Uvodnik

(Pr)osudite sami

Gospodar koji optužuje

 

Milovan Brkić

 

 

Beli Timok je u crno zavio žitelje prigradskog naselja Zaječara. Izlio se, nekontrolisano, i poplavio imanja, štale, kuće, bunare. Podavio stoku, uništio nameštaj. Oj Timoku, reko plovna, tvoji vali nose govna.

Uvek nas iznenadi sneg, kada padne uoči Nove godine, kiše nas šokiraju u proleće, sunčanica usred leta. Iznenadi nas, i uvredi. Zataje komunalne službe, institucije sistema.

Ipak, u svoj ovoj nesreći unesrećeni građani imali su čast da ih poseti, niko drugi nego ON. Predsednik Republike Srbije, Gospodar naš. Srećom, gradonačelnika Boška Ničića nije bilo na barikadama. Jer uvek je puno troška oko Boška. Kuće su otvorene, ko zna šta bi iz njih poplavljenih moglo sve da nestane.

Zaječarci, koje je poplava dovela do prosjačkog štapa, trčali su da se rukuju sa Njim. Podnosili su stoički udarce Njegovog osionog obezbeđenja, koje je jedino još uz Njega ostalo.

Predsednik je bio strog. Onako kako i doliči Gospodaru. Pljunuti Hajduk Veljko, kažu Zaječarci, sklanjajući ispred njega kćer i unuka.

Dok su beskućni Zaječarci svoje jade iznosili Predsedniku, on je grdio građane, ovog puta pretećim, ali odlučnim glasom, optužujući ih da su sami krivi što se Beli Timok izlio. Trebalo je, optuživao ih je Gospodar naš, da kidišu na reku, da donose džakove, pa ko preživi preživi. Neće valjda njegova vlast, njegovi ljudi iz DS-a da ga brane! Znaju građani da su novce  namenjene za saniranje štete od elementarnih nepogoda, potrošili njegovi drugovi.

Gospodar optužuje opoziciju što podriva njegovu predstavu o sebi kao lideru u regionu, kao čoveka koji je faktor mira na Balkanu. On je predsednik svih građana Srbije, ali ne podnosi one koji nisu glasali za njega nego za te proklete opozicionare.

Gospodar ovih dana preti novinarima što stvaraju atmosferu beznađa. Kakvo beznađe, kad on, evo, dovodi Turke u Srbiju, imaćemo pune ruke posla! Po ceo dan ima da im šetamo cipele, jer se opanci više ne nose. Može neki paša ili subaša da se smiluje, da da neki talir, da ovaj siroti srpski hinsan kupi malo rane i duhana. A ko zna koga nam on sve može dovesti u naše avlije, jer on, kao mudar čovek, sve to nama radi iza leđa. Otpozadi.

Mnogo, ovih dana, Gospodar optužuje. Plašim se da ga ljudi slabo čuju, nešto je bledunjav, okuburio sa zdravljem.

Razmišljam da srpska žandarmerija sakupi građane, terajući ih u buljucima, da ih dovede u Pionirski park, ispred zgrade Starog dvora, da se predsednik popne na stolicu, da ne dotiče travu nogama, i da nam svima, sve po spisku, pomene i oca i majku... Da nas optuži za sve svoje promašaje. Da to saslušamo, i odemo kući, mrmljajući sebi u bradu nešto o večnoj krivici, o grehu naroda.

A kad čovek malo bolje razmisli, i jeste narod učinio greh onda kad je Njega izabrao za vođu (ah, kao da nam je prvi put da pogrešimo!). Greh je i prema njemu učinjen. Nije on čovek te snage i tog kalibra da bude mudri državnik koji će znati šta je Skupština, šta je Vlada, šta je nezavisno pravosuđe i gde je njemu mesto u svemu tome. Da je Boga dao izbore za predsednika vaterpolo saveza, pa da ga tamo kandidujemo, boljega čoveka ne bi trebalo tražiti. Da grli i ljubi jake momke i raduje se našim slavnim pobedama, da skače od sreće u bazen, i to odeven! Ali, avaj, nije tako. Mi plivamo, a on šeta obalom naše propasti i viče sa sigurne daljine: Jače rajo, maši ručicama!