Beli mantili

 

Institut za rehabilitaciju neće da ode iz centra pažnje

 

Kim il Milica

 

Ako otvorite zvaničnu internet-prezentaciju Instituta za rehabilitaciju prvo će da vas zaslepi predimenzionirano hvalospevno obaveštenje o tome ko je direktorka i čime je sve zadužila ovaj naš balkanski narod

 

Igor Milanović

 

U leto 2009. godine Institut za rehabilitaciju u Sokobanjskoj ulici u Beogradu je sproveo referendum na kome se 98 odsto zaposlenih izjasnilo za odvajanje od banje Selters u Mladenovcu. I pored toga, predsednik Upravnog odbora dr Mirko Grajić raspisuje konkurs za novog direktora združenih medicinskih ustanova.

Na čelno mesto tada dolazi dr Milica Lazović, profesorka na Katedri za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju u Nišu. Iako je napravila munjevitu karijeru kao odani član JUL-a, Milica je na vreme promenila dres i prebegla u G17 plus, pa su joj stari gresi zaboravljeni. I sa ovako opranom biografijom Milica je bila loše rešenje za Institut za rehabilitaciju, jer je njen životni san suprotan od želje radnika.

Milica ne samo da nema nameru da razvede brak između Sokobanjske i Mladenovca već, naprotiv, planira da osnuje nacionalni institut za rehabilitaciju sa sedištem u Beogradu. Zbog toga ona ni ne ide u Selters, osim u najboljem slučaju jednom nedeljno, već svoje radne dane provodi na Dedinju sanjareći o sebi kao direktorki i osnivaču nacionalnog rehabilitacionog centra.

Možda Milica u Mladenovac ne ide jer zna da tamo ništa nije u redu, ali joj taj javašluk odgovara, budući da sve što zaradi beogradski Institut to mladenovačka banja potroši. Tehnika rada računovodstva, koje je za oba instituta smešteno u Mladenovcu, veoma je jednostavna: umanjiti potraživanja Beograda i za toliko naduvati fakture Seltersa, kako se ne bi probio budžetski okvir. U pojedinim slučajevima je poslovanje Instituta iz Sokobanjske prikazivano umanjeno i preko 50 odsto!

Sa druge strane, radnici iz Mladenovca su daleko manje bundžije od onih beogradskih, pa i direktorki Milici odgovara da muva preko njih. Probni balon je direktorka pustila samo dva ili tri meseca pošto je u leto 2009. zasela u direktorsku fotelju. Tada je u Institut u Sokobanjskoj stigla isporuka kolica za lekove u vrednosti od oko 1.700 evra koje niko nije naručio.

Uprkos tome, isporuka je uredno plaćena Gorenju DOO, a faktura je na volšeban način nestala iz beogradskog Instituta čiji su radnici glasno pitali rukovodstvo kome su, zapravo, otišle te pare. Pošto je tako videla da Beograđani nisu nimalo mutavi kada se radi o finansijskim mućkama, Milica se oslonila na mladenovačke kolege.

Za razliku od Beograđana Mladenovčani nikada Milicu, a javnost još manje, nisu pitali ni za sudbinu fitnes-sale u Seltersu, koja je, iako opremljena, mesecima stajala neiskorišćena. Istini za volju, sala je ideja prethodne direktorke dr Stanke Vidaković, ali je oprema nabavljena od preduzeća Medicolain iza koga zaposleni pretpostavljaju samu direktorku Milicu iako je firma registrovana na jednu njenu rođaku. Od pomenute firme i dalje se nabavlja raznorazna oprema potrebna za banju u Mladenovcu.

Jedna druga Miličina rođaka je vlasnik turističke agencije Mondorama, koja je ekskluzivni organizator svih savetovanja i simpozijuma koji se organizuju u okviru Instituta ili banje Selters. Zaposleni u Beogradu pretpostavljaju da je isto preduzeće i jedino zaduženo za organizovanje putovanja i boravka u odmaralištu u crnogorskom Prčnju koje i pripada, a i ne pripada Institutu, kao što smo već pisali. U svakom slučaju, od dolaska Milice za direktora ni sa jednim drugim turističkim preduzećem nije potpisan novi ili produžen stari ugovor o saradnji, osim sa Mondoramom.

Da li zbog ove porodične veze preko koje se poslovalo i pre Miličinog dolaska na mesto direktorke, ili zato što je jedno vreme u Institutu kao direktorka sektora za ekonomska pitanja radila i sadašnje direktorka beogradskog fonda za zdravstveno osiguranje Danica Radosavljević, tek Milici ni na kraj pameti nije bilo da proverava finansijske izveštaje iz vremena svojih prethodnika.

Zaposleni u beogradskom Institutu već duže vremena skreću pažnju direktorki da su im kapaciteti popunjeni do krajnjih granica i da bi trebalo poraditi na proširenju. U Institutu ima 80 kreveta, ali ponekad u njemu boravi više pacijenata, pa se prekobrojni smeštaju u pomoćne prostorije!

Osim što ima bundžije koji postavljaju nezgodna pitanja u vezi s poslovanjem, Milica ima i odane sledbenike spremne da stvore pravi kult ličnosti svoje mile direktorke. Tako, ako otvorite zvaničnu internet-prezentaciju Instituta za rehabilitaciju prvo će da vas zaslepi predimenzionirano hvalospevno obaveštenje o tome ko je direktorka i čime je sve zadužila ovaj naš balkanski narod. Posle toga, daleko manje upadljivo i nekako stidljivo moći ćete da pročitate i nekoliko rečenica o Institutu u Sokobanjskoj ili banji u Mladenovcu.

Ni Kim Il Sung ne bi umeo bolje.

 

 

 

 

Slučaj u Kruševcu

 

Naša čitateljka iz Kruševca javlja kako, po svemu sudeći, naše Ministarstvo zdravlja nastavlja sa eksperimentima nad narodom za potrebe belosvetskih farma-koncerna.

Ona je, naime, od nadležnog lekara dobila prepisan lek pod nazivom kreon. U državnoj apoteci u Kruševcu su joj izdali lek i rekli da za njega ne mora ništa da plati, čak ni participaciju. Istovremeno je naša čitateljka morala da da sve svoje podatke, "samo što joj težinu nisu zapisali".

Našom proverom utvrdili smo da leka pod ovim nazivom nema ni u registru ni u šifrarniku, niti je poznat bilo kom lekaru opšte prakse sa kojim smo razgovarali. Očigledno je, dakle, da se radi o sredstvu potpuno nepoznatog delovanja sa kontraindikacijama koje mogu da budu i fatalne za korisnika.

Da li domaće zdravstvo služi da bi lečilo ovaj narod, ili da bi nad njim sprovodilo pokuse u korist nečijeg džepa i proizvođača lekova kojima na pamet ne bi palo da ovo pokušaju u svojoj zemlji? I ko je uopšte dozvolio uvoz i distribuciju tog kreona?