Na licu mesta

Ulazak u javni prevoz na vlastiti rizik

 

Za utehu, većina preživi

 

    U svetu je svaki putnik javnog prevoza osiguran podjednako u svim vozilima. Beograd, kao i u mnogo čemu drugom, i ovde mora da bude mimo normalnog sveta

 

Milan Malenović

 

Sedamdesetdvogodišnji Predrag Radenković je 21. maja 2009. oko 19.30 časova kod novobeogradske Fontane ušao u autobus na liniji 78 iz pravca Zemuna ka Banjici. Još dok je bio na stepenicama, vozač je zatvorio vrata i naglo krenuo. Radenković nije uspeo da zadrži ravnotežu i pao je, pri čemu je povredio levi kuk i zadobio prelom leve noge celom dužinom butne kosti.

Uz pomoć ostalih putnika nekako se smestio na jedno sedište odakle je mobilnim pozvao članove svoje porodice da ga sačekaju na krajnjoj stanici i prevezu u bolnicu. Međutim, autobus je svoju vožnju završio pre Autokomande - na stajalištu "Franš" obesni vozač, koji nijednog trenutka nije došao da vidi kako je povređeni Radenković, jednostavno je rekao da je autobus u kvaru i da svi putnici moraju da izađu. Već od bolova polusvesnog Radenkovića saputnici su izneli napolje, a vozač je jednostavno dao gas i sa navodno pokvarenim autobusom otišao dalje.

Posle nekoliko nedelja provedenih u bolnici i rehabilitaciji, Radenković kome je od ranije povređen i desni kuk, odlučuje da podnese zahtev za odštetu. Kako bi saznao koje osiguravajuće društvo je nadležno, on odlazi u direkciju GSP-a gde u sobi 111 saznaje frapantne činjenice. Prvo ga obaveštavaju da GSP nije jedini prevoznik u Beogradu i da mora da se utvrdi u čijem autobusu je došlo do nezgode.

"Na liniji 78 vozi i kuso i repato, to je jedna od najgorih linija u gradu", saopštava mu jedan od službenika i upućuje ga na Udruženje osiguravajućih organizacija Srbije, koje je zaduženo za regulisanje štete kada počinilac nije poznat.

Još pre nego što je Radenković stigao do Udruženja, dobija poziv na svoj mobilni telefon. Nepoznati muški glas ga obaveštava da je upoznat sa njegovim slučajem i da će za određenu proviziju da mu pomogne da nađe nesavesnog vozača i naplati odštetu. "Bez naše pomoći nikada nećete naći vozača niti dobiti odštetu", saopštava mu nepoznati glas.

Predrag Radenković, pravnik u penziji, verovao je, međutim, u zakon, državu i svoje pravo. Bolje da nije, jer kako smo mi saznali ovo je ustaljena šema naplate odštete budući da je više naših sugrađana sa sličnim problemima dobilo istovetni poziv od muškarca sa imenom Duško i prezimenom koje počinje na B.

Tako počinje osmomesečna avantura teško povređenog Radenkovića koji na štakama redovno obilazi kancelarije pomenutog udruženja u zgradi bez lifta. I stalno dobija iste odgovore: "Postupak je u toku, potrebno je još dostaviti ova ili ona dokumenta."

Kada je Radenković konačno priložio sve što je nikad zadovoljna birokratija od njega tražila, marta ove godine dobio je obaveštenje da odštetu još ne može da dobije jer još uvek postoji nada da se pronađe nesavesni vozač i da se angažuje društvo kod koga je isti osiguran.

"Kao putnik ja nisam osiguranik vozača već javnog prevoza u Beogradu", napisao je Radenković početkom aprila direktoru Udruženja osiguravajućih organizacija Srbije. Ubrzo posle toga dobija na potpis predlog vansudskog poravnanja. Iako je Radenković pristao na ovakvo rešenje, referent Vlada Kovčić, koji ispred Udruženja OOS mesecima odugovlači sa regulisanjem obaveza prema osiguraniku, ponovo stopira isplatu, jer, navodno, tužilaštvo još uvek smatra da može da se nađe nesavesni vozač.

I zaista, Tužilaštvo 6. aprila po treći put upućuje zahtev gradskoj Policijskoj upravi da otkrije ko je prouzrokovao nesreću sa trajnim posledicama po penzionera Radenkovića. Ni na ovaj dopis Tužilaštvo još nije dobilo odgovor, iako je svima poznato da tip autobusa u kome se desila nesreća postoji jedino u pogonu GSP-a u Zemunu.

Sa malo dobre volje i stvarne želje da se putnici zaštite, problem bi odavno bio rešen. A baš toga u celom ovom slučaju nema ni u naznakama, jer nekome odgovara da se u ovakve slučajeve meša neformalna grupa koja za svoje usluge naplaćuje - samo 20 odsto.