Beli kriminal

 

Zrenjanin: Otimanje Jugoremedije ili kako do vlastite fabrike lekova

 

Deurić živi od lekova, a mi na lekovima 

 

Poštovani, čitajući u Tabloidu o prodaji Galenike, mi mali i nezadovoljni akcionari Jugoremedije skrećemo pažnju da se nešto vrlo slično, a možda i gore, dešava u Jugoremediji.

 

Kao što vam je poznato, marta 2007. otpušteni radnici Jugoremedije na čelu sa Zdravkom Deurićem, vođom štrajkača malih akcionara Jugoremedije, ušli su u fabriku i preuzeli vlast. Moramo priznati da je u prvim mesecima izgledalo da sve ide kako treba, da ćemo mi mali akcionari imati koristi od naših akcija, tj. da će se fabrika dobro prodati i da će biti kupaca koji će dati i po 30 evra za jednu akciju. Međutim, stvari su krenule sasvim drugačijim putem.

Ne znamo odakle da počnemo u nabrajanju mahinacija i krađa koje je Zdravko Deurić, odnosno onaj koji ga drži na vlasti u Jugoremediji kao generalnog direktora i kao predsednika Upravnog odbora, smislio. Pomenućemo samo neke: izborna kampanja za njegovu stranku "Ravnopravnost" koju je finansirala Jugoremedija, rekonstrukcije fabrike (u stvari prilika za krađu stotine hiljada evra), finansiranja svih mogućih i nemogućih sportskih društava u Zrenjaninu, kao da Jugoremedija ima milione na računima, a u stvari je u velikim dugovima (2009. godine je po završnom računu gubitaš sa 250 miliona dinara).

 

Milion gore-dole

 

Vlasništvo Jugoremedije sastoji se od 56 odsto akcija malih akcionara (privatna lica) i 44 odsto Akcijskog fonda (država). Pitanje je zašto Jugoremedija nije već privatizovana, zašto je Deurić još na vlasti?

Odgovor je sledeći: pod izgovorom da je bolje da se uradi rekonstrukcija fabrike, jer će se podići vrednost fabrike, krenulo se u taj poduhvat, a u stvari:

- dobilo se na vremenu da se odloži privatizacija,

- ukazala se prilika da Deurić i njegovi pomagači ukradu veliki deo para koji je uložen u rekonstrukciju fabrike, a sve u dogovoru sa Energoprojektom kao izvođačem radova,

- ukazala se prilika da Deurić tim ukradenim parama kupuje akcije malih akcionara, preko svojih saradnika bivših štrajkača, a sada radnika koji vedre i oblače u Jugoremediji.

Na sajtu Centralnog registra hartija od vrednosti, spisak malih akcionara od pre dve godine do danas se po broju ljudi značajno promenio. Odjednom su na vrh liste došli neki ljudi za koje se ne zna ni ko su ni šta su ni kako su došli do akcija. A odgovor je jednostavan: mali akcionari nemaju više vremena da čekaju, nemaju od čega da žive, kriza je pa su bili primorani da dođu do nekih para, te su svoje akcije prodavali po pet evra Deurićevim štrajkačima, saradnicima, kumovima, švalerkama.

Kako su prodavali? Po zakonu. Napravi se ugovor o poklonu da se akcije poklanjaju nekom Deurićevom štrajkaču, a na ruke mu se isplati pet evra po akciji. Otkud pare za to? Pa krađom iz Jugoremedije. Deurić izvlači pare iz Jugoremedije - najnoviji primer je rekonstrukcija koja je sigurno za milion-dva evra skuplja nego što vredi, a izvođač radova Energoprojekt, i tim parama kupuje akcije.

Dovoljno je pogledati prva tri privatna akcionara, koji su potpuno novi na listi u odnosu na one od pre dve godine, a svi su na određen način povezani sa Deurićem.

Mile Beslać, vlasnik TV Santosa i u bliskim odnosima sa finansijskom direktorkom Ankicom Malušić. Ratko Milinković, tata Mire Milinković, koja je sekretarica finansijske direktorke i "bliska" Deuriću. Za Edina Beganovića kažu da je Deurićev kum ili su neki prijatelji od ranije. Sve ovo je za Zrenjanince javna tajna, ali niko ne reaguje.

Može se zamisliti koliko takvih ima među akcionarima, a u stvari se radi o akcijama Zdravka Deurića. On se nigde ne pojavljuje, nema sukoba interesa, sve je čisto i zakonito!?

Ni malim akcionarima ne bi sve to toliko bolo oči da Zdravko Deurić nije smislio novu krađu, kakvu nije uspeo da smisli ni bivši vlasnik Jovica Stefanović Nini. A scenario je sledeći.

Pošto je završena rekonstrukcija pogona, određene mašine za proizvodnju nekih lekova po novim standardima ne mogu da ostanu u fabrici, već moraju da se izmeste na drugu lokaciju. I, opet čudo, Deurić je prvo otvorio novu firmu, tzv. d.o.o., u kojoj su članovi akcionari Jugoremedije, sa unetim kapitalom akcijama Jugoremedije i to samo određenih ljudi njegovih "štrajkača". Preduzeće se prvo zvalo Luxol-hemija, ali je vrlo brzo promenilo naziv u Luxol-farmacija (sve registrovano na sajtu Agencije za privredne registre). I opet su vlasnici te firme, sa unetim akcijama Jugoremedije, kupljenim za male pare, npr. Edin Beganović, Milana Zlokas, još jedna Deurićeva miljenica, Ratko Milinković, tata Mire Milinković... itd. Direktor te nove firme je Jelena Lukić, koja je i komercijalni direktor Jugoremedije. I opet Deurića nigde nema, a sve se oko njega vrti.

Dakle, premeštaju se mašine iz Jugoremedije u to novo preduzeće. A priča ide tako, a i logično je, da će struktura vlasništva biti 60 odsto mali akcionari Luxol-hemije, a 40 odsto kapitala Jugoremedija unosi kroz mašine.

 

Čekaju Godoa

 

Pitanje je zašto Jugoremedija ne bi sama finansirala ovaj projekat? Odgovor: zato što je Jugoremedija prezadužena i opljačkana od Deurića i ne može da dobije kredit, a i da može zašto bi Deurić to uradio kada mu država dozvoljava ovakvu krađu. Faktički Deurić napokon dobija svoju fabriku lekova. (Ne treba smetnuti s uma da odluku o premeštaju tih mašina, odnosno o njihovom otpisu, donosi Upravni odbor, na čijem čelu je Zdravko Deurić.)

Za novu firmu već se prave planovi o izgradnji novih pogona, traže se saglasnosti, plaćaju se raznorazne takse, dozvole, projekti i sve to plaća Jugoremedija. Pitanje je kako se pokrivaju ti troškovi. Zašto se dozvoljava da se pare nas malih akcionara i države troše na zahteve, prohteve i krađe Zdravka Deurića i njegovih saučesnika. Ostaju pitanja i ko štiti Deurića? Možda čak njegovi "mentori" i ne znaju šta on radi, pa će se, kad ovo čuju, sigurno obradovati kako imaju sposobnog saradnika.

Nije verovatno da Deurić to radi sam i da ga niko od državnih organa ne kontroliše. Država ima 44 odsto kapitala, pa ako ovako čuva svoju imovinu nije ni čudo što propada. Šta onda reći za farmaceutsku Jugoremediju, kojoj jedan mašinbravar određuje sudbinu.

Šta mogu mali akcionari da urade pojedinačno? Skoro ništa. To su stariji ljudi koji očekuju prodaju Jugoremedije i da napokon dobiju svoje pare. Trenutno se skupljaju potpisi za peticiju protiv Deurića da bi se ubrzao proces privatizacije, ili da se akcije malih akcionara puste na berzu, pa da se vidi koliko vrede, jer dok Deurić ne sagradi i osposobi novu fabriku neće biti ni privatizacije. Navodno se pojavljuju neki kupci za Jugoremediju, ali je javna tajna da Jugoremedija sada vredi manje nego što je vredela 2007. godine.

 

                              Nezadovoljni akcionari Jugoremedije

                                                       (oprema redakcijska)

 

 

Vapaj Ministarstvu zdravlja

 

Ne ukidajte nam našu decu

 

    Žele da nam oduzmu Stomatološku ambulantu u Zavodu za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju u Beogradu

 

Poštovani gospodine Brkiću,

 

Roditelj sam deteta sa posebnim potrebama koje ima cerebralnu paralizu i lakše je ometeno. Član sam različitih udruženja roditelja dece sa posebnim potrebama. Moj problem odnosi se na zdravstveni sistem, konkretno stomatološku zdravstvenu zaštitu.

Mnogi roditelji koji imaju decu sa različitim oblicima hendikepiranosti pravo na stomatološku zdravstvenu zaštitu ostvaruju u stomatološkoj ambulanti u Zavodu za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju u Beogradu, u ulici Kralja Milutina 52. Sve je bilo u najboljem redu doskoro kada smo čuli da Ministarstvo zdravlja hoće da ugasi ovu službu, jer zaposleni zubari ne primaju platu od 1. marta 2010. Imaju novu direktorku koja je nezainteresovana da čuje kakav značaj za nas roditelje ima postojanje te ambulante. Rešenje koje se nudi je da zbog zubnog bola, vađenja zuba, popravke zuba, naša deca moraju da idu u opštu anesteziju. Opšta anestezija zbog zuba je rizična za našu decu, jer imaju i druga oboljenja. Ovo je izazvalo ogromno negodovanje nas roditelja dece sa posebnim potrebama. Šta znači takva diskriminacija za našu decu? Ukidanje prava na zubara koji je obavezan vid zdravstvene zaštite?

Dokle ministar Milosavljević misli da žigoše našu decu i ponižava nas roditelje? On odlazi u Minhen, a gde mi da idemo kod zubara? Zatvara ovu ordinacuiju i ove divne zubare ostavlja bez posla, iako su oni jedini na ovim našim prostorima koji rade sa decom sa posebnim potrebama; tamo dolaze deca iz cele Srbije i šire, a mi roditelji iz različitih udruženja razmenjujemo iskustva i pomažemo jedni drugima da zaštitimo interes naše dece, a prvenstveno njihovo narušeno zdravlje.

Tražili smo prijem, po ko zna koji put, kod nezainteresovanog bivšeg direktora Stošljevića, a sada i kod nove direktorke Ljiljane Lazić, jer pored navedenog problema sa zubarima imamo i još jedan, a to je prilaz invalidskim kolicima. Nedopustivo je da zdravstvena ustanova od republičkog značaja kao što je Zavod za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju nema rešen i ovaj problem. Obratili smo se i zaštitniku pacijentovih prava (kako je pisalo na oglasnoj tabli u toj ustanovi), gospođi Mandušić, koja je vrlo neljubazno saopštila da se javimo Ministarstvu zdravlja?!? Naravno da to nije ingerencija Ministarstva. Sve zdravstvene ustanove na teritoriji Republike imaju rampe (prilaz kolicima). Mi nosimo našu decu u teškim invalidskim kolicima kroz usko stepenište do logopeda, fizioterapeuta, psihologa. Naša deca rastu, to su deca od 14-15 godina, a mnoga su i stara i preko 20 godina. Ovo je ogroman problem.

Jedan od bitnih poteza našeg društva je i briga o ovoj najosetljivijoj kategoriji dece sa invaliditetom. Zašto se u praksi i surovom, realnom životu nas i naše dece događaju i ponavljaju ovakve sramotne stvari?

Apelujem na Vaš list, gde rade izvrsni novinari, da kao humani ljudi sa autoritetom doprinesete da mi roditelji i dalje dovodimo svoju decu kod zubara u ovu ustanovu, da nam se omogući civilizovan prilaz invalidskim kolicima.

Gašenjem ove službe kao i neadekvatnim prilazima zdravstvenim ustanovama krše se prava osoba sa invaliditetom o zdravstvenoj zaštiti. Srećni smo da ovi sjajni zubari postoje, zbog svoje stručnosti, a prvenstveno onog najbitnijeg - divnog, toplog ljudskog odnosa.

Nadam se da ćete svojim medijskim angažovanjem pokrenuti uspavanu savest rukovodećih ljudi, kako bismo sačuvali ovu ordinacija od ukidanja a time pomogli prevashodno našoj deci.

Uz poštovanje da ćete moje pismo uvažiti, a u ime Udruženja roditelja dece sa cerebralnom paralizom, Udruženja dece sa Ret sindromom, Udruženja roditelja dece sa Daunovim sindromom i drugih udruženja roditelja sa istim problemom,

                                                                   Dipl. oec. Mirjana Ćorić

 

P.S. Telefon Zavoda za psihofiziološke poremećaje i govornu patologiju je 011/2686-615, direktora 2685-180 i pravnika 2643-091.

 

 

 

Pismo iz Kliničkog centra Srbije, epicentra srpskog zdravstva

 

Crtice od krtice

 

    Sprega političkog i finansijskog kriminala u srpskom zdravstvu nije od juče. Valjda je zbog toga nepravedno sklona zaboravu.

 

 

Posle ostavke Obrena Joksimovića, premijer Đinđić je dugo namerno taj resor držao bez ministra, a svom poverljivom čoveku Žarku Koraću dao da vodi zdravstvo jer je on psiholog pa ima uslova za funkciju. Prilikom dodele te funkcije, Koraću se sam premijer žalio kako o zdravstvu čuje samo najgore, kako je prof. Nada Kostić unutar DSS-a doživela fijasko samo zato što se bunila protiv upliva julovaca u zdravstveni odbor DSS-a, kako su svi pošteni ljudi u zdravstvu marginalizovani, a šljam isplivao. Korać je sve to potvrđivao i rekao da je teška bitka pred njima, ali da bez raščišćavanja zdravstvene mafije nema raščišćavanja srpske mafije. Onda je na neka kadrovska rešenja u zdravstvu žučno reagovao, čak je u jednom momentu rekao Đinđiću: "Da vodim Ministarstvo zdravlja, a ovaj da je direktor bolnice...!? Ma, nema šanse...! Ma ko je njega opet vratio...?" itd. Đinđić ga je smirivao: "Ma, gledaj to malo šire... Ne možemo sad ništa, bre, sistem se menja..."

Taj pokušaj promene sistema Đinđić je platio glavom i tome se najviše radovala zdravstvena mafija, koja je bila ozbiljno korumpirana od zemunskog klana...

Klinički centar Srbije izgubljen je u rukama medicinske mafije i više se neće povratiti u normalne tokove, jer je predsednik države Boris Tadić odlučio da se tom ustanovom ne bavi do kraja svog bednog mandata, nego da sve prepusti svom nasledniku Tomi Nikoliću zvanom dupla nula ili duplo golo. Medicinska mafija likuje zbog toga, jer su Naprednu stranku odavno okupirali i u nju ubacili najveće budale koje su imali na raspolaganju. Tadićeva odluka došla je posle niza pritisaka kroz koje je on procenio da je u Kliničkom centru srž problema srpske mafije i da mu takvo zameranje sada ne treba, jer šteti njegovom tenu i povećava mu stres, od čega će i crni čuperak da mu pobeli, pa neće biti jedinstven...

Pokušaj da se sa Bajecom situacija raščisti samo je produbila jaz između države i države u državi - KCS - tako da je pretila potpuna blokada rada ove ustanove stalnim zabijanjem klipova u točkove pripadnika medicinske mafije u svim strukturama KCS.

Koliko je dobro organizovana ta mafija govori podatak da kad god krene neka tajna policijska istraga glavni akteri se pojave u medijima kao - veliki stručnjaci. Tako je u martu vršena istraga poslovanja bivšeg direktora KCS Vojkana Đukića i on je odmah bio upućen da se pojavljuje po medijima kao veliki stručnjak za glasne žice. Ko je iz MUP-a dojavio da se vodi istraga protiv njega?! To neće niko da ispituje, ali je u policiji nastao haos jer informacije u KCS cure na sve strane...

Šlag na tortu bila je obustava istrage protiv Đukića, jer su navodno trenutno u toku ispitivanja ko je krtica zdravstvene mafije u MUP-u, a njih ima ko zna koliko. SPS je pokušao da vrati svoje kadrove u KCS, pa je tako kandidat za direktora KCS na konkursu prošle godine pored Bajeca iz DS-a bio i prof. Miroslav Kovačević iz SPS-a, dok je prof. Vasko Kalezić uspeo zeta da ubaci u UO KCS čime bi KCS bio donekle kontrolisan od SPS-a. Međutim, prof. Kovačević propada na konkursu. No u isto vreme pokreće se akcija opankavanja prof. Kalezića.Danima su išli raznorazni doktorčići, tehničari i čistačice i pričali po svim zgradama KCS kako je prof. Kalezić ogrezao u mito, da proizvodi docente po fakultetu za 20.000 evra, 5.000 im uzme za doktorat, a 15.000 za izbor u nastavnika i slične bljuvotine...

Bajec je posle saveta ljudi bliskih Tadiću odustao i prepustio KCS mafiji, koja ga sad tapše po ramenu i gura da ide u Zdravstveni fond umesto Svetlane Vukajlović. Međutim, tu leži velika zamka, jer zdravstvena mafija nikom ne oprasta ni najmanje potrese u svom kriminalnom sistemu, što se videlo iz slučaja Dragane Jovanović, koja je sada, iako je profesor univerziteta, potpuno odbačena i marginalizovana. Njoj neke bivše kolege i bliski saradnici ni na ulici neće da se jave i beže od nje kao da je gubava.

Bajec bi odlaskom u Fond izgubio klinički rad, a na Naučno-nastavnom veću je mafija već isplanirala scenario kojim bi mu bila osporena i docentura iz hirurške grane, a kamoli napredovanje u nastavničkim zvanjima. Sve ovo znaju njegovi žuti stranački drugovi, ali mu ne govore, jer neko mora da bude žrtveni jarac, a posle svih dešavanja u KCS, to će da bude on. Prilikom tog razrešenja na Medicinskom fakultetu biće obelodanjeno i falsifikovanje ocena i sve druge sitne aferice. Sve to jer je Bajec imao zadatak (da bi ostao duže od tri nedelje) da celokupno poslovanje KCS prevede pod kapu DS-a.

Sledeće što zdravstvena mafija ima u planu jeste rasturanje KCS na institute kako bi svaki od direktora u njima bio lažni car Šćepan Mali, ali na tome mora da se radi brzo i već agentura zdravstvene mafije puni glavu Tomi Nikoliću da čim dođe dozvoli cepanje KCS na institute i klinike...

 

                                                       Autori poznati redakciji

 

 

 

Sremska Kamenica: Zračenje na vlastiti rizik   

 

Opasnost po život mora da se plati

 

   U Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici osiguranici čekaju na red da bi se lečili na aparatima kojima je već istekao rok. Istovremeno se preko reda primaju oni za koje inostrani fondovi plaćaju po 5.000 evra za terapiju

 

Igor Milanović

 

Malo vas lečimo, a mnogo više zračimo - ovako bi trebalo da glasi reklamni slogan Instituta za onkologiju Vojvodine u Sremskoj Kamenici. Profesor Primož Strojan, koji je u ime IAEA (Međunarodne agencije za nuklearnu kontrolu) vršio monitoring ovog instituta, utvrdio je da se pri lečenju pacijenata ne ispunjava standardna procedura. Na osnovu ovog izveštaja IAEA je Institutu oduzela referentnost, tako da se pacijenti tamo leče na sopstveni rizik.

U svom dopisu Pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo od januara ove godine, direktor Instituta dr Dušan Jovanović priznaje da je jedan od samo tri linearna akceleratora koje Institut ima (po svetskim standardima trebalo bi ih najmanje osam) već predviđen za rashod, ali da se i dalje koristi. Kada bi se i ovaj akcelerator isključio lista čekanja bi bila još duža, što je potvrdio i sam direktor Jovanović. Jedino je u svim tim statistikama zaboravio da navede koliko je sigurno i uspešno lečenje na aparatima čiji je rok upotrebe već istekao.

U okviru kampanje sprečavanja raka u Srbiji, zvaničnici srpskog ministarstva zdravlja izneli su jedan šokantan podatak: svake godine u Srbiji od raka oboli između 25.000 i 30.000 ljudi, a polovina umrlih od ove teške bolesti nije ni stigla na red za lečenje. Umesto da nabavkom novih aparata ublaži ove posledice, Ministarstvo zdravlja uvodi dopunski rad u Institutu za onkologiju u Sremskoj Kamenici i to na uređajima čija je upotreba u najmanju ruku problematična, ako ne i opasna po zdravlje samih pacijenata.

Prethodne, 2009. godine, direktor Jovanović je već na svoju ruku uveo dopunski rad, ali za privatne pacijente za čije je lečenje zdravstveni fond Republike Srpske plaćao Institutu 5.000 evra po pacijentu. Domaći pacijenti, kojih je na listi čekanja bilo preko 3.000, istovremeno su oglobljeni plaćanjem i onoga što ulazi u usluge iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.

Ministarstvo zdravlja je 24. aprila 2009. zabranilo Institutu da i dalje naplaćuje usluge koje pokriva RZZO i da oštećenim pacijentima vrati sredstva. Istovremeno je nadležnom organu za prekršaje podneta prijava kako protiv Instituta tako isto i protiv odgovornih lica.

U vezi sa lečenjem pacijenata iz Republike Srpske, Ministarstvo zdravlja reaguje tek u septembru 2009. kada pomoćnik ministra dr Ivana Mišić direktoru Jovanoviću skreće pažnju da po zakonu u dopunskom radnom vremenu ne mogu da budu lečeni privatni pacijenti, jer su liste čekanja za osiguranike RZZO-a duže od 30 dana.

Iako je, dakle, utvrdila šta zakon predviđa, dr Mišić u svom dopisu Institutu od 24. septembra 2009. sebe izdiže iznad zakona pa Institutu dozvoljava da u okviru manjeg dela dopunskog rada leči i osiguranike iz Republike Srpske.

U svemu ovome je posebno interesantna činjenica da je Institut za onkologiju iz Sremske Kamenice sklopio "bilateralni sporazum" sa zdravstvenim fondom Republike Srpske, tako da i nadoknada od oko 5.000 evra po pacijentu ne ide u Republički fond zdravstvenog osiguranja, već na račun Instituta. I pored ovakve zarade rukovodstvu Instituta ni na pamet ne pada da nabavi nove aparate. A i zašto bi kada se i oni po ugledu na ministra zdravlja leče ili u inostranstvu ili na privatnim klinikama.

Kakvo je stanje u Institutu i kakav je odnos Ministarstva prema istome, najbolje ilustruje odgovor na poslaničko pitanje iz januara ove godine. Narodni poslanik Petar Jojić iz Pančeva postavio je pitanje zašto pacijenti iz ovog grada moraju da prelaze oko 200 kilometara da bi se lečili u Kamenici umesto da budu upućeni za mnogo bliži Beograd. U svom odgovoru ministar Milosavljević navodi gomilu zakona, propisa i odluka, koji svi odreda ukazuju da bi pacijenti zaista trebalo da budu upućeni u Beograd, ali pismo zaključuje floskulom kako se sve radi po zakonu?!

U isto to vreme direktor Jovanović se pismom obraća Pokrajinskom sekretarijatu za zdravstvo i u svoju odbranu i dokazivanje kako u Institutu sve savršeno funkcioniše navodi: "Takođe, Institut je podneo tužbu i protiv Srpskog udruženja korisnika zdravstvenih usluga Klub Zdravlje, radi naknade štete zbog narušavanja ugleda Instituta..."

Najveći i jedini greh pomenutog kluba Zdravlje bilo je to što je od nadležnih tražio proveru rada Instituta, a sumnja je po direktoru Jovanoviću, kao i po Orvelovom Velikom bratu - neoprostiva zlomisao.