Mladen Pantić, direktor VTI-ja.

 

 

Interes

- Ministarstvo odbrane će, bez obzira na to da li iskazuje potrebe prema proizvodima srpske namenske industrije, podržati njihove izvozne napore, jer što je jača odbrambena industrija jedne zemlje, jača je i njena odbrambena moć - stav je Ilije Pilipovića, pomoćnika ministra odbrane za materijalne resurse i kuma Dragana Šutanovca.

 

 

Kome smo mi potrebni?

Prema rečima brigadnog generala Danka Jovanovića, opremanje Vojske je pitanje ulaganja novca iz budžeta u opremu: "Ono može da se ostvari kupovinom gotovog proizvoda na domaćem i stranom tržištu i sopstvenim razvojem. Naši stručnjaci su priznati svuda u svetu. Samo država treba da se dugoročno opredeli, da iskaže potrebe i finansiranjem omogući proizvodnju tehnološki kvalitetne i moderne opreme. Ako ne možemo da stabilizujemo rad fabrika, ne možemo da računamo na dugoročnije opremanje iz sopstvenih, domaćih izvora, što nam je cilj. Treba probuditi proizvodnju."