Beli kriminal

 

Astronomski skupe mutljavine u vrhovima srpskog zdravstva

 

 

Ne vide oči šta se događa na čelu

 

  Lako se dokazuje da zdravstveni dinar koji se uzima od jadnih zdravstvenih osiguranika prvo prolazi kroz građevinske špekulacije, međunarodne transakcije, trgovinske mahinacije i druge kriminalne akcije pre nego što njegovi ostaci na kašičicu budu prosleđeni do kukavnih bolesnika u memljivim bolničkim sobama, ali i većine požrtvovanih zdravstvenih radnika, koji dele sudbinu sa pacijentima 

 

 

Insajder L-6

 

Posle 5. oktobra dolazi do trenutnih pomeranja u Kliničkom centru i DOS uspostavlja svoju vlast. Za v.d. generalnog direktora dolazi prof. Mitrović, koji celu garnituru iz prethodnog režima sklanja, pa je tako večitog šefa pravne službe Zorana Petkovića sklonio da radi u neku kancelariju u podrumu Urgentnog centra.

Posmenjivao je po klinikama okorele julovce, ali je već pri pokušaju da se obračuna sa Predragom Peškom naišao na jak otpor, jer se ovaj već prebacio u Demokratsku stranku. Prof. Toma Ranđelović, koji je zbog Peškovih smicalica otišao sa Prve hirurške klinike, u tom periodu očekivao je poziv da se vrati sa Bežanijske kose, ali poziva nije bilo. Nešto kasnije je postao gradski sekretar za zdravstvo, ali svega dve nedelje, jer se Tomica Milosavljević udružio sa Peškom i skinuo ga. Doduše, Dragana Jovanović je bila kasnije rešenje koje je donelo neke rezultate, ali je žena imala 24 sati policijsku pratnju zbog pretnji ubistvom i navodno se ne zna ko je pretio. Nije nego!

Prof. Mitrović nije ni dva meseca sastavio kao direktor KCS-a, a odmah ga je Peškova ekipa smenila i dovela Vojka Đukića u dogovoru sa Obrenom Joksimovićem, tadašnjim ministrom zdravlja, koji je s Đukićem bio cimer na studijama, kada su delili sobu u studentskom domu. Kolika je Đukić bio marioneta govori podatak o tome da su svaki važan dokument pre njega čitali i parafirali Predrag Peško, Zoran Petković i Goran Pavlović, a u sve prljave poslove uključivani su Janjušević, Vučićević, Musić i Dimitrijevićeva. Ta klapa je za osam godina vladavine ukrala desetine miliona evra rastaljujući se sa političarima i kriminalcima.

 

Nevildljivi milioni

 

MUP i BIA su, posle informacije da je neko od njih u službenom avionu američkog ambasadora izneo džak para iz KCS-a van zemlje, postavili dva kombija sa prislušnim uređajima, a ceo Klinički centar se smejao što to rade kada su pare već odnete. Znači, naređenje je izdato da se zamažu oči raji kako se nešto radi, sluša i proverava. U stvari je direktno politički i kriminalni vrh diktirao akciju.

U vreme političkih previranja 2004. godine večiti ministar Tomica pokušava da smeni Đukića i Peška, ali se Obren Joksimović, kao direktor DSS-a, zalaže kod Koštunice i na sednici Vlade taj Milosavljevićev predlog propada.

Kada je 2008. saznao da je time odobrio najveću pljačku u istoriji srpskog zdravstva, Koštunica je prebledeo od muke, ali je Peško već našao uporište kod Tadića i smena Đukića nije ga mnogo uzdrmala.

Bajec je potpuno nemoćan. Brzo su ga slomili, i sada, čak i da to ne želi, učestvuje u svemu što se dešava po Kliničkom centru. Nije objavio elaborat po kome je još pre 10 godina stručna komisija ustanovila da nova zgrada Kliničkog centra ne može da ispuni predviđene zahteve za useljenje nekoliko klinika, kako se planira, da nema uslove za rad hirurških sala, da tone zbog pojave podzemnih voda itd. A sve zbog planiranih 20 miliona evra ulaganja za useljenje nove zgrade, iako prethodno potrošenih 100 miliona nikada nije opravdano.

Međutim, alavi kadrovi Demokratske stranke vide u tome nepresušni izvor pljački i funkcija. I sam Bajec, i kad bi hteo, tu ništa bitno ne može da uradi, nego da ide niz dlaku rukovodstvu svoje partije, a da gleda kako da sebe osigura.

Previranja povodom njegovog dolaska u Klinički centar donela su i mnoga "padanja maski", pa je tako ministar Milosavljević bio protiv, iako je gledao da pre toga smeni Đukića, a ustvari na to mesto postavi svog pulena Krstića. SPS je Đukića vratio u svoje članstvo, tj. iz DSS-a nazad u SPS, gde je bio do 5. oktobra, i lično je Branko Ružić dolazio u Klinički centar da obeća Đukiću kako neće da bude smenjen. Ali, problem je nastao kod starih članova SPS-a, tzv. tvrdog jezgra, pre svih Mihajla Markovića i Borke Vučić, koji su bili alergični na te preletače i tražili da, ako SPS dobije Klinički centar, to bude neko od starih, proverenih kadrova.

Tako je za to mesto ispred SPS-a konkurisao prof. Kovačević, ali je posle ubistva Borke Vučić na autoputu otupljena oštrica tog tvrdog jezgra u SPS-u.

 

Dečaci se zaigrali

 

Tomica Milosavljević je video da će u predstojećoj konstelaciji snaga u Kliničkom centru Peškov klan odneti prevagu i on opet neće imati uticaj kakav je želeo, a pogotovo ne dolaskom Bajeca nad kojim nikakvu kontrolu nema ni Tadić a kamoli on. Zato je gledao da bar kontroliše Upravni odbor, pa je za predsednika postavio zeta prof. Kalezića, koji je veliki Peškov protivnik, ali se Peško osigurao tako što nije dozvolio promenu direktora u Kliničkom centru koji su mu verni (Đukić, Pelemiš, Davidović, Rakić). Istovremeno je veštim smicalicama prema Bajecu smenio one koje je želeo (Ristić, Čolić, Stefanović).

Iz tih postupaka se videlo koliko je Bajec nezreo za Peškove igrarije i vrlo je verovatno da će se u narednom periodu namestiti situacija da ga Peško namesti i za Klinički centar i za KBC Dragiša Mišović, jer je većina ljudi u samoj upravi KCS-a i dalje instruirana sa Prve hirurške klinike.

Prilikom otvaranja PET centra predsednik Tadić reč nije progovorio sa Bajecom, jer mu je Dačić dao izveštaj u kome se Bajec sa svojom družinom optužuje za paljenje te bolnice. I sam Tadić se osećao kao ovca vođena na klanje, jer nije mogao da izbegne obavezu obilaska KCS-a, već uvedenu u dnevni protokol. I neki ambasadori po gradu su se smejali diplomatskoj neukosti predsednika Srbije da bar ne spreči onolika slikanja, ali i pronicljivosti ministra Dačića, koji se javno pred kamerama smejao ispred KBC Dragiša Mišović dok je gorela u plamenu, pokazujući kako je svestan da su se "dečaci malo zaigrali sa tenderima", ali da ne sme da ih hapsi jer su to predsednikovi drugari.

Šta se još sve priča u diplomatskom koru i kakve se šale zbijaju na račun našeg kriminalnog rukovodstva, biće tema nekog od narednih javljanja.

 

 

 

 

Strani faktor

 

U zdravstvenim krugovima jedna od ključnih tema jesu razne donacije, sponzorstva, projekti i pakt-aranžmani u zdravstvu.

Tako su pod lupu dospele i poznate japanske donacije srpskom zdravstvu i neverica iz japanske ambasade da se njihove donacije zloupotrebljavaju, budući da se svaka donacija "plaća prema priloženim fakturama". Tačnije, skeptici iz KCS-a sumnjaju da su Japanci toliko naivni da nisu nikad čuli za naduvavanje faktura, a kamoli za teži kriminal! Naprotiv, veruju da ima ozbiljnih indicija da Japanci aktivno učestvuju u pranju para putem donacija u srpsko zdravstvo.

Na primer, kada je posle bombardovanja stručna komisija ustanovila da je nemoguće useliti kompletnu novu zgradu Kliničkog centra, kako je planirano, japanska delegacija bila je zainteresovana da je pretvori u hotel. Međutim, nije bila zadovoljna sistemom instalacija rađenim pre 20 godina i - nepopravljivim. Zagovornici ove teze pretpostavljaju da su Japanci tada ustanovili da ih tokom obilaska objekta prate provereni pljačkaši tipa Predraga Peška i hteli su da opipaju teren za eventualno pranje novca, pa su smislili razne kurseve i seminare u Japanu, na koje su pozivali lekare iz KC-a, većinom Peškove. Tamo su, prema ovim pretpostavkama, u nekoliko narednih godina ispipali mogućnost pranja para posredstvom donacija, a Peško im se najverovatnije učinio najkvalitetnijim kadrom za tako nešto, pa je celokupna "naučna saradnja" Japana i Srbije krenula baš preko njega.

Tako su se obezbedili da niko van njihovog klana ne dođe u kontakt s njima i eventualno ugrozi "misiju". S druge strane, pošto je Peško odavno prisluškivan i praćen kao kriminalni element, zanimljiv svim službama, nije ih bilo mnogo briga, jer im je poznata kriminalizacija srpskih obaveštajnih službi.

Kada su se sve kockice sklopile, proprane su pare kroz više puta pominjane donacije, pa upravo zbog toga, smatraju skeptici i cinici, nije bilo šansi da pravu dokumentaciju o tome dostave ni Klinički centar ni japanska ambasada, jer se radi o iznosima zbog kojih lete glave (u novu zgradu KC-a utrošeno je preko 100 miliona evra kojima se ne zna trag, input novca postoji a outputa nema, izuzev ukoliko ne leži u centralnom magacinu KC-a!).

Dalje, pošto su Amerikanci fizički najbliži KCS-u, znaju ko šta tamo ruča, ali nisu ni pisnuli kada su Japanci muvali sa donacijama, što je zbunjivalo rukovodioce po službama, jer je u odnosima službi još od Drogog svetskog rata prisutan dosta oštar ton. A zapravo su Japanci samo otvorili oči Amerikancima koliko se tu love vrti i pojačali apetite vrhuški američke ambasade. Ameri, međutim, nisu išli na sofisticiranu varijantu, nego su se opredelili za "seljački reket" i uzeli pozamašnu proviziju od novca iznetog iz KC-a u avionu američkog ambasadora. To, naravno, nije moglo da se sakrije od CIA, FBI i drugih, pa nisu slučajno zabeležene prečeste smene američkih ambasadora u Beogradu za ranije "normative". Usto, u Stejt departmentu se pričalo da ih britanska ambasada onemogućava da peru pare, jer sve drukaju - Ciji. I tako dalje.

Porodična priča

 

 

Svi Ilankovići kod Milankovića

 

 

Dve visokoškolske ustanove, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju pri Univerzitetu u Beogradu (bivši Defektološki fakultet) i privatna Visoka medicinska škola strukovnih studija Milutin Milanković, nalaze se u višestrukom krvnom srodstvu, ali i u svojevrsnom pobratimstvu i posestrinstvu.

O tome govore podaci sa zvaničnih sajtova ovih obrazovnih ustanova, na kojima je vidno istaknut spisak redovnih i vanrednih profesora. Mada veći broj istih predavača radi i na fakultetu i u visokoj školi, ovde posebno mesto zaslužuje jedna porodica koja se takođe prostire na obe visokoškolske ustanove pa na taj način rečito govori o dnu na kome se nalazi srpska prosveta uopšte.

Naime, dr Vera Ilanković, profesorka, rodom iz Sombora, član je Nastavno-naučnog veća bivšeg Defektološkog fakulteta, sada pod imenom Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju. Istovremeno, dr Vera Ilanković je i direktor privatne Visoke medicinske škole strukovnih studija. Tamo gde je direktor, tamo mu je i familija. Visoka medicinska škola Milutin Milanković puna je Ilankovića! Kao predavači se pojavljuju mr Andrej Ilanković i mr Lana Marija Ilanković, a kao saradnik u nastavi Sandra Ilanković.

Vera Ilanković takođe ima svoju rodbinsku tačku oslonca. To je bivša ministarka u vladi Vojislava Koštunice, Sandra Rašković-Ivić! Njoj je Vera Ilanković ni manje ni više nego tetka!

Gospođa Ilanković, nepoznata široj srpskoj javnosti, radila je od od 2000. do 2002. godine u ondašnjem Saveznom ministarstvu za rad, zdravstvo i socijalnu politiku, kao zamenik ministra. Vodila je sektor socijalno-zdravstvene politike.

U Jugoslovenskom komitetu za saradnju sa misijom UN za Kosovo i Metohiju bila je predsednik podkomiteta za rad, socijalnu politiku i brigu o deci sa posebnim potrebama. U Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju je bila uključena u rad grupe za socijalna pitanja kao ekspert do 2004. godine. Od 2004. godine deo socijalno-zdravstvene zaštite dece i porodica na Kosovu i Metohiji realizuje preko Centra za zdravo potomstvo, sarađuje sa humanitarnim organizacijama (Kinderberg, Save the Children, Dečje srce, Međunarodni Crveni krst), kao i sa administracijom UNMIK-a i privremenom vladom Kosova. Godine 2005. je postavljena za pomoćnika Predsednika KC za KiM za Sektor za socijalna pitanja, rad i zapošljavanje, zdravstvo i obrazovanje.

Od 2006. godine je angažovana kao profesor Beogradskog univerziteta i ekspert u Visokoj medicinskoj školi strukovnih studija Milutin Milanković, gde je pripremila celokupnu akreditaciju škole kao autor šest studijskih programa (u saradnji sa prof. dr Nikolom Ilankovićem). Direktor je Visoke medicinske škole strukovnih studija Milutin Milanković od 2006. godine, a stalno je zaposlena na Fakultetu za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju!

Kako je komisija za akreditaciju Ministarstva prosvete izdala dozvolu za rad ovim ustanovama?

Po svemu sudeći, gospođa Ilanković je od svog minulog rada napravila odličan porodični biznis. Oko nje sve sami naučni radnici. Od spavaće do dečje sobe i kuhinje.

 

 

Šaltersko mučenje osobe obolele od cerebralne paralize

 

Policija životnog osiguranja

Ovde je reč o mojoj tetki, paralizovanoj osobi, rođenoj 1945. godine, dakle u ratno vreme kada nije bilo polio vakcine pa je tetka obolela od dečje paralize

...

Pošto je bila osigurana preko oca, oficira JNA, mojka tetka i dan-danas ima vojno osiguranje i leči se u vojnoj garnizonskoj ambulanti ili, prema potrebi, na VMA. Imala je sve redovne kontrole kod viših vojnih komisija, ali je, posle tridesetak godina, povodom njene pokretljivosti urađen maksimum i stanje joj se više nije poboljšavalo. Tada su, osamdesetih godina, izdata poslednja rešenja viših vojnolekarskih komisija, kada je i dobila prvi stepen invaliditeta i, kao trajno nesposobna - tuđu negu i pomoć.

Imala je invalidsko vozilo registrovano na svoje ime i adaptirano prema njenim potrebama, kojim su upravljali razni članovi familije, pa i ja. Letos se prijavila za punto i kao invalid dobila prednost i druge pogodnosti, ali prilikom registracije vozila nastaju stravična maltretiranja u SUP-u Vračar. Tamo ne priznaju vojno rešenje o invaliditetu i traže civilno. Na insistiranje porodice dolazimo do šefice službe, koja objašnjava da vojna rešenja "nisu pisana kako treba" i "nisu prema depeši koju je MUP dobio za registrovanje invalidskih kola" (?!)

Kada je čula šta se dešava u SUP Vračar tetka traži da tamo ode lično, pa je članovi porodice odnose u SUP Vračar. Oko njenog ulaska u stanicu i boravka tamo niži službenici i policajci ljubazno pomažu, glavešine se intenzivno domunđavaju, dok se načelnica - gubi u nepoznatom pravcu. Tetka traži od šalterskih službenika da joj daju napismeno da je ne smatraju za invalida pa da ne može da registruje kola kao prethodnih 30 godina. Šalterske službenice objašnjavaju da je načelnica otišla u Ljermontovljevu i da možda neće doći, pa da neko od porodice dođe drugi dan... i da će sve biti u redu.

Nažalost, drugog dana doživljavam pregršt uvreda od načelnice i odgovor da "dok je ona živa neće biti registrovano vozilo kao invalidsko i odobren popust od 4.000 dinara". Pokušavam da objasnim da problem nije u novcu, već u potrebi da vozilo bude invalidsko zbog drugih pogodnosti koja ta vozila imaju u saobraćaju. Ali, na nekulturan i grub način me odbijaju uz uvrede da "vucaram invalida sa sobom po šalterima". Plaćam iznos u celosti i preuzimam tablice i dokumente kako bi vozilom moglo da se upravlja, a u Delta Auto vrlo ažurno mi objašnjavaju da tetka kao nepokretni invalid ima pravo na povraćaj PDV-a od Ministarstva finansija.

To podnosim u Ministarstvo finansija i za kratko vreme stiže odgovor da je greška kada se prvo podnese tom ministarstvu, već prvo mora da se podnese u Ministarstvo za rad i socijalna pitanja. Tetka već biva na ivici nerava i nju u dogovoru sa porodicom lažem kako je sve u redu, a novac joj dajem iz svog džepa da se ne bi dalje sekirala.

Nažalost, istina je drugačija, jer ni posle podnošenja svih kompletnih dokumenata ni dan-danas nije stigao nikakav odgovor od Ministarstva za rad i socijalna pitanja.

Da rezimiram: SUP Vračar ne priznaje nepokretnom invalidu sa cerebralnom paralizom da je invalid, jer ima vojna a ne civilna rešenja. Ministarstvo finansija ne priznaje pravo nepokretnom invalidu sa cerebralnom paralizom na povraćaj PDV-a iako je takav propis samo izdalo! Ministarstvo za rad i socijalna pitanja četiri meseca ne odgovara na zahtev prosleđen od drugog ministarstva i dopunjen relevantnom dokumentacijom o invalidu sa cerebralnom paralizom, jer je reč o povraćaju novčanih sredstava države zdravstvenom osiguraniku sa teškom bolešću.

Kroz ovaj događaj potpuno mi je pojašnjena slika totalno kriminalizovanog društva, koje više nema osećaj ni za šta, nego samo za pljačkanje građana, kad i invalide i druge osiguranike sa posebnim potrebama javno i otvoreno maltretiraju kako bi što pre skapali.

                                    Ime autora poznato redakciji

 

Teror nad kardiovaskularnim hirurgom Draganom Nikolićem još traje

 

Ako isele njega, iselićemo njih

 

Kardiovaskularni hirurg iz Sremske Kamenice dr Dragan Nikolić, sa stanom u Novom Sadu, već dva meseca je izložen danonoćnim napadima na njegovu kuću, u kojoj žive njegova stara majka, otac, supruga i petomesečna beba.

Nepoznati počinioci, dok je doktor na dežurstvu ili na poslu, ulaze u njegovo dvorište, crtaju na vratima kukaste krstove i parole kojima traže da se iseli. Ulaze noću u njegov stan, truju pse, postavljaju prislušne uređaje.

Doktor Nikolić je pisao pisma gradonačelniku Igoru Paveliću tražeći zaštitu, ali ga ovaj nije udostojio odgovora. Novosadska policija, kojom je do Nove godine komandovao Miladin Kostrešević, pretila je doktoru da će mu reći istinu koja će ga iznenaditi! Doktor ih je molio da ga iznenade i da mu saopšte ko mesecima nasrće na njegovu kuću. Ni pismo direktoru policije Veljoviću nije urodilo plodom. Direktor ga, čak ni iz građanskog obzira, nije obavestio. Ni ministar policije Ivica Dačić.

U večernjim satima, 17. januara, dr Nikolić je otkrio da mu je u stan postavljen prislušni uređaj! Očigledno je da novosadska policija i Odeljenje BIA u Novom sadu koordiniraju napad na dr Nikolića, u nameri da ga, kao viđenijeg Srbina, proteraju iz Novog Sada, i da potom počne masovna seoba Srba iz Vojvodine.

Tabloidovi urednici internacionalizovaće slučaj doktora Nikolića.