Ekskluzivno

 

Kriminal u režiji Dragoljuba Mićunovića: Pljačkanje države i građana posredstvom zgrade Savezne skupštine, zapaljene i opelješene 5. oktobra 2000. (2)

 

Prvo zapalio Skupštinu, onda zapalio donacije

 

Ovo je nastavak priče o kriminalnom trošenju tuđeg novca, namenjenog renoviranju zgrade današnjeg Doma Narodne skupštine Republike Srbije, za vreme predsedničkog mandata Dragoljuba Mićunovića. Nalazi Ministarstva finansija o Mićunovićevom gazdovanju leže u UBPOK-u, a do sada nije pokrenuta nijedna krivična prijava. Da li tako treba, može se videti iz teksta koji sledi

 

Priredio: Milan Glamočanin

 

Prilikom kontrole materijalno-finansijskog poslovanja parlamenta, budžetski inspektori su se posebno zadržali na kontroli dokumentacije koja se odnosila na realizaciju nabavke "Konferencijski sistem" za potrebe Savezne skupštine. Ovaj sistem između ostalog podrazumeva identifikaciju poslanika, automatsko utvrđivanje kvoruma, formiranje liste govornika, automatizovano vođenje sednice, govor s mesta i automatsko brojanje glasova poslanika. Nabavka opreme pod nazivom "Konferencijski sistem" izvršena je naravno od već poznatog preduzeća Omni Stock iz Beograda. Realizacija nabavke je inače otpočeta donošenjem rešenja o obrazovanju komisije za javno otvaranje ponuda i izradu predloga najpovoljnijeg ponuđača. Navedeno rešenje je 30. avgusta 2001. doneo Milan Lučić, generalni sekretar parlamenta i kadar DS-a. Zatim je komisija sačinila svoj izveštaj o otvaranju ponuda i izradi predloga najpovoljnijeg ponuđača po raspisanom javnom oglasu za "ustupanje radova na isporuci, montaži i puštanju u pogon dela elektronskih sistema i opreme u zgradi Savezne skupštine".

Prema navodima iz izveštaja, komisija je izvršila bodovanje tri ponuđača koja su učestvovala na javnom oglasu. Tako je ponuda preduzeća Lola Audio sa cenom od 103,2 miliona dinara i rokom isporuke od 16 nedelja, ocenjena sa 94,59 bodova. Ponuda preduzeća NT Milenijum sa cenom od 98 miliona dinara i rokom isporuke od 12 nedelja, bodovana je sa 93,7 bodova. Treća ponuda iz izveštaja bila je ponuda konzorcijuma koji je učestvovao u sklopu firme Omni Stock, sa cenom od 102,6 miliona dinara i rokom isporuke od 22 nedelje, a što je ocenjeno sa 89,62 boda. Komisija je zaključila da je Lola Audio ponudila najbolje tehničko rešenje, pa je ovu firmu predložila kao najpovoljnijeg ponuđača, a "uzimajući u obzir cenu ponuđača, ocenu ponuda, rangiranje ponuda po tehničkim mogućnostima, svedene cene i rokove isporuke". Zanimljivo je to da je ponuda firme Lola Audio po bodovima bila prva, a po ponuđenoj ceni najskuplja. Ovakvu svoju odluku komisija je obrazložila tvrdnjom da se "radi o izuzetno modernom sistemu, koji je do sada proizveden i instaliran na nekoliko lokacija, da (ponuđač) ima iskustva sa analognim konferencijskim sistemom sa digitalnim upravljanjem, tako da se ne očekuje da ima softverskih problema sa novim sistemom". S obzirom na to da izabrani ponuđač nudi konferencijsku opremu firme Interkom iz Nemačke, komisija tvrdi da se u odnosu na ostale ponuđače prednost korišćenja baš ove opreme krije u "novijoj tehnologiji" i to sa jednim centralnim upravljačkim sistemom. Osim toga u prednosti je i zbog korišćenja standardnih kablova i mogućnost integrisanja prenosnih računara.

 

Burazerski izbor

 

Prema navodima iz inspekcijskog nalaza, generalni sekretar Milan Lučić uopšte nije uvažio prethodni zaključak i predlog nadležne komisije da se izvrši izbor firme Lola Audio. On je 1. novembra 2001. doneo odluku kojom je, kao "najpovoljnijem" (?!) nabavku dodelio ponuđaču Omni Stock - konzorcijumu iz Beograda. Da skandal bude još veći, Lučić je svoju odluku obrazložio rečima: "(...) Ovo iz razloga što je na osnovu cene ponuđača i ponude, rangiranja po tehničkim mogućnostima, svedenih cena i rokova isporuke, stručnog iskustva, referenci i usaglašenosti ponude sa zahtevima iz ponudbeno-ugovorne dokumentacije, predložio najbolje tehničko rešenje sa postojećom opremom (...)".

Dakle, očigledno je da je ovakvo obrazloženje u konačnoj Lučićevoj odluci u potpunosti suprotno sa obrazloženjem i konstatacijama, zaključcima i preporukama iznetim u izveštaju nadležne komisije. Budžetska inspekcija je napravila poređenje i tom prilikom je utvrđeno da je nadležna komisija za ponuđača Omni Stock navela: "(...) Da nudi opremu firme Philips koja ima veliki broj referenci i kvalitetnu opremu, međutim ponuđen je zatvoren sistem bez mogućnosti proširenja prenosnim računarima, sa korišćenjem isključivo specijalnih, sopstvenih kablova i slaba tačka ponuđenog sistema je veći broj centralnih jedinica i nemogućnost vruće rezerve".

Iz ovakvih kriminalnih postupaka može se zaključiti da je "komisija za javno otvaranje ponuda i izradu predloga najpovoljnijeg ponuđača", koju je činio čak 21 član, među kojima je bilo i devet doktora (mašinstva, arhitekture i elektro struke), zapravo imala samo "dekorativnu" ulogu u celom postupku. Konačnu odluku o dodeli posla je doneo "interesni lobi", a nju je samo formalno i to na nezakonit način u delo sproveo "žuti" Milan Lučić. Ipak, oštećena i prevarena firma Lola Korporacija, odnosno Lola Audio d.d. u novembru 2001. je Skupštini izjavila žalbu na odluku o izboru najpovoljnijeg ponuđača i to "imajući u vidu da je istom za najpovoljnijeg ponuđača određena kompanija čija je ponuda trećeplasirana na rang-listi stručne komisije".

Vrhunac bahatosti i bezobrazluka koji je kulminirao u ovom kriminalu dogodio se 28. novembra 2002, kada je, verovali ili ne, Zoran Lučić, generalni sekretar parlamenta, doneo akt-odluku kojom je usvojio prigovor ponuđača Lola Audio d.d. iz Beograda. Međutim, Lučić je samo dan ranije, 27. novembra 2001. sa preduzećem Omni Stock zaključio ugovor o isporuci, montaži i puštanju u pogon dela elektronskih sistema i opreme u zgradi Savezne skupštine. Vrednost ugovora je definisana na iznos od 93.037.867 dinara što je znatno manje od ponude sa kojom je isti ponuđač učestvovao na konkursu.

Budžetski inspektori su utvrdili da je sekretar Lučić zaključivanjem ugovora na ovakav način, suprotno sprovedenom postupku javnog nadmetanja, prekršio član 6. tadašnjeg Zakona o imovini SRJ. Takođe, utvrđeno je i da je Savezno javno pravobranilaštvo dalo pozitivno mišljenje u vezi sa zaključivanjem ugovora sa preduzećem Omni Stock, međutim ovo mišljenje se nije odnosilo na cenu koja je utvrđena ugovorom. O čemu se ovde radi i da li je pravobranilac bio obmanut ili je bio deo istog "ansambla", ostalo je nerazjašnjeno. Očito je da je Lučić na potpuno kriminalan način preinačio mišljenje komisije i ugovor zaključio sa ponuđačem po sopstvenom "ukusu", što je i savezni javni pravobranilac trebalo da konstatuje, ali iz nepoznatih razloga to nije učinjeno.

 

Inkognito "skladišteno" 60 miliona dinara

 

Spornim ugovorom Savezne skupštine i preduzeća Omni Stock o isporuci, montaži i puštanju u pogon dela elektronskih sistema i opreme u zgradi Savezne skupštine, decidirano je definisana obaveza dobavljača. Tako je predmet ugovora podrazumevao: isporuku i montažu opreme i pribora "Konferencijskog sistema" i njihovo puštanje u rad, izradu projekata, isporuku seta rezervnih delova za petogodišnje održavanje, isporuku seta alata, mernih i ispitnih instrumenata za održavanje; isporuku servisno-tehničke dokumentacije i garantnih listova i isporuku uputstva za rad i ostale dokumentacije instaliranog sistema u tri primerka i na CD-u. Pored ovoga, ugovorom je definisana i stručna obuka kadrova za korišćenje opreme, ali i održavanje opreme u garantnom i vangarantnom roku. Ugovoreni rokovi su precizirani i to:

1) isporuka opreme 22 nedelje od dana uplate avansa i 2) izvođenje radova četiri nedelje od prispeća opreme u objekat. Što se tiče najvažnije stvari, a to je montaža opreme i puštanje u rad sistema, dogovorena je realizacija u fazama. Tako je bilo predviđeno da prva faza radova košta 58,9 miliona dinara, a plaćanje da se vrši na sledeći način: iznos od 29,4 miliona na ime avansa u roku od pet dana od potpisivanja ugovora, iznos od 23,5 miliona sukcesivno po izvršenim isporukama i 5,8 miliona dinara po izvršenoj primopredaju prve faze okončanih radova. Kada je reč o finansiranju ostalih faza radova, "naručilac i isporučilac su saglasni da se isporuka i montaža opreme vrše sukcesivno sa obezbeđivanjem sredstava u saveznom budžetu".

Kontrolom plaćanja ugovorenih radova između Savezne skupštine i preduzeća Omni Stock, budžetska inspekcija je otkrila izuzetno zanimljive, kriminalne detalje. Uplate preduzeću Omni Stock iz budžeta Savezne skupštine, u periodu od 30. aprila do 5. jula 2002. izvršene su u ukupnom iznosu od 49,9 miliona dinara i to: 30. aprila 2002. uplata 19,5 miliona; 7. juna 2002. uplata 15,8 miliona; i 5. jula 2002. uplata 14,6 miliona. Ovom plaćanju je prethodilo ispostavljanje "privremene situacije" sa pratećim otpremnicama od strane preduzeća Omni Stock. Kontrolom otpremnica robe, inspektori su utvrdili da na njima stoji napomena: "Oprema se preuzima na čuvanje u skladištu u Beogradu, Bulevar kralja Aleksandra 174, do ugradnje". Međutim, ulaz robe u knjigovodstvenu evidenciju Savezne skupštine umesto knjiženja kao "oprema u pribavljanju" na kraju godine knjižen je na teret kapitala i to u iznosu od 41,9 miliona dinara. Time su grubo prekršene odredbe članova 5. i 7. tadašnjeg Zakona o računovodstvu. Uvidom u izveštaj o popisu imovine Savezne skupštine, inspekcija je utvrdila da uopšte nije izvršen popis imovine koja se nalazi kod drugih pravnih lica, čime su ponovo pogaženi propisi, a osim toga stvoren je i prostor za mešetarenje. Prema izjavi predsednika popisne komisije datoj inspekciji navodi se da "komisija uopšte nije bila upoznata da je "Konferencijski sistem" predmet popisa, pa iz tog razloga osnovna sredstva koja se nalaze kod drugih pravnih lica, nisu bila popisana".

Kada je reč o realizaciji tzv. "prve faze" ugovora o nabavci "Konferencijskog sistema" koja je ugovorena po ceni od 58,9 miliona dinara, utvrđeno je da je do 31. maja 2004. po ovom osnovu fakturisano ukupno 60,4 miliona, a od Savezne skupštine naplaćeno 60 miliona dinara. Kako se uopšte nije znala vrednost opreme koja je stavljena u funkciju (oprema u upotrebi), budžetski inspektori su nadležnima u parlamentu naložili da tu vrednost utvrde. Nakon što je stvar isterana "na čistac", ispostavilo se da se od opreme koja je plaćena 60 miliona dinara, do maja 2004. u upotrebnoj funkciji nalazi oprema vrednosti svega 644.828 dinara! Dakle, reč je o mešetarenju i bezakonju na štetu države za šta Dragoljub Mićunović i "ekipa" nisu znali za granice.

 

Pljačkanje budžeta preko kursne razlike

 

Pored svih ovih nepravilnosti posebno je interesantan jedan detalj u vezi sa nabavkom i plaćanjem čuvenog "Konferencijskog sistema". Naime, ugovorom o nabavci je bilo definisano da se "neisplaćeni iznos koriguje prema deviznom kursu evra na dan isplate preostalog duga".

Budžetski inspektori su uvidom u "privremene situacije" utvrdili da se zbog promene kursa od jedan odsto nakon korekcija cena uvećava za 199.623 dinara. Međutim, ukupna korekcija cene koja je zbog promene kursa od jedan odsto fakturisana Saveznoj skupštini iznosi čak 334.168 dinara. Inspektori u svom nalazu navode da "kako su cene date u dinarima i finansijske obaveze uglavnom izmirene, kontrolom nije utvrđen osnov za fakturisanje korekcije cene zbog promene kursa od jedan odsto". Dakle, reč je o klasičnoj pljački 334.168 dinara iz budžeta Savezne skupštine. S tim u vezi inspektori su zatražili, ali nisu dobili pisano obrazloženje od Milana Lučića, koji je u svojstvu generalnog sekretara parlamenta ovaj ugovor zaključio i bio naredbodavac za izvršena plaćanja.

 

Ko stoji iza Omni Stocka?

 

Podatak da je Savezna skupština u periodu od 2000. do 2004. sa preduzećem Omni Stock iz Beograda ugovorila nabavke i usluge u vrednosti od 528,5 miliona dinara, a da su fakturisane usluge iznosile 341,2 miliona dinara, otvara niz pitanja i dilema. Svakako najvažnije pitanje jeste ko stoji iza preduzeća koje je imalo monopol nad svim poslovima vezanim za adaptaciju i opremanje Savezne skupštine nakon 5. oktobra 2000?

Naime, Omni Stock je osnovan neposredno pred 5. oktobar 2000, tačnije 15. marta 2000, kada se vlasnik Veselin Sjekloća, tada mladi, tridesetogodišnji biznismen vratio u Srbiju. Reč je zapravo o potpredsedniku Privredne komore Beograda i čoveku koji je posle deset godina rada u Rusiji, SAD i Italiji, došao u Beograd "s namerom da se uključi u borbu za uspostavljanje demokratije". On tvrdi da je doneo sav kapital stečen u inostranstvu i invenstirao u kompaniju Omni Stock.

Šta je i koliko je gospodin Sjekloća "doneo u Srbiju" ne zna se, ali se prema podacima Agencije za privredne registre RS zna da upisani i uplaćeni osnivački kapital njegove firme Omni Stock iznosi svega 5.001 evro. Što se tiče godišnjeg prometa ove firme, u 2005. je iskazan prihod od 75,7 miliona i dobit od 1,5 miliona, u 2006. prihod 155,1 milion i dobit od 760.000 dinara, u 2007. prihod 61,2 miliona i dobit svega 799.000 dinara, a u 2008. prihod od 66,1 milion i dobit od 6,6 miliona dinara.

Firma Veselina Sjekloće je učestvovala i u radovima na Beogradskoj areni tokom 2004, kao i na rekonstrukciji i adaptaciji više objekata MUP-a Republike Srbije tokom 2002. Pored toga, Sjekloća je poznat i kao uspešni učesnik na nekoliko aukcijskih prodaja preduzeća u Agenciji za privatizaciju. Za 61 milion dinara ili milion evra kupio je poznatu beogradsku projektantsku firmu Centroprojekt koju su hteli da kupe i zaposleni, ali nisu mogli da se nose sa cenom koju je izlicitirao Sjekloća. Osim ove firme, Sjekloća je u avgustu 2003. kupio šabačko preduzeće Ingo za 23 miliona, i to obveznicama stare devizne štednje. Radnici su ga tokom štrajka, početkom 2005, optuživali za nepriznavanje naknade za topli obrok i regres, ali i za neispunjenje obaveza iz kupoprodajnog ugovora, jer im nije uplatio povezivanje radnog staža za pun period od 2002. do 2004.

 

Tužilaštvo i UBPOK "češljaju" malverzacije

 

U toku potrage za dokumentacijom o malverzacijama u Saveznoj skupštini za vreme trajanja mandata Dragoljuba Mićunovića, iz Narodne skupštine Republike Srbije koja je preuzela arhivu od bivše Savezne skupštine, saopšteno je da se tražena dokumenta više ne nalaze u arhivi tog parlamenta, jer ih je: "(...) Narodna skupština, postupajući po zahtevu Okružnog javnog tužioca, predala Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK)". Dakle, nadležni organi su startovali sa "obradom" Mićunovićevog mešetarenja. Proverom kod Mladena Spasića, tadašnjeg načelnika UBPOK-a pri MUP-u RS, 19. avgusta 2008. došlo se do saznanja o tome šta je ta služba preduzela kada je reč o proveri nezakonitosti u renoviranju zgrade nekadašnje Savezne skupštine.

UBPOK je, prema tim saznanjima, dana 26.12.2007. Okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu dostavio "izveštaj broj 03/4-1-2342/07 o izvršenim proverama po navedenom zahtevu za prikupljanje potrebnih obaveštenja, na 15 strana sa pratećom dokumentacijom". UBPOK je na ovaj način postupio po zahtevu za prikupljanje potrebnih obaveštenja KTR br. 4030/04, koji je ta služba 20. oktobra 2006. dobila od Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu. Navedenim zahtevom je od kriminalističke policije, tačnije od Službe za borbu protiv organizovanog kriminala, zatraženo da prikupi određene informacije "oko materijalno-finansijskog poslovanja, tj. namensko-zakonitog korišćenja sredstava budžeta Skupštine SRJ, odnosno Skupštine DZ SCG, za period od 1. januara 2002. do 31. maja 2004, kao i oko poslovnog odnosa sa Fondom za obnovu zgrade Savezne skupštine".

U pokušaju da se sazna dokle je Okružno javno tužilaštvo stiglo u ovom slučaju, od Jelene Katić, zamenice okružnog javnog tužioca, stigao negativan odgovor, u kojem se, septembra 2008, kaže da se "ne mogu dostaviti tražene informacije iz predmeta KTR br. 4030/04 obzirom na to da se predmet nalazi u fazi pretkrivičnog postupka". Dakle, slučaj je pod velom tajne, a sve oči su uprte u okružnog javnog tužioca, odnosno u njegovog zamenika.

U cilju informisanja javnosti i građana Srbije o trošenju budžetskog novca u Narodnoj skupštini Republike Srbije za vreme predsedničkog mandata (2004-2007) Predraga Markovića (G17 plus), od parlamenta je zatražen nalaz Ministarstva finansija o izvršenoj reviziji materijalnog poslovanja republičkog parlamenta koji su revizori tog ministarstva sačinili tokom 2005. Međutim, taj zahtev je službeno odbijen uz upućivanje "da se dokument zatraži od Ministarstva finansija" i pored činjenice da se traženi dokument nalazi u arhivi parlamenta. Obrazloženje za ovakav postupak je nezakonito, zapravo u suprotnosti je sa odrebama Zakona o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja koje propisuju da nije bitno ko je "izvor informacije", već je bitno "da se tražena informacija nalazi u posedu organa javne vlasti".

 

Fond za "dizanje" iz pepela

 

Vratimo se, međutim, Mićunovićem Fondu.

Naime, nakon što je 5. oktobra 2000. stradala zgrada i imovina Savezne skupštine u Beogradu, bilo je razumljivo da novoizabrani predsednik Dragoljub Mićunović nije mogao da boravi u demoliranoj zgradi parlamenta, niti je mogao da sedi u "ugljenisanom" kabinetu. To "zgarište demokratije" je moralo biti sanirano u najkraćem mogućem roku, a poslove sanacije i adaptacije su na sebe lično preuzeli "podstrekači" paljenja i razaranja. S tim u vezi, predsednik Veća građana Savezne skupštine Dragoljub Mićunović je, kako je već rečeno, osnovao i svoj privatni "Fond za obnovu zgrade Savezne skupštine" sa osnivačkim ulogom od 200.000 dinara. Osnivanje Fonda je izvršeno u skladu sa važećim propisima, rešenjem tadašnjeg Ministarstva za kulturu, a Fondu je dana 21. decembra 2000. izdata potvrda o upisu u registar koji se pod rednim brojem 421 vodio kod tog ministarstva. Rešenjem Ministarstva kulture tačno je definisano u koje svrhe se sve sredstva Fonda mogu trošiti. Tako je predviđeno da sredstva Fonda služe za "obnovu zgrade Savezne skupštine nakon što su njene prostorije uništene i oštećene požarom u građanskom protestu 5. oktobra 2000". Definisano je da u obnovu zgrade parlamenta spada izvođenje svih građevinskih, umetničkih i drugih radova, uz to i opremanje zgrade savremenom opremom, opremanje kabineta, sala i drugih prostorija autentičnim kancelarijskim i drugim nameštajem, uključujući i nabavku umetničkih skulptura i slika. Takođe je bilo predviđeno da sredstva Fonda služe i za sve troškove izrade tehničke i druge dokumentacije, kao i za iniciranje i organizovanje saradnje između Vladinih i drugih stručnih institucija, koja za cilj ima kvalitetno i kompleksno obavljanje radova na obnovi zgrade Savezne skupštine.

Sva pitanja koja su se ticala načina unutrašnjeg funkcionisanja i organizacije Fonda uređena su aktom o osnivanju Fonda, koji je bio overen u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu. Predviđeno je da Fondom upravlja Odbor od 10 članova koji čine predstavnici značajnih državnih i drugih institucija, kao i istaknuti pojedinci u naučnim i tehničkim oblastima. Tako je na konstitutivnoj sednici koja je održana 6. februara 2001. osnovan Odbor fonda u sledećem sastavu: 1) Mr Srđa Božović, predsednik Veća republika Savezne skupštine, 2) prof. dr Momčilo Grubač, savezni ministar pravde, 3) Ljiljana Čolić, savezni poslanik u Veću građana, 4) Milan Lučić, generalni sekretar Savezne skupštine, 5) mr Nenad Bogdanović, predsednik Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda; 6) Lidija Ratković-Trifunović, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda; 7) dr Marko Popović iz Arheološkog instituta SANU i saradnik Zavoda za zaštitu spomenika kulture; 8) prof. dr Vladimir Kostić-Divac sa Fakulteta primenjenih umetnosti i Narodnog muzeja; 9) Irina Subotić, profesor, i 10) Milomir Joksimović, privrednik. Dakle, reč je šarolikoj i politički obojenoj ekipi "stručnjaka" i "istaknutih pojedinaca" koje je na jednom mestu okupio Dragoljub Mićunović.

 

Davali i šakom i kapom

 

S obzirom na činjenicu da su rekonstrukcija, adaptacija i opremanje zgrade Savezne skupštine SRJ delom finansirani sredstvima budžeta, a delom sredstvima Fonda, budžetski inspektori Ministarstva finansija su prilikom materijalno-finansijske kontrole poslovanja parlamenta istražili i prekontrolisali poslovni odnos Savezne skupštine i Fonda. Kontrolom je obuhvaćen period od osnivanja Fonda pa sve do 2004, do kada se Dragoljub Mićunović nalazio na čelu saveznog parlamenta. Tako je uvidom u dokumentaciju Fonda inspekcija utvrdila da ne postoje odluke o korišćenju sredstava Fonda, ne postoje finansijski planovi, a nije bilo ni finansijskih izveštaja za čije donošenje je bio nadležan Odbor Fonda. Pri tom, Fond je finansijsko poslovanje obavljao preko tri dinarska i tri devizna računa čije prihode i rashode su sa malo uspeha inspektori pokušali da prekontrolišu. U toku kontrole inspektorima na uvid nisu stavljeni svi devizni izvodi iz banaka, pa tako nije bilo moguće utvrditi za koje devizne donacije je izvršen prenos i utrošak sredstava, niti je bilo moguće utvrditi promet i stvarno stanje na deviznim računima Fonda.

Kada je reč o podacima koji govore o tome ko je i koliko novca u devizama, a na ime donacija dao Fondu, cifre su bile zaista impozantne. Tako je Ambasada Grčke u martu 2001. Fondu uplatila donaciju od 800.000 dolara za obnovu zgrade, odnosno kabineta u Saveznoj skupštini. Istog meseca i iste godine Ambasada Engleske je donirala 30.650 maraka za obnovu biblioteke Savezne skupštine, dok je Ambasada Kanade donirala 23.600 maraka za nabavku kompjutera za biblioteku, što je konvertovano u evro iznosilo 27.737 evra. Ambasada Kanade je i u februaru 2002. donirala 55.263 dolara, dok je u septembru 2003. Vlada Italije donirala 41.316 evra za restauraciju opreme i nameštaja u "Diplomatskom salonu" i devet gipsanih skulptura. Prema navodima iz inspekcijskog nalaza, ukupan priliv sredstava po osnovu ovih donacija je utvrđen u sledećem iznosima i valutama: 855.263 dolara, 54.250 maraka i 69.034 evra. Evidentirano rashodi su: 550.000 dolara od Ambasade Grčke za restauraciju i opremanje kabineta i 40.000 evra od Vlade Italije za plaćanje faktura koje je ispostavila Savezna skupština, a među kojima su uočene i fakture bez verodostojne dokumentacije. Posebno je interesantno da su budžetski inspektori otkrili da u poslovnim knjigama Fonda, kao ni u poslovnim knjigama Skupštine SCG nije evidentirana donacija od Ambasade Engleske u iznosu od 10.000 funti koja se odnosila na nabavku kompjuterske opreme. Iz kog razloga je nekome bilo teško da "pribeleži" priliv i odliv 10.000 funti i šta se iza ovog "propusta" krije, nije poznato.

 

Mićunovićev kabinet - 50,3 miliona dinara

 

Od ukupno 7,7 miliona dinara, koliko je bio iskazani prihod na računu Fonda u 2001, prihod od donacija u istoj godini je iznosio 7,6 miliona dinara. Tada je DDOR iz Novog Sada donirao dva miliona, a HVB banka (kasnije UniCredit bank Srbija) dala je donaciju od 1,5 miliona dinara. Donaciju od po milion dinara dali su Fond za otvoreno društvo, Beogradski sajam, preduzeće Toza Marković iz Kikinde i preduzeće Hemorfam iz Vršca. Budžetski inspektori su utvrdili da su ovako prihodovana sredstva trošena u suprotnosti sa pravilima rada Fonda i to isključivo po odobrenju predsednika Fonda Dragoljuba Mićunovića, zbog čega u postupku inspekcijske kontrole na uvid nisu stavljene odluke nadležnog Odbora Fonda. Između ostalog, sredstva iz donacija su tokom 2001. trošena za plaćanje nabavke računara, štampača i faks uređaja po ceni od 751.200 dinara. Kontrolom odgovarajuće dostavnice utvrđeno je da je Savezna skupština navedenu opremu primila 18. maja 2001, međutim isto tako je utvrđeno da oprema uopšte nije evidentirana kao "osnovno sredstvo" u poslovnim knjigama parlamenta, a ni Fonda. Na kraju 2001. utrošeno je svega 1.015.000 dinara, dok je 6,6 miliona dinara ostalo neutrošeno. Ova sredstva su preneta u narednu 2003. godinu, tokom koje nisu evidentirani nikakvi prihodi od donacija, već je evidentiran samo rashod od 985.424 dinara. Time je stanje na računu Fonda na dan 31. decembar 2002. iznosilo 5,6 miliona dinara.

Tokom 2003. na dinarski račun Fonda za obnovu zgrade Savezne skupštine slilo se čak oko 32,1 milion dinara što je sa zatečenim stanjem od 5,6 miliona ukupno iznosilo 37.856.157 dinara raspoloživih sredstava. U navedenoj godini rashodi su evidentirani u iznosu od 36,4 miliona, a na dan 31. decembar 2003. na računu Fonda ostalo je svega 1,8 miliona dinara. Najveći izdatak u ovoj godini predstavljao je transfer 35 miliona dinara sa računa Fonda na račun Savezne skupštine. Na taj način Dragoljub Mićunović je na teret Fonda preuzeo obavezu i samoinicijativno odobrio delimično plaćanje radova na rekonstrukciji sopstvenog kabineta, kao i kabineta Srđe Božovića, tadašnjeg predsednika Veća republika Savezne skupštine. Za zdrav razum je neshvatljivo da su troškovi adaptacije i opremanja dva kabineta (osam prostorija) iznosili ukupno 50.329.125 dinara! Posebno je frapantna struktura i cena izvedenih i plaćenih radova. Naime, građevinski radovi, uključujući elektro i mašinske instalacije koštali su 15,6 miliona, dok su stolarski radovi (vrata, lamperija i radovi u vezi sa parketom) koštali 19,7 miliona, a prozori su plaćeni 2,3 miliona dinara. Samo za kupovinu opreme kojom je opremljen predsednički kabinet utrošeno je 12,6 miliona dinara. Dakle, bahato od strane Mićunovića da bahatije nije moglo biti.

 

Kad Mićun časti tuđim parama...

 

Prema navodima iz inspekcijskog nalaza, u oktobru 2003. Savezna skupština i Narodni muzej iz Beograda sklopili su ugovor o konzervaciji i restuaraciji devet oštećenih skulptura iz zgrade parlamenta. Ovaj ugovor je po Mićunovićevom ovlašćenju potpisao Milan Lučić, generalni sekretar parlamenta, a njime je bilo predviđeno da se ugovoreni troškovi od 1,3 miliona dinara finansiraju iz sredstava donacije koje je dala Vlada Italije (41.316 evra). Ugovorom je definisano da će Narodnom muzeju troškovi biti plaćeni avansno u visini od 40 odsto i to u roku od osam dana od potpisivanja ugovora, a preostali iznos duga biće plaćen u tri rate po dinamici koju odrede nadležni u parlamentu. U skladu sa ovom obavezom, Fond za obnovu zgrade Savezne skupštine je u novembru 2003. izvršio avansno plaćanje Narodnom muzeju i to u iznosu od 546.000 dinara. Međutim, kontrolom poslovnih knjiga Fonda inspekcija je utvrdila da je izvršena uplata knjižena kao "zatvaranje obaveze prema dobavljaču", a ne kao "potraživanje za dati avans". Dakle, u potpunosti je nelogičan potez zatvaranja finansijske konstrukcije za posao koji u tom trenutku uopšte nije bio izvršen. Ovakvim načinom knjiženja utroška donatorskih sredstava grubo je prekršena odredba člana 7. tadašnjeg Zakona o računovodstvu.

Kada je reč o poslovanju Fonda u 2004. godini, budžetski inspektori su takođe utvrdili određene malverzacije. Naime, u prvih pet meseci 2004. Fond je ostvario prihod od 4,3 miliona dinara, što je sa do tada neutrošenim sredstvima iznosilo 5,7 miliona dinara. Među ostvarenim prihodima bila je i uplata 415.417 dinara od Ambasade Kanade, ali zbog nedostatka dokumentacije inspekcija nije mogla da utvrdi za koju namenu su ova sredstva donirana. Drugi dinarski prihod ostvaren u 2004. bio je priliv od 2,7 miliona dinara, za koliko je izvršena konverzacija 40.000 evra koje je donirala Vlada Italije još u 2003. I treći prihod je iznosio 1,1 milion dinara, a ostvaren je po osnovu donacije iz međunarodnih ugovora. Rashodi Fonda u ovom periodu iznosili su 5,4 miliona dinara iz čega proizilazi da je na dan 1. jun 2004. na računu Fonda ostalo svega 320.972 dinara. Rashodi u visini od tri miliona dinara su stvoreni na osnovu računa koji je Savezna skupština ispostavila Fondu, a reč je o dugovima prema raznim dobavljačima, među kojima su bile firme Energoprojekt, Montaža, Nameštaj Živković, Omni Stock itd. Utvrđeno je da je ovom izmirenju dugova prethodio zapisnički konstatovan predlog Dragoljuba Mićunovića da Fond u celosti preuzme preostale skupštinske dugove koji su nastali pri renoviranju kabineta predsednika i to u iznosu od 19.078.033 dinara. Budžetski inspektori su prekontrolisali izvršeno plaćanje dela duga od tri miliona dinara prema pojedinim dobavljačima i tom prilikom je konstatovano da "nije utvrđena osnovanost za fakturisanje od preduzeća Energoprojekt-Energodata a.d. iz Beograda na iznos od 1.037.176 dinara. Dakle, zbog čega se Mićunović "ponudio" da donatorskim sredstvima izmiri pojedine "virtuelne" dugove koji su bili fakturisani na ime renoviranja njegovog kabineta, ostalo je nerazjašnjeno.

 

U senci mešetarenja i spornih pitanja

 

Na sve sporne okolnosti oko rada Fonda za obnovu zgrade Savezne skupštine budžetska inspekcija je zatražila objašnjenje od Dragoljuba Mićunovića, osnivača Fonda. Mićunović se 12. jula 2004. u pet tačaka izjasnio o spornim pitanjima, ali su njegova objašnjenja toliko štura i "siromašna" da se iz njih ne može zaista rekapitulirati zakonitost funkcionisanja Fonda. Kada je reč o nepostojanju ugovora kojim bi se regulisali odnosi Fonda i Savezne skupštine, Mićunović kaže "da je Fond, ako je želeo, mogao da sredstva uplaćuje u savezni budžet za posebnu namenu, ali da za takvom vrstom uplate nije bilo potrebe". Dakle, Mićunoviću je iz nepoznatih razloga više odgovaralo da dobijene donacije budu utrošene na relaciji Fond - izvođači radova, nego da prođu kroz savezni budžet. Ono što je svakako najozbiljnije u celoj priči jeste činjenica da budžetski inspektori uopšte nisu imali uvid u sve izvode sa deviznih računa. Jednostavno nije bilo moguće da inspektori utvrde koje su to devizne donacije pretvarane u dinare pa u samom inspekcijskom nalazu stoji da zbog toga "nije bilo moguće utvrditi promet i stvarno stanje na deviznim računima". Ova činjenica je zabrinjavajuća iz više razloga, a naročito zbog toga što je reč o namenskim donacijama za koje nije utvrđeno kako su utrošene u celosti.

Poznato je da je iskazan prijem u stranoj valuti i to: 855.263 dolara, 54.250 maraka i 69.034 evra. U ovoj analizi može sagledati samo kako je utrošeno 550.000 dolara od Ambasade Grčke i 40.000 evra od Vlade Italije, a šta je sa ostalim novcem budžetski inspektori u svom nalazu nisu bili u mogućnosti da konstatuju. Jednostavno ne postoji odgovor na pitanje kakvo je stanje na deviznim računima bilo na kraju svake godine koja je kontrolisana. Ako je na dinarskom računu na dan 1. jun 2004. preostalo svega 320.972 dinara, koliko novca se istog dana nalazilo na deviznim računima Fonda? Zašto uopšte u poslovnim knjigama Fonda nije evidentirana donacija od Ambasade Engleske u iznosu od 10.000 funti koja se odnosila na nabavku kompjuterske opreme? Zašto inspektori nisu mogli da utvrde pravni osnov za uplatu iznosa od 1.037.176 dinara preduzeću Energoprojekt-Energodata a.d. iz Beograda? Zašto je opremanje dva predsednička kabineta koštalo čak 50,3 miliona dinara?

Zbog toga javnosti i građanima Srbije samo ostaje nada da će rad Fonda za obnovu zgrade Savezne skupštine nakon istrage UBPOK-a dobiti epilog u Okružnom javnom tužilaštvu koje se bavi proverom ovog kriminala. Kakav god da taj epilog bude, odgovornost u svakom slučaju niko neće snositi i to je, sve dok Demokratska stranka upravlja pravosudnim sistemom - potpuno jasno.

 

 

 

 

 

 

 

Mrak "pojeo" donacije

 

U Fond za obnovu zgrade Savezne skupštine, koji je nakon 5. oktobra 2000. osnovao Dragoljub Mićunović, vlasti Grčke, Engleske, Kanade i Italije preko svojih ambasada u Beogradu uplatile su enormno velike donacije, i to 855.263 dolara, 54.250 maraka i 69.034 evra. Budžetska inspekcija uopšte nije mogla da utvrdi potpuno stanje i kretanje novčanih priliva i odliva sa deviznih računa Fonda jer joj uvid u to nije bio omogućen. Poslovni odnos i međusobne obaveze između Fonda kojim je upravljao Mićunović i Skupštine na čijem čelu je bio Mićunović uopšte nisu bile definisane sporazumom ili ugovorom. Međutim, to nije predstavljalo prepreku da se sredstvima Fonda plaćaju sumnjive, nepotpune i virtuelne milionske fakture koje su od izvođača radova ispostavljane parlamentu. Kontrola je pokazala da je samo renoviranje i opremanje Mićunovićevog kabineta koštalo 50,3 miliona dinara, da u poslovnim knjigama Fonda nije evidentirana donacija Ambasade Engleske od 10.000 funti i da je preduzeću Energoprojekt-Energodata a.d. iz Beograda uplaćeno milion dinara bez pravnog osnova.

 

 

 

 

Zašto u poslovnim knjigama Fonda nije evidentirana donacija Ambasade Engleske u iznosu od 10.000 funti...? Zašto inspektori nisu mogli da utvrde pravni osnov za uplatu iznosa od 1.037.176 dinara preduzeću Energoprojekt-Energodata a.d. iz Beograda? Zašto je opremanje dva predsednička kabineta koštalo čak 50,3 miliona dinara?

 

 

 

Zbog čega se Mićunović "ponudio" da donatorskim sredstvima izmiri pojedine "virtuelne" dugove koji su bili fakturisani na ime renoviranja njegovog kabineta, ostalo je nerazjašnjeno.

 

 

Fond je finansijsko poslovanje obavljao preko tri dinarska i tri devizna računa čije prihode i rashode su sa malo uspeha inspektori pokušali da prekontrolišu.

 

 

Šta se krije iza činjenice da je najprivilegovanija firma u "poslovanju sa Skupštinom bila Omni Stoc, osnovana neposredno pred 5. oktobar 2000, kada se vlasnik Veselin Sjekloća, "vratio u Srbiju" s namerom da se "uključi u borbu za uspostavljanje demokratije". Pri tom upisani i uplaćeni osnivački kapital njegove firme Omni Stock iznosi svega 5.001 evro.