Natrag

Otomanija

Otomanija

 

Turska, očigledno, ni danas ne može dalje od Beča, ali joj se Balkan čini opet blizu

 

Navika duga pet vekova

 

Kome treba povratak Turske na Balkan i šta je neoosmanizam, ko hoće da stane na čelo "Balkanske unije" i kakve bi bile posledice takve geopolitičke avanture. Ovim i drugim pitanjima bavi se najpoznatiji srpski islamolog u svojoj novoj knjizi "Neoosmanizam - povratak Turske na Balkan"

 

 

Piše: dr Darko Tanasković

 

 

Celovitu programsku doktrinu savremenog neoosmanizma formulisao je univerzitetski profesor, a od 2009. ministar inostranih poslova Turske, Ahmet Davutoglu, u knjizi Strategijska dubina (2001). Ta doktrina se danas ukupnim državnim potencijalima Turske sistematično sprovodi u delo.

Naredne godine i decenije će pokazati ima li, objektivno, Turska nosivosti za sve ambiciozne planove čijem se ostvarivanju posvetila.

U sprovođenju spoljne politike zasnovane na načelima doktrine "Strategijske dubine", koje je krajem prve decenije XXI veka ušlo u intenzivnu fazu, Turska nastoji da iskoristi sve komparativne prednosti svog geostrategijskog položaja, ekonomske moći, vojne snage i polivalentnog civilizacijskog identiteta.

Ona želi da održi postojeća savezništva, ali i da uspostavi nova, kako bi u multipolarnom svetskom poretku, koji se rađa, obezbedila status uticajne makroregionalne sile i uvažavanog partnera glavnih centara odlučivanja na globalnom nivou.

Turska u tom smislu na mnogim pravcima postiže konkretne rezultate i ostvaruje značajne prodore. Ipak, s obzirom na složenost okolnosti, izukrštanost interesa i neke transistorijske, relativno stabilne konfiguracije odnosa među narodima i državama, neoosmanistička politika Turske suočava se i sa ozbiljnim teškoćama i ograničenostima koje proizilaze iz unutrašnje protivrečnosti njenih prioriteta.

 

Razilaženje nije smetnja

 

Neoosmanizam je više od ideologije. On je filozofija istorije, civilizacijska paradigma i pogled na svet svojstven većini pripadnika savremene turske nacije, a osobito njenoj intelektualnoj eliti. Neoosmanizam je racionalizacija neprevladane imperijalne nostalgije jedne velike istorijske nacije nezadovoljne svojim položajem i ulogom u svetu.

Na globalnom planu, za Tursku su najvažniji odnosi sa SAD, Rusijom, EU i Kinom i u toj ravni spoljna politika zasnovana na doktrini "strategijske dubine" ulaže velike napore da ostvari i održi ravnotežu između novog prioriteta diverzifikovanja odnosa i uspostavljanja simetrije u bilateralnoj saradnji sa svim važnim subjektima svetske politike, s jedne, i očuvanja tradicionalno privilegovanih partnerstava i savezništava, s druge strane, što se pokazuje kao krajnje težak i neizvestan zadatak.

Na regionalnim pravcima, prioriteti nove turske spoljne politike su Bliski istok, Kavkaz i Balkan, oblasti koje su tokom prošlosti duže ili kraće vreme bile u sastavu Osmanskog carstva.

 U vezi s regionalnom primenom principa doktrine "strategijske dubine", važno je shvatiti da Turska, i onda kad se njeno delovanje uklapa u strategijske projekcije neke velike sile za dati prostor, prvenstveno polazi od namere da realizuje svoje interese.

Ako se oni mogu uklopiti u neki povoljni širi scenario, utoliko bolje, a ako ne, Turska neće prezati ni od razilaženja s planovima velikih, što se tokom poslednjih desetak godina u više navrata potvrdilo, posebno na Bliskom istoku.

Turska može biti nečiji regionalni poverenik, ali nikada bezuslovni poslušnik. Neoosmanizam isključuje poslušništvo, ali se ne odriče svrsishodnog taktiziranja i korisnih kompromisa s najmoćnijima.

Neoosmanisti Balkan doživljavaju kao istorijsko tlo u koje su usađeni koreni turskog evropstva, a za neke je osmanska Rumelija, a ne daleka Azija ili Anadolija, istinska kolevka turskog civilizacijskog identiteta. Zato mu poklanjaju naročitu pažnju.

Muslimanske zajednica na Balkanu, a u prvom redu Albanci i Bošnjaci, glavni su oslonac turskog angažovanja u ovom kompleksnom regionu i Ankara otvoreno nastupa kao njihov saveznik i advokat.

Jugoslovenska kriza, sukobi na bivšem jugoslovenskom prostoru i konačna dezintegracija federacije, stvorili su pogodne uslove za ubacivanje i neoosmanistički razmah turske politike, kako u sklopu delovanja međunarodne zajednice tako i samostalno.

 

Kasno za učenje

 

Kroz mehanizam bilateralnih, trilateralnih i multilateralnih diplomatskih inicijativa, u kojima posreduje, turska diplomatija želi da se nametne i dokaže kao najautoritativniji i najefikasniji faktor ostvarivanja pomirenja, stabilnosti i prosperiteta u regionu, za region, ali i za Evropu.

Ima, međutim, osnovanih razloga za pretpostavku da je to okupljanje država zapadnog Balkana radi ubrzavanja njihove evrointegracije, kojoj i sama zvanično teži, a što se ističe kao glavni motiv sadašnjeg pojačanog aktivizma Turske, dugoročno zapravo smišljeno kao alternativni proces stvaranja nekakve "balkanske unije" koja bi mogla, ali ne bi morala da se priključi Evropsko uniji.

Pijemont takve "balkanske unije" bila bi, naravno, Turska.

Turska je država objektivno takve snage i značaja, pogotovo u regionalnim razmerima, da se bez njenog učešća i konstruktivne saradnje sa njom ne mogu ostvariti trajna stabilnost i razvoj Balkana, pogotovo u široko shvaćenoj ekonomskoj, ali i političkoj sferi.

 Radi ravnopravnog ostvarivanja sopstvenih državno-nacionalnih interesa, partneri Turske na Balkanu morali bi, međutim, adekvatno i dosledno uzimati u obzir i neoosmanističku prirodu motiva i ciljeva naglašenog turskog zanimanja za region koji je u očima mnogog savremenog Turčina i danas, pre svega, Rumelija.

Neoosmanizam nije, sam po sebi, ni dobar ni loš. Sa aspekta istorijske logike i "utilitarne etike" (S. Stojanović), moglo bi se čak reći da je i legitiman. Preporučljivo je, kad se o njemu govori i piše, izbegavati pozitivne ili negativne vrednosne sudove, a pogotovo predrasude. Podjednako nepreporučljivo je izbegavati suočavanje s činjenicom njegovog postojanja i "politički korektno" ga prepuštati predelima ignorantskog prećutkivanja ili saučesničkog podrazumevanja. Najopasnije je, ipak, neznanje, na koje niko više danas nema pravo. Jer, već sutra može biti kasno za učenje.

 

 

 

 

 

Tri pitanja autoru

 

Ako je poznat negativan stav najvažnijih zemalja članica EU o (ne)ulasku Turske u ovu zajednicu država i naroda, sa kojim pretpostavljenim interesima državni vrh Srbije sprovodi politiku "novih balkanskih integracija", uvodeći indirektno Tursku u EU "na mala vrata"?

- D.T.: Iako se sve unutarbalkanske inicijative za tešnje povezivanje država, uključujući i one koje kao pokretača ili glavnog partnera uključuju Tursku, zvanično obrazlažu potrebom ubrzavanja evrointegracije, ima osnova za pretpostavku da je zapravo reč o alternativnim političkim i ekonomskim projekcijama za situaciju u kojoj će se perspektiva priključivanja EU pokazati kao daleka i krajnje neizvesna. Mislim da se nikako ne može govoriti o indirektnom uvođenju Turske u EU "na mala vrata", već pre o ulasku ove države na deo Balkana van EU, tzv. Zapadni Balkan, "na velika vrata".

Postavlja li se Turska u novom veku kao novi-stari politički tutor na Balkanu, u granicama nekadašnje Otomanske imperije, ili je u pitanju puka težnja ka ekonomskoj hegemoniji na terenu koji ova nekadašnja imperija oseća na izvestan način kao svoj?

- D.T.: S obzirom na to da je ekonomska dimenzija najuverljivija komponenta neoosmanističkog povratka na Balkan i da je teško naći valjane argumente za protivljenje korisnoj privrednoj saradnji s jednim tako jakim i u mnogo čemu zahvalnim regionalnim partnerom, postoji sklonost da se motivi turskog zanimanja za Balkan objasne prevashodnim ekonomskim interesom ili, kako ste Vi rekli, hegemonijom. Ne sme se gubiti iz vida da je za Tursku ekonomska politika samo jedan ešelon nastupanja s ideoloških pozicija neoosmanizma.

Koga, od čega i sa kakvim političkim ciljevima Turska nastoji da zaštiti u Srbiji, i koliko ta ponuda "fizičko-tehničkih" potencijala ohrabruje ekstremiste u Sandžaku, pa čak i verske vođe koje ne osećaju državu u kojoj žive kao svoju.

- D.T: Ministar inostranih poslova Turske i arhitekta njene nove spoljne politike Ahmet Davutoglu u svojoj programskoj geopolitičkoj studiji "Strategijska dubina" (2001) izričito naglašava da su Bošnjaci i Albanci ključni oslonac za ambicije Turske da na Balkanu postane najuticajniji regionalni činilac. I kad za to u stvarnosti nema pravih razloga, Turska stoga stalno nastupa s tezom o ugroženosti muslimana na Balkanu, a posebno u Srbiji (Sandžaku) i u dejtonskoj BiH, kako bi imala povoda da se nametne kao njihov zaštitnik i advokat, što deo bošnjačkog svetovnog i verskog vođstva oberučke prihvata.

 

 

 

Iz biografije autora

 

Darko Tanasković rođen je 4. januara 1948. u Zagrebu. Tokom univerzitetske karijere bio je upravnik Katedre za orijentalistiku. Od 1995. do 1999. godine obavljao je dužnost ambasadora SRJ u Turskoj i (1998-1999) u Azerbejdžanu. Marta 2001. imenovan je za člana jugoslovenske Komisije za istinu i pomirenje. Od 2002. do 2008. bio je na dužnosti izvanrednog i opunomoćenog ambasadora SRJ pri Svetoj stolici (u Vatikanu) i pri Malteškom viteškom redu. Papa Jovan Pavle II odlikovao ga je oktobra 2004. ordenom Velikog krsta reda Pija IX, a Veliki majstor Malteškog viteškog reda (oktobra 2005) ordenom Velikog krsta Reda za vojničke zasluge.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane