FELJTON

 

Borba za vodu: Tek slede sukobi i ratovi za ovu stratešku sirovinu koju olako prihvatamo zdravo za gotovo (3)

 

Česme ispred pušaka

 

 

Svetski sistemi sveže vode danas su u krizi - kako zbog globalnog zagrevanja, tako i zbog rasta stanovništva, pa i korupcije. Mada voda još uvek ne privlači pažnju medija, poput energetskih tema gasa i nafte, mnogi eksperti odavno već predviđaju da će voda biti centralni resurs i tema 21. veka. Jer već je odavno jasno da ko vlada vodom, on je i kontroliše, distribuira, prodaje, uskraćuje, skreće, raspolaže jasnim instrumentom dominacije. O vodi kao geopolitičkoj činjenici, te kao o strateškom i vojnom argumentu, govori knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika vode - hidropolitika, hidrostresovi i sukobi hidrauličkog oružja 21. veka" iz koje objavljujemo izvode u sledećih nekoliko brojeva

   

 

Piše: dr Zoran Petrović Piroćanac

 

 

 

Po mnogim istraživanjima i analizama stručnjaka "čovek je neprijatelj vode" i tri suštinska faktora suprotstavljaju se koherentnom upravljanju ovim resursom. To su: demografija, iscrpljivanje prirode i klimatske evolucije. Kada demografija nije pod kontrolom, dolazi do anarhičnog rasta broja velikih gradova. U njima, više nego drugde, dolazi do pravog gomilanja stanovništva, što pospešuje neznanje, bolesti, lošu ishranu, siromaštvo. A kako stvari stoje, bliska budućnost doneće situaciju da svaki drugi stanovnik sveta bude izložen tzv. hidričkom stresu.

Afrika je već tužan primer: ona ima 24 odsto zemljišta planete, a tek devet odsto resursa vode. Čak dve trećine Afrikanaca živi u slamovima, a bar 300 miliona nema pristup vodi za piće. I sve to u situaciji dramatičnog napredovanja side, koja svake godine požnje sve više života na Crnom kontinentu.

U kategoriju iscrpljivanja planete spadaju: rastuća zagađenja, deforestacija, degradacija zemljišta, njihova povećana slanost, isušivanje podzemnih vodenih zavesa. Sve to izuzetno ugrožava ravnotežu, čak i opstanak zemljišnih, rečnih i pomorskih eko-sistema.

Hidrički prozelitizam se naziva - davanje prioriteta vodi. I pružanje uverenja svetu da taj prioritet nije toliko neophodnost koliko dužnost. Ako "česme u stvarnosti moraju da budu ispred pušaka", to nije samo stoga da bi se ispunila moralna obaveza.

 

Pogled u budućnost

 

Odgovori koje eksperti predlažu međunarodnoj zajednici su višestruki. Najpre finansijski, jer pet odsto, koliko se odvaja danas na vodu, nije nikako dovoljno. Moralni odgovor se predlaže iz jednostavne činjenice da voda znači život, i to u najbukvalnijem smislu. Ili kako arapski nomadi kažu, voda je život - "Aman Iman". Odgovor upravljanja, tj. volja da se vodnim resursom postupa odgovorno, promišljeno, dugoročno, zapravo je energetski odgovor. Suštinski geopolitički odgovor je nužan stoga što će se dekor pomoći razvoju promeniti u budućnosti.

Zemlje u razvoju, koje su sve snažnije, imaće sve uticajniju reč u međunarodnim institucijama UN zbog sopstvenih strateških interesa, posebno u svojim podregionima. A takve zemlje imaju i novac i znanje da zauzmu mesto na sceni i doprinesu tako značajnoj evoluciji saradnje Sever-Jug. To telo ima jednostavnu i univerzalnu poruku: budućnost planete uslovljena je ovladavanjem resursima vode. Jer, čovečanstvo je ozbiljno suočeno sa nesumnjivom opasnošću. U najkraćem: kvantitet vode na planeti je konstantan, ali je pristup ovom energentu sve teži, a volumen raspoloživ po stanovniku smanjen je za poslednjih 50 godina od 15.000 na 5.000 kubnih metara.

Žorž Miten je u jednoj studiji proučavao i na videlo izneo mehanizme funkcionisanja i organizacije planete u odnosu na problem s vodom. Voda je u samom središtu brige ove epohe s obzirom na njenu neravnomernu raspoređenost na planeti, a u arapskom svetu posebno - zbog izrazite demografske progresije. Pristup vodi prouzrokuje probleme geopolitičkog reda koje svakodnevica ovog sveta prečesto skriva.

Na vidiku su sve ozbiljnije planetarne nestašice vode, a one, veoma je izvesno, mogu da postanu uzroci nezdrave konkurencije na relaciji poljoprivreda, gradska potrošnja i industrija zemlje, kao i da potpiruju neslogu među susednim državama. Plan pomenute studije spada u red klasičnog determinizma, ali ovde i te kako opravdanog. Nezamislivo je govoriti o vodi, a da se istovremeno ne predstave fizički uslovi, pre svega nedovoljno padavina.

Pojas Magreba je izuzetak u ovom fenomenu jer u njemu postoje brane-rezervoari, koje nadoknađuju delimično pluviometrijske nepravilnosti. A zbog topografske konfiguracije regiona, gotovo da ne postoji rizik konflikta susednih zemalja zbog vode, što je planetarni izuzetak.

Pragom oskudice vode smatra se zapremina do 1.000 kubnih metara vode po stanovniku godišnje, ali su mnoge države danas ispod ove crte: Kuvajt, Katar i Bahrein raspolažu sa 90 do 120 kubnih metara, Saudijska Arabija sa 100 kubnih metara, Jordan sa 200 kubnih metara, a Izrael sa 400 kubnih metara. Kritike ekologa iz razvijenog sveta sve su direktnije usmerene protiv bogatog sveta, koji ne rešava rastuće probleme sa vodom. Dominantna strategija javnog pritiska širom sveta sugeriše da pojedinci i organizacije u razvijenim zemljama i onima u razvoju treba da lobiraju i zalažu se kod vlada da izlaze u susret potrebama ljudi za vodom i  zahtevaju od međunarodne zajednice da pruži pomoć, pre svega pumpe za vodu.

Da bi se suočio sa problemima vode, svetu u razvoju neophodan je novac. Prvi izvor novca je u Svetskoj banci i drugim agencijama poput Asian Development Bank. Vlade siromašnih zemalja mogle bi da ulažu novac i u projekte vodovoda, koji su skupi, u urbanim sredinama širom sveta u razvoju.

Jedan od pritisaka ekologa jeste i onaj na lokalne isporuke vode, jer se ona često koristi za ekstrakciju sirovina, koje se onda šalju u razvijeni svet. Isto tako, mnogo vode troši se u proizvodnji potrošnih dobara u siromašnom svetu, i to vrlo jeftino, a za račun velikih zapadnih firmi i za potrebe tržišta razvijenih. Sve se više kritikuju svetske kompanije koje se snabdevaju u siromašnom svetu da promene ponašanje i filozofiju posla, naročito kad je voda u pitanju.                             

Transgranične vode

Uloga vode kao teritorijalnog okvira, kao granice, ili naprotiv kao ugovora o ujedinjenju, proučavana je na primerima mnogih zemalja.

Portugal i Španija su potpisali ugovore koji su najpre koristili reke kao teritorijalnu strukturu, liniju odvajanja. Potom su, krajem 20. veka, evoluirali u stav da su reke međunarodni resurs koji je davao prava da zemlje gledaju jedna drugu. Tada je linija vode ustupila mesto pojmu basen.

U Francuskoj su hidrobaseni i administrativne podele stvorili najpre departmane u kojima su katkad vodotokovi uzimani kao limiti, a katkad kao faktori jedinstva. Izbor je činjen na terenu. Teorija rečnih basena iz 18. veka, autora Blanš i sinova, kasnije će poslužiti kao podrška projektima železničkih radova Luja Ševalijea, i naročito regionalnim dekupiranjima. Tu je i Aristid Brijan koji se oslanja na studije Vidal de Blanša. Pojmovi tog doba ponovo su, iz istih razloga, od pre nekoliko decenija izronili u savremenu javnost. 

Basen Mekong predstavlja složen slučaj. Reč je o prostoru koji je u istoriji oscilirao između izvesnog jedinstva u doba imperije Kmera, potom i francuske kolonijalne imperije, i jednog transgraničnog usitnjavanja. Čini se da je danas Mekong postao reka saradnje, ali je ipak još daleko od potpuno skladnog ujedinjavanja napora u regionu oko ovog basena, s obzirom na neujednačeni ekonomski i socio-kulturni život okolnih zemalja.

Ali, istorija i geografija često su tesno povezane sa pitanjem vode. Tako u Severnoj Irskoj rečica Fojl u Deriju, kao i reka Lagan u Belfastu, suprotstavljaju katolike i protestante u prostoru, ali prema vrlo različitim modalitetima, koji zavise od socio-ekonomskih ili demografskih uslova.

U Bosni i Hercegovini je tako od Dejtonskog sporazuma 1995. aktuelizovano pitanje reke Save. Republici Srpskoj nametnut je distrikt Brčko, kako bi se, osim rešavanja specifičnog demografskog Gordijevog čvora na tom mestu, rešio istovremeno i problem reke Save koja je stekla status međunarodne reke prolazeći kroz Hrvatsku, BiH i Srbiju. Ali da nije nametnut distrikt Brčko, ostala bi samo u jurisdikciji Republike Srpske. Od 1966. godine, Asocijacija za međunarodno pravo usvaja u Helsinkiju Pravila koja predlažu nove koncepte, među kojima i jedinstvo resursa vode. Pojam Međunarodnog basena drenaže definisan je kao "geografska zona koja se proteže na dve ili više država i određena granicama oblasti hranjenja hidrografskog sistema, uključujući površinske i podzemne vode, koje otiču u zajedničko ušće." Taj pojam je zasnovan na činjenici da jedna geografska jedinica odgovara jednoj solidarnosti i zajednici interesa.

 

Međunarodni vodotokovi

 

Na međunarodnoj konferenciji o vodi i čovekovoj okolini, održanoj u Dablinu 1992. godine, naglašeno je integrisano vrednovanje i upravljanje resursima vode. Od država je traženo da usvoje globalni pristup koji miri razvoj ekonomija i ljudskih društava i očuvanje prirodnih eko-sistema od kojih zavisi ljudski opstanak. Taj pristup neminovno treba da bude ekološki i da poštuje eko-sisteme, uvažavajući celokupni basen i zavesu podzemnih voda. Kada je reč o basenima koji dele zemlje, jasno je da je saradnja u budućnosti neminovna.

Epoha zahteva integrisani pristup i uzajamno poštovanje među državama.

U poslednje vreme je državama koje imaju neki vodotok priznato pravo da učestvuju u pregovorima o sporazumima za vodotokove koji se primenjuju na čitav dotični vodotok, kao i da postaju strane u takvom sporazumu. Suštinski se potvrđuje i pravo državama čije teritorije dotiču neki vodni basen da na svojoj teritoriji na istovetan način kao i druge države koriste te vode. Države moraju i da uvažavaju i poštuju prirodne faktore, socio-ekonomske potrebe drugih, kao i efekte korišćenja vodotoka na druge zemlje. Obavezne su i da vode računa o očuvanju, zaštiti, vrednovanju i ekonomiji u korišćenju resursa vode, kao i cene mera preduzetih u tom smislu (čl. 5 i b).

Te obaveze treba da sprečavaju štete prouzrokovane drugim državama korišćenjem tog vodotok (čl. 7). Države na kraju imaju dužnost da se međusobno konsultuju i izmenjuju informacije povodom eventualnih efekata projektovanih mera na stanje nekog međunarodnog vodotoka.

Svi ti predlozi inspirisani su duhom jedinstva resursa vode i međusobnog poštovanja država. Suverenitet neke države, njeno pravo na vodu koja protiče kroz njenu teritoriju, ne sme nikako da liši druge države priobalja istog tog prava, jer je voda deobeni prirodni resurs (Res communis).

Tako bi nekadašnja Harmon doktrina, proklamovana povodom problema sa rekom Rio Grande, a implicitno kasnije uspostavljena od Turske u projektu G.A.P., trebalo da u budućnosti u potpunosti bude izbrisana u korist "ograničenog suvereniteta". Ova potonja verzija, koja podseća na sovjetski koncept ograničenog suvereniteta iz šezdesetih godina prošlog veka, znači zapravo da je suvereno pravo jedne države da koristi vode koje se nalaze na njenoj teritoriji, ograničeno dužnošću da se tom činjenicom ne nanosi šteta drugim državama.

Država takođe ima obavezu da informiše o svim opasnostima druge države, koje bi mogle da budu time pogođene takođe, a ne sme ni da ostavi da se njena teritorija koristi za dela suprotna pravima drugih država, na primer neki teroristički akt zagađenja ili trovanja vodotoka.

Marta 1992. godine je u Helsinkiju usvojena Konvencija o zaštiti i korišćenju transgraničnih vodotokova i međunarodnih jezera. To je delo Ekonomske komisije za Evropu OUN, sa sedištem u Ženevi, i Konvencije ratifikovalo 26 država.

Saopštavajući svoju odluku u septembru 1997. godine, povodom spora Slovačke i Mađarske o Dunavu, Međunarodni sud pravde - čak iako je delovao u striktnom pravu - nije propustio da se osloni na globalniju viziju. Sud je rekao: "U oblasti ekologije budnost i prevencija nameću se zbog karaktera šteta izazvanih čovekovoj okolini, koje su često ireverzibilne, i zbog ograničenja inherentnih samom mehanizmu popravljanja ovog tipa šteta." To je definicija koja na najbolji način pokazuje da se svest o neophodnosti globalnog rešavanja problema voda ipak širi svetom.

 

Sukobi zbog nestašice

 

Da bi se definisao indeks koji se odnosi na hidrauličku raspoloživost nekog regiona, polazi se od činjenice da situacija nestašice prevladava u zemljama sa godišnjim rezervama vode manjim od 1.700 kubnih metara slatke obnovljive vode po stanovniku. Podvrgnuta efektima galopirajuće demografije i rastuće urbanizacije stanovništva, evolucija tih zemalja mora se posmatrati kao kritična. Kada je količina raspoložive vode manja od 1.000 kubnih metara, govori se o nedostatku vode. Zbog toga u međunarodnim Think-Thank grupacijama i upozoravaju: "Tokom naredne dekade teme vode u regionalna tri najveća vode basena - Jordan, Nil i Tigar-Eufrat - ili će prouzrokovati dosad nezabeležen stepen saradnje, ili zapaljivi stepen sukoba".

Zalog političke stabilnosti, socio-ekonomski i tehnološki kapaciteti, kao i međunarodna pravila, igraju kapitalnu ulogu ako se žele rešenja za sukobe raspodele vode, kako nacionalno, tako i internacionalno. Sukobi zbog raspodele vode postaju gotovo neizbežni kada, gradnjom brana, skretanjem vodotoka ili zahvatanjem fosilnih voda podzemnih vodenih zavesa, projekti veštačke akumulacije hidrauličkih resursa bivaju ostvarivani uz ignorisanje analiza o uticaju na čovekovu okolinu. I uz ignorisanje odnosa koštanje-efikasnost, i bez promišljanja o regulisanju potrošnje vode uspostavljanjem odgovarajućeg tarifiranja, kao i optimalnog korišćenja ovog resursa.

U svetu danas postoji više od 200 sistema aktivnog hidrauličkog transgraničnog i međunarodnog upravljanja. Oni koji žive uz obale ovih basena iskazuju zajedničku crtu - žele da nacionalizuju profite koje iz toga izvlače internacionalizovanjem obaveza.

Ispitivanjem 14 situacija, autor R. Mandel je 1992. godine sastavio model koji će omogućiti procenu verovatnoće izbijanja nasilnih sukoba zbog nestašice vode. Taj model govori o tri faktora od krucijalne važnosti: 1. odsustvo kooperativnog regulisanja sukoba među stanovnicima priobalja; 2. rašireno osećanje populacije o nestašici vode i nepravičnoj raspodeli; 3. poremećaj ravnoteže među političkim snagama regiona i nedovoljna međuzavisnost. I čim je jedna rečna zona podvrgnuta ovim trima uslovima, izbijanje nasilnih sukoba je vrlo verovatno.

Zato stručnjaci sve više pominju podršku projektu tehničkim rešenjima. Četiri važna sektora u kojima se uspostavlja ovakva tehnologija jesu: snabdevanje vodom, korišćenje vode, evakuacija voda i monitoring. Poslednji pojam podrazumeva suštinski nadgledanje nivoa vode, njenog stepena zagađenosti, potrošnje stanovništva, industrije i poljoprivrede.

 

                                                                                                                           

                                    (Nastaviće se)

 

 

 

Princip "Aman Iman"

Do Konvencije OUN usvojene 1997. godine u svetu je postojalo pet doktrina o vodi:

1. Doktrina "apsolutnog teritorijalnog suvereniteta", ili Harmon-doktrina. Po njoj su države ekskluzivni vlasnici vodnih resursa, površinskih i podzemnih, koje su na njenoj teritoriji. Države imaju pravo da ih koriste kako im je volja. Takav princip je, razumljivo, odbačen od svih država nizvodnog toka (slučaj Egipta, povodom Nila);

2. Doktrina "apsolutnog teritorijalnog integriteta". Ona priznaje državama nizvodno da koriste prirodni deo stalnog i nesmanjenog vodotoka koji se nalaze u drugim državama, i to je princip prirodno neprekinute propusne moći vodotoka države uzvodno;

3. Doktrina "ograničenog i integrisanog teritorijalnog suvereniteta", po kojoj svaka država ima pravo korišćenja voda svoje teritorije, pod uslovom da ne šteti interesima drugih država. Princip se primenjuje u prisustvu jednog međunarodnog basena za dreniranje. Poznat je sučaj-afera jezera Lanoua između Španije i Francuske;

4. Doktrina "zajednice interesa" se zasniva na principu da nijedna država ne može da koristi vode svoje teritorije koje su u okviru nekog međunarodnog basena drenaže - bez konsultovanja drugih država, kako bi bilo moguće integrisano upravljanje zasnovano na kooperaciji.

5. Doktrina "jednakog i razumnog korišćenja" uspostavljene Konvencijom iz 1997. godine. Svaka država ima pravo korišćenja voda basena kome pripada (a ima ih 240 u svetu), oktroišući sebi vlasništvo i kontrolu nad jednakim i razumnim resursima basena.

U septembru 2000. godine je 189 članica OUN usvojilo Milenijumsku deklaraciju koja fiksira 8 suštinskih ciljeva koje treba postići do 2015. godine. Države su se posebno angažovale na smanjenju procenta stanovništva sveta koji nemaju pristup vodi i preradi vode, za polovinu.

 

 

 

 

 

 

Pragom oskudice vode smatra se zapremina do 1.000 kubnih metara vode po stanovniku godišnje, ali su danas mnoge države ispod ove crte: Kuvajt, Katar i Bahrein raspolažu sa 90 do 120 kubnih metara, Saudijska Arabija sa 100 kubnih metara, Jordan sa 200 kubnih metara, a Izrael sa 400 kubnih metara.

 

 

U Bosni i Hercegovini je tako od Dejtonskog sporazuma 1995. aktuelizovano pitanje reke Save. Republici Srpskoj nametnut je distrikt Brčko kako bi se, osim rešavanja specifičnog demografskog Gordijevog čvora na tom mestu, rešio istovremeno i problem reke Save koja je stekla status međunarodne reke prolazeći kroz Hrvatsku, BiH i Srbiju. Ali da nije nametnut distrikt Brčko, ostala bi samo u jurisdikciji Republike Srpske.