Poštovani g. Brkiću,

Želim da Vam zahvalim što ste u Vašem listu broj 205, u tekstu pod naslovom "Kad Čanak lumpuje policija opslužuje", opširnije izneli činjenice koje u celini bacaju drugačije svetlo na događaj koji se noću odigrao ispred restorana "Studio" u Novom Sadu i u kojima su akteri bili košarkaš Strahinja Milošević i obezbeđenje kluba. Zahvalnost upućujem pre svega zbog toga što su drugi listovi (Blic, Večernje novosti...) događaj opisali jednostrano, drugačije, i nisu kao Vi, hrabro i pošteno izneli drugu stranu događaja, bez obzira na to što im je poslat stvaran opis događaja sa molbom da se isti objavi radi potpunog i celovitog informisanja javnosti. Taj tekst do danas nije objavljen.

Namera mi je da samo zaokružim istinu koju ste Vi, inače, tačno izneli. Naime, događaj se desio u 03.00 sata ujutru, kada su obezbeđenju na vratima prišla dva para omanjeg rasta, u alkoholisanom stanju, sa zahtevom da budu pušteni unutra. Mirno im je saopšteno i obrazloženo zbog čega ne mogu da uđu unutra, pa je tada jedna od devojaka pitala: "...Da sam kurva da li biste me onda pustili unutra?...". Uz osmeh joj je rečeno da ni u tom slučaju ne može da uđe. Tada je ona otišla i sela na nečiji parkirani automobil marke aston martin i ponovo upitala: "...Kad bi ovo bio moj auto, da li biste me onda pustili?... I tada joj uz osmeh rečeno da ni tada ne bi mogla da bude propuštena. Onda se okrenula jednom od svojih pratilaca rekavši: " Ej, tebi je šlic otkopčan...", na što je ovaj odgovorio: "Neka, sad će ovi da mi ga popuše...".

Potom je izvadio mobilni telefon i nazvao nekog rekavši: "...Dođi ovamo, ovi majmuni neće da nas puste unutra...". Tada je vrlo brzo stigao Strahinja sa još tri osobe, nakon čega je otpočeo verbalni duel koji ste u celosti i tačno opisali. Nakon toga, kada je posle svih "pokazivanja", "pretnji" i uvreda uvideo da ne može ništa da postigne, pozvao je mobilnim telefonom svog oca Dudu Miloševića da izađe iz unutrašnjosti "Studija", koji je vrlo ponosito posmatrao kako mu sin "obrađuje" obezbeđenje. I tek tada dolazi do fizičkog duela, ali tako što radnik obezbeđenja hvata Strahinju za vrat i gura ga unazad do automobila na parkingu, pri čemu je došlo do razmene udaraca sa poznatim ishodom. Tek u tom trenutku tatica se uplašio za svoje dete i počeo da zapomaže, pa mu je neko dobacio: "...Što nisi malo pre vrištao, nego se sada dereš...?" Ostali sled događaja ste tačno opisali.

Molim Vas da objavite i ovaj deo priče, ukoliko je u skladu sa Vašom uređivačkom politikom i ukoliko smatrate da je prema Vašim merilima korektan, jer u ovom momentu ne plače i ne moli se samo Strahinjina majka Gordana Milošević, nego i još nečija majka plače, i to za istinom.

                                                                                            Zoran

Povodom pisma "Taj bi i toalet-papir prekrstio u dolare", Tabloid br. 205

Bog će voajera zlotvora zapaliti u paklu

Milovanu Brkiću, direktoru i glavnom i odgovornom uredniku

U vašem listu broj 205, od 29. aprila 2010. godine, sa mučninom sam pročitao tekst prepun gnusnih laži o meni. U prvi mah sam bio spreman da tužim urednika i skrivenog autora ovog niza bolesnih izmišljotina, ali ako objavite moj odgovor u cjelosti, rado ću vas prepustiti najpravednijem, Božjem sudu.

Savjesno i odgovorno, pred Bogom i pred ljudima, izjavljujem: Ništa od svega u tom zlonamjernom tekstu nije tačno. Maštovitosti vašeg skrivenog autora i sam đavo bi pozavidio. On se, kaže, plaši "plaćenih ubica" (premda se neustrašivo uredništvo Tabloida ne plaši da će objavljivanjem klevetničkog teksta isprovocirati te "ubice").

Nazivati iseljeništvo, sveštenike i crkvene odbore iseljeničkim šljamom, a šezdesetogodišnjeg kanadskog vladiku bludnikom - neljudski je i nevaspitano!

Nikakav incident se nikada nije desio u Detroitu! Nikada mi nijedna osoba nije opalila šamar "zbog emotivnog bola", niti je bilo razloga da se to dogodi.

U manastiru Miltonu, sem jedne monahinje koja je zaista doktor u penziji, nikada nije bilo monahinja, već prolaznih gostiju. Monahinja, mati Justina, zamonašena je u manastiru Sv. preobraženja na dan osvećenja manastira, i bila je punih sedam godina u Manastiru, u čestitom i odanom monaškom životu. Ona je sada igumanija u jednom manastiru nadomak Beograda, te je slobodno svako može pitati za njeno življenje u Manastiru i moj odnos prema njoj. Otišla je, sa mojim blagoslovom, jer nije više mogla podnositi gadosti koje su pojedini zlotvori činili i njoj i meni.

U mom komšiluku zaista postoji dobra i čestita porodica Lasak, koji su se krstili, uzeli slavu Sv. cara Lazara, i žive podobno vjeri. Uvijek su spremni da pomognu i pomažu Manastiru i episkopu. Mi smo bili i ostali prijatelji. Posjećujemo se, ja tamo idem o slavi i na poziv domaćina. Nikada se nisam okupao u bazenu u toj kući, jer ta kuća i nema bazen!

Nikada me nije zaustavila policija zbog izmaštane sume od sto pedeset hiljada dolara! Godinama sam slao i nosio novčanu pomoć svom narodu u Otadžbini, na regularne načine. Maksimalna suma koju sam nosio, kao humanitarnu pomoć je bila manja od 15.000 dolara i sve te novce uredno i sa potvrdama predavao sam onima kojima su namjenjene.

Ne poznajem nikakvog "molera makedonske nacionalnosti". I da je postojao, ne bi mogao ništa sablažnjivo da vidi u "vladikinoj sobi". Ta soba je zatvorena samo kada sam ja u njoj. U ostalo vrijeme, kao i sve druge sobe, otvorena je i dostupna čak i tajnim znatiželjnicima, ako ih ima.

Zar skrivenog autora nije stid da svoje bolesne ideje širi i na mog brata, vladiku srednjoevropskog Konstantina! Svima je jasno da "kuhinja za blaćenje" savršeno dobro funkcioniše. No, istina je ipak istina, i moj brat će se braniti na svoj način.

Eparhija kanadska se ne bavi prisvajanjem imovine "starijih vernika". I to je laž. Darodavci su prilagali novac, mnogi, Bogu hvala, sasvim dovoljno da se ni iz čega stvori Eparhija. Naše finansije nisu tajna, zna se uvijek ko je koliko dao, i na šta se novac troši.

Poražen sam naklonošću "direktora i glavnog i odgovornog urednika" Milovana Brkića prema anonimnom klevetniku. Zar se ovako teške optužbe smiju objaviti bez ikakve provjere!? Ja niti imam tjelohranitelja, niti se ikoga plašim. Kad su mi zaprijetili smrću, to sam prijavio regularnim snagama bezbjednosti, a savjest mi je čista. Uostalom, i ako bi mi se šta desilo, znam da sam savjesno radio samo ono što je trebalo i što mi je Crkva odredila.

Nadajući se da ćete objaviti ovaj moj odgovor, ne želim, bar za sada, nikoga da tužim građanskom sudu. Predajem sudu Božjem sve aktere ove sramne, neistinite i ničim izazvane priče: pred Njim oni nisu zaštićeni, niti su mu nepoznati. Neka Bog, ako sam ja bilo šta od svega ovoga skrivio, mene kazni. A ako nisam, neka Bog kazni i prokaže onoga koji je ovo napisao, a i njegove mentore koji su ga za to platili. Amin! Amin! Amin! Bože daj.

Beograd,

30. IV 2010.

Vladika kanadski Georgije

(Odgovor urednika Tabloida objavićemo u sledećem broju)