Sramno

 

Geozavod: Kako poharati nacionalno blago, ili, treba li državi državna imovina

 

Koga nema, bez njega se množe

 

 

Radnici beogradskog preduzeća Geozavod, nakon desetina pisama koje su uputili na sve važnije adrese u državi, odlučili su da se obrate i predsedniku Borisu Tadiću, i to javno, sa stranica Tabloida. Redakcija uz neznatna skraćenja objavljuje ovaj, očigledno poslednji poziv za spas onoga što se spasti još može

 

....

 

Poštovani gospodine Tadiću,

Obraćamo Vam se, imajući pre svega u vidu ono što ste izjavili u poseti Borskom rudniku 27. maja 2010. (parafraziramo): "Treba ulagati u rudarska i geološka istraživanja, jer ona čine ekonomsku osnovu svake zemlje...".

Da podsetimo, Geološki institut Srbije je osnovan 2006. godine, spajanjem bivših ustanova sa tradicijama Geozavoda i Geoinstituta.

Zgradu Geozavoda u Karađorđevoj ulici broj 48 preuzela je Vlada, a mi smo preseljeni u prostorije Geoinstituta u Rovinjskoj ulici  broj 12.

Tom prilikom su preseljeni ljudi i deo najnužnije opreme, a konačno preseljenje nije obavljeno do danas (tačnije ni posle četiri godine). No, to je posebna priča.

Ona je za rubriku "Verovali ili ne", imajući u vidu šta je sve, od izuzetno bogatog fondovskog materijala (mineraloške, petrološke i paleontološke zbirke) i najvrednije stručne biblioteke na Balkanu - uništeno, razvučeno i pokradeno.

Sve što je ostalo u zgradi u Karađorđevoj 48 prepušteno je na milost i nemilost najrazličitijim posetiocima ove prelepe, stare zgrade. Naime, taj prostor se već godinama izdaje za potrebe snimanja filmova, spotova, reklama i drugih manifestacija. Ti neuki ljudi, nesvesni vrednosti koje ih okružuju, vršljaju, lome, razvlače i uništavaju ono što su generacije predanih geologa, od austrijskih i nemačkih do današnjih, sticale i čuvale.

To je svakako poseban deo ove naše tužne priče i molba da se bar sada spase i sačuva ono malo što se može, a to su ljudi, stručnjaci, ako su ovoj državi uopšte potrebni.

 

Stare nećemo, nove moramo

 

Novoformirani Geološki institut Srbije je imao oko 300 radnika, od kojih je bilo oko 150 iz struke, doktora i magistara, inženjera i tehničara, koji su radili u različitim sektorima: opšta geologija (karta), inženjerska geologija, hidrogeologija, ekologija, ležišta mineralnih sirovina. Činjenica je da mnogo radimo, da sve vreme imamo pune ruke posla, delom na projektima Ministarstva, delom sa tržišta, kao i to da imamo značajne poslove u Libiji (poslednje tri-četiri godine kontinuirano radimo na izradi geološke karte Libije, 14 listova).

Rečju, mnogo posla, a para nigde. Za poslednje tri godine gotovo da nijednu platu nismo dobili onda kada je to po kolektivnom ugovoru poslodavac bio obavezan da isplati, a o visini plata da i ne govorimo, one su ispod svakog minimuma. 

Vrednost boda je daleko ispod zagarantovane vrednosti, tako da kod nas vrhunski inženjeri, projektanti, magistri i doktori nauka sa više od 20-30 godina radnog staža imaju platu oko 40.000 dinara, koju i ne primaju. Naime, od januara, a sada je juni, mi smo primili dve i po plate.

Svi pokušaji da od rukovodioca saznamo zašto je takva situacija, jer mi znamo koliko i za koga radimo, nisu imali odjeka, uz podsećanje da je vreme samoupravljanja davno prošlo.

Posledica ovakvog poslovanja je da je iz Geološkog instituta vremenom otišao, a neki su upravo u fazi odlaska, najveći broj najboljih stručnjaka (doktora, magistara, projektanata). Na naš vapaj da nam odlaze najkvalitetniji ljudi i da je neophodno nešto učiniti da se to zaustavi, komentar rukovodstva je: "Koga nema  - bez njega se može".

Sa druge strane, u radni odnos su naprimani (ne znamo im broj) ljudi, uglavnom van struke, za koje ne znamo ni čemu služe, niti šta rade.

Ako ste iz ovog našeg izlaganja bar delimično shvatili u kakvoj smo situaciji, učinite nešto, poslednji je trenutak. Ili nam preispitajte poslovanje, ili nas reformišite, za spas preostalih geologa, koji se isključivo iz ljubavi bave geologijom, ili - nas ugasite.

Ovakvo stanje je apsolutna šteta i za državu, i za preostale stručnjake koji čame u ovoj instituciji.

Posle obraćanja svim nadležnim institucijama: državnim (nadležna ministarstva) i sindikalnim, ovo je poslednji vapaj radnika Geološkog instituta Srbije upućen Vama, u nadi da ćete možda Vi inicirati, ili obavezati "nadležne" da učine nešto za spas Instituta koji je država osnovala.

 

Zadnja doba i kraj istorije

 

Zgrada današnjeg Geozavoda izgrađena je između 1905. i 1907. godine za potrebe Beogradske trgovinske zadruge. Godine 1950. ili 1952, zgradu je dobio na korišćenje Zavod za geološka i geofizička istraživanja, koji je tu preseljen iz Pančeva. Postojeći zavod je spojen sa Institutom Jovan Žujović iz SANU, 1959. godine.

Sve negde do devedesetih godina Geološki zavod je bio renomirana kuća u kojoj je radilo, u srećnim vremenima, od 700 do 1.200 radnika, među kojima je bio veliki broj istraživača svetskog ranga. U okviru Geozavoda je postojala biblioteka, najveća stručna biblioteka na Balkanu, po rečima Vere Petrović-Stratimirović, prvog šefa biblioteke. Posedovala je knjige s početka XIX veka (najstarija iz 1813. godine!), među kojima su i monografije austrougarskih i nemačkih geologa.

U tom periodu se vodilo računa i o stanju zgrade koja je kulturnoistorijski spomenik za divljenje. Društvo Savamala ga je nazivalo "Savamalska lepotica".

Tokom 1984. ili 1985. godine, poslednji put je vršena restauracija enterijera, samo reprezentativnih delova.

Sunovrat stanja zgrade, kao i geologije, počinje prošle decenije i traje do danas.

Sada se ne zna da li je u strašnijem stanju zgrada ili geologija i geolozi koji su iz nje delimično iseljeni 2006. godine.

Naime, 2006. zgrada je ustupljena Vladi, koja je za uzvrat trebalo da renovira zgradu  bivšeg Geoinstituta u Rovinjskoj 12, gde smo preseljeni, jer je adekvatnija za potrebe geologije.

Kojim radnjama i razlozima to ni posle četiri i po godine nije okončano, ne znamo, to biste morali da pitate nadležne.

Ono što sigurno znamo je to da je u međuvremenu mnogo toga nestalo, uništeno, pokradeno. O stanju zgrade, biblioteke, stručnog fonda, mineraloških, petroloških i paleontoloških zbirki, najbolje govore fotografije.

To se rečima ne može prepričati. Dovoljno je samo reći da je jedan deo knjiga završio u kamionu za sekundarne sirovine, jedan deo je prenesen i nalazi se u garaži (u montažnoj zgradi) u kutijama za banane, a za ostalo, ne zna se, jer je evidencija davno prestala da se vodi. Izvesno je samo da se nekadašnja biblioteka više nikada neće dovesti u upotrebno stanje.

Elem, zgrada Geozavoda, beogradske lepotice, koja bi trebalo da služi na ponos čitavom gradu i naciji, u poslednje četiri i po godine se izdaje za potrebe snimanja filmova, spotova i drugih manifestacija tipa doček Nove godine pod nazivom "Širom zatvorenih očiju". Da nadležni za "šaku evra" zatvore oči i uši, a oni koji nažalost nemaju trunke osećaja za bilo kakve vrednosti vršljaju, urnišu i uništavaju bespovratno i ono malo vrednog što nam je ostalo posle svih bombardovanja i pogroma koje je ovaj grad i narod proživeo, tipa "što nam nisu uništili drugi, uništićemo mi sami".

Ko to dozvoljava, gde je Zavod za zaštitu spomenika kulture, ima li ovde ikog normalnog ko ima svesti i savesti, ili je baš sve na prodaju?

 

 

 

 

 

Milost i nemilost

 

Znaju li oni da su u toj zgradi pokradeni lusteri od brušenog stakla, da se zabijaju ekseri i klinovi u zidove i stubove od štuko mermera, da se sprejom ispisuju grafiti u još neiseljenim kancelarijama, da su izbačeni i nestali tučani radijatori, kao čipka ukrašeni, da kupola prokišnjava, da u pojedinim prostorijama rastu pečurke, da je potkrovlje golubarnik iz koga se širi smrad od uginulih golubova i njihovog izmeta?

Sve što je ostalo u zgradi Geozavoda (kada su navrat-nanos preseljeni ljudi i deo nužne opreme), biblioteka, stručni fond, zbirke, koje su generacije predanih geologa sakupljale i čuvale, ostavljeno je na milost i nemilost.

 

 

 

 

 

 

Nigde ničega

 

Četiri i po godine neiseljena zgrada se neprekidno izdaje, pa oni koji su platili iznajmljivanje zgrade za svoje potrebe, krče sebi prostor, rasklanjajući i trpajući na kamare sve što je ostalo, i nameštaj i knjige i zbirke, ili deo toga koriste za svoje scenografije.

Pitamo naše direktore gde je novac od izdavanja zgrade, gde je novac od knjiga koje je odneo kamion, gde je novac od, verovatno, tone gvožđa koje je odneto kada je demontirana i isečena kotlarnica? Mi ne znamo gde je, nije prikazan ni u jednom obračunu.