Natrag

Apsane

Apsane

 

Srpski zatvori sve su više onakvi kakvima zamišljamo turske ili srednjovekovne

 

Miting u samici

 

   Dok stranački podobni kadrovi nemilice troše pare iz budžeta, dotle se osuđenici međusobno ubijaju zbog zalogaja hleba. Situacija u srpskim zatvorima je iz dana u dan sve gora, ali nadležni u Ministarstvu pravde jedino brinu kako da na ključne pozicije dovedu svoje partijske i druge kolege

 

Milan Malenović       

 

 

Srpski zatvori su od kazamata postali dušegupke u kojima nema ni minimuma poštovanja najelementarnijih ljudskih prava. Da nešto nije u redu pokazuje i to da zvanični sajt Uprave za izvršenje krivičnih sankcija (UIKS) nije ažuriran od novembra prošle godine. Po nama dostupnim izveštajima trenutno se u srpskim zatvorima i pritvorima nalazi oko deset hiljada ljudi, dok njih još oko šest hiljada čeka poziv da pođe na izdržavanje zatvorske kazne. Projektovani kapaciteti svih zatvora u Srbiji su oko šest hiljada osuđenih i pritvorenih lica.

 

Akrobatika iza rešetaka

 

U najvećem istražnom zatvoru Balkana, beogradskom Centralnom zatvoru (među osuđenicima nazvanim Cezar), u samicama neretko borave i po dve osobe. Samica ima površinu od samo šest kvadratnih metara. Tu mora da stane krevet (na sprat, ako borave dva pritvorenika), odmah iza kreveta je uzidani stočić, pored koga je čučavac bez ikakve pregrade prema ostatku ćelije. Samice nemaju prozore ka dvorištu, već ka unutrašnjem hodniku, tako da se ne provetravaju svežim vazduhom. Dok leti u njima vlada teška sparina, zimi su hladnoće nepodnošljive, jer se grejna tela ne nalaze u ćelijama već u hodniku.

Još je gora situacija u KPZ Zabela kraj Požarevca, gde, po našim informacijama, trenutno boravi preko 1.300 osuđenika iako je zatvor planiran za njih najviše 800. U zloglasnom sedmom paviljonu (tzv. zatvoru u zatvoru), odnosno "Sedmaku", u ćelijama površine osam kvadrata borave i po četiri osuđenika. U tim ćelijama na spratovima, a ne u prizemlju koje se prikazuje stranim i domaćim delegacijama novinara i boraca za ljudska prava, klozet je od ostatka ćelije odvojen samo običnom drvenom pregradom visine oko metar i po. Za razliku od Cezara, u Sedmaku ćelije imaju prozore ka dvorištu, koji, međutim, mogu samo da se odškrinu. Zimi je hladnoća nešto podnošljivija nego u beogradskom kazamatu, jer u ćelijama postoje mali radijatori koji povremeno i rade, ali je zato u ćeliji celog dana upaljeno svetlo koje osuđenici ne mogu da gase ni kada idu na spavanje.

I u Sedmaku i u Cezaru, licima lišenim slobode obroci se donose u ćelije, što znači da oni obeduju pored samog nužnika. Pritvoreno lice u Cezaru na prijemu dobije posteljinu, ćebad, metalnu porciju i kašiku. Ne dobije, međutim, nikakvo sredstvo za održavanje higijene, niti toalet-papir. U Sedmaku je i u ovom pogledu situacija nešto bolja, jer se sredstva za higijenu (prašak za veš, deterdžent za sudove i sapuni) ponekad dele osuđenim licima.

I u Cezaru, kao i po kazneno-popravnim zavodima, sve je češća pojava da se kreveti postavljaju na tri nivoa kako bi mogli da se prihvate svi koje pravosuđe šalje u zatvore. One koji spavaju na trećem, najvišem krevetu, osuđenici zovu "padobrancima" i samo oni znaju kako to izgleda popeti se ili sići sa te visine, ili namestiti krevet pomoću levitacije. Alternativa ovome je spavanje na dušeku prostrtom na podu, jer nema dovoljno kreveta, što se ređe dešava u beogradskom Cezaru, ali je česta pojava po zatvorima u unutrašnjosti. Pri tome se pod pojmom "dušeka" misli na sunđer debljine desetak centimetara.

  

Zaslužni zatvorenici

 

 

Mesta bi bilo više kada bi se u Ministarstvu pravde, pod koje spada UIKS, manje kralo. Prošle godine je od Evropske unije dobijen kredit od više desetina miliona evra za završetak zatvora visoke bezbednosti za 500 lica osuđenih na kazne od dvadeset godina pa naviše. Pare su potrošene, a pomenuti zatvor u Padinskoj Skeli još nije gotov, niti se nazire dan njegovog puštanja u rad.

Poseban paviljon u KPZ Zabela za osobe osuđene zbog organizovanog kriminala, već nazvan Alkatraz, svečano je otvoren još 2007, ali on do danas još nije primio nijednog zatvorenika, jer je državi sve ovo vreme trebalo da donese običan kućni red koji bi važio u ovom posebnom odeljenju.

Zbog velikog broja zatvorenika koji moraju da se šetaju u razdvojenim grupama, šetnja u pritvorima i zabelskom Sedmaku se neretko skraćuje čak i za polovinu vremena propisanog zakonom. Isto je i kada su u pitanju posete porodice i prijatelja.

Iako je opštepoznato da je ishrana u srpskim kazamatima nezadovoljavajuća, u skoro svim zatvorima dosledno se primenjuju veoma rigidni propisi o težini i sadržaju paketa koje zatvorenici dobijaju od porodice. Zbog toga se spisak namirnica koje smeju da budu u paketu svodi na konzerve, dok su mleko i mlečni proizvodi uglavnom strogo zabranjeni. Najstrašnije je to što se i izbor namirnica koje se dobijaju za zatvorske obroke najčešće svodi na iste proizvode, pa većina zatvorenika sa dužom kaznom i skromnog materijalnog stanja zaboravi ukus svežeg voća ili povrća.

Sve gore navedeno se odnosi na obične zatvorenike, dok oni drugi, privilegovani, imaju neslućene mogućnosti koje zakon ne poznaje. Neki od ovih privilegovanih su i u telefonskoj vezi sa aktuelnim direktorom UIKS-a, Milanom Obradovićem.

Inače, mobilni telefoni među osuđenicima u srpskim zatvorima imaju dugu tradiciju. Po rezultatima istrage o velikoj pobuni osuđenika krajem 2000. jedan od tadašnjih koministara u Republičkoj vladi iz redova SPO-a u KPZ Zabela je uneo mobilni telefon i predao ga vođama pobune kako bi ovi mogli da komuniciraju sa zatvorenicima iz Niša, Sremske Mitrovice i Valjeva. Iako o ovome, kao i o rušilačkom pohodu tokom kojeg je izgorelo više zatvorskih objekata, postoje verodostojne izjave svedoka, pa čak i video-zapisi, nikada nijedan akter nije procesuiran.

Svojevremeno su upravnik kruševačkog Okružnog zatvora u Kruševcu Ljuba Ignjatović (zvani Ljuba Pečenje) i tamošnji načelnik obezbeđenja Zvonko Paunović ubedili vaspitača da potpiše predlog da jedan osuđenik, koji nije ispunjavao uslove, koristi godišnji odmor izvan zavoda. Po njihovim rečima taj osuđenik je prijatelj i zemljak Milana Obradovića sa kojim se navodno sretao u Brusu. Vaspitač je pristao, a kada se osuđenik nije vratio na izdržavanje kazne Ljuba Pečenje i Zvonko su penzionisani, a nesrećni vaspitač je završio na sudu, jer je postojala sumnja u korupciju. Tokom jednog ročišta na kome su Ljuba i Zvonko negirali da su na bilo koji način uticali na vaspitača, njemu je pozlilo i umro je pre dolaska hitne pomoći.

Pomenuti Zvonko Paunović se "proslavio" još i u aferi osuđenika zvanog "Mali Bidža", koga je kao upravnik Okružnog zatvora bez sudskog rešenja pustio iz pritvora, a samo na usmeni zahtev tadašnjeg direktora UIKS-a Vulića. Paunović je u istrazi koja je usledila tvrdio da mu je Vulić rekao kako je to izričito naređenje Vladana Batića, ministra pravde.

   Rešenjem tadašnjeg direktora UIKS-a Borislava Marića od 24. novembra 2006. iz KPZ Sremska Mitrovica u Okružni zatvor u Subotici prebačen je osuđenik Saša Marjanović iako je ovome do isteka kazne tada bilo ostalo još celih tri i po godine. Tadašnji upravnik OZ Subotica Goran Đukić u više navrata je od Ministarstva tražio da se pomenuti osuđenik iz bezbednosnih razloga vrati u neki zavod zatvorenog tipa, ali njegovi zahtevi nisu uslišeni. Konačno, nakon bekstva ovog čudnovato protežiranog osuđenika, a po izveštaju savetnika za bezbednost u UIKS-u Gorana Nešića, Đukić je nezakonito smenjen sa mesta upravnika Okružnog zatvora. Kako je time okončan ovaj slučaj, nikada nije istraženo da li je i kome u UIKS-u odbegli osuđenik dao novac kako bi bio prebačen i držan u zatvoru poluotvorenog tipa.

 

O, zar se i to može?

 

Dok privilegovani skoro da uživaju na robiji, dotle obični, koji ne pripadaju nijednoj organizovanoj kriminalnoj grupi i nisu pokrali milione, bivstvuju u srednjovekovnim uslovima. U beogradskom Cezaru ima soba u kojima je smešteno i po dvadesetak zatvorenika i koji koriste jedan jedini čučavac. U istoj maloj sobici, koja neretko nema ni posebnu ventilaciju osim otvora ka ćeliji, pored čučavca se nalazi i slavina, tako da u isto vreme kada jedan osuđenik obavlja svoje fiziološke potrebe drugi mora da čeka da bi pio vodu ili se oprao.

Obične ćelije u KP Zavodima imaju jedino hladnu vodu, dok je tuširanje, čak i leti, moguće samo jednom nedeljno. Zbog higijenskih uslova koji vladaju, sužnji u srpskim zatvorima gorko se šale nazivajući koleru "blagom bolešću". U Trećem paviljonu Zabele u ovom trenutku u spavaonama ima po četrdesetak osuđenika, kojima na raspolaganju stoje dva čučavca, četiri pisoara i isto toliko slavina za vodu. U Drugom paviljonu istog zatvora isti mokri čvor koristi po tridesetak osuđenika, koji ujutro imaju samo petnaest minuta da ustanu, obuku se, obuju, nameste krevet, umiju se i obave svoje fiziološke potrebe. Bespotrebna tiranija čije ukidanje ovu državu ne bi koštalo ni dinara.

Kako bi i dalje mogli nesmetano da kradu inostrane donacije i potkradaju budžet, u Ministarstvu pravde su odlučili da na ključna mesta u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija mogu da dođu samo podobni, makar i nekvalifikovani. Oko 300 funkcionera, od ukupno njih 350, ne ispunjava jedan ili više uslova propisanih zakonom. Većina upravnika ima v.d. status, što znači da su postavljeni bez javnog konkursa, ali i da isto tako po kratkom postupku mogu da budu smenjeni na prvi znak neposlušnosti. U odnosu na zakonski uslov o iskustvu u struci, i sam direktor UIKS-a Milan Obradović ima samo nekoliko meseci koje je proveo u zatvoru, ali kao pritvorenik.

Način na koji se izigravaju odredbe zakona veoma je perfidan i skoro uvek isti. Podobni član koga preporuči lokalni odbor žutih prvo se formalno preuzima na neko niže radno mesto, tek da bi bio u okviru strukture. Posle toga rešenjem direktora Uprave biva postavljen na mesto v.d. upravnika nekog zatvora, jer za v.d. upravnika nije bitno da li ili ne ispunjava zakonske uslove.

Posle toga tako postavljeni v.d. upravnik delegira nekog svog iz zatvora u sam UIKS, a ti isti ljudi posle treba da kontrolišu rad svog dobrotvora.

Ovakav razvojni put je imao i Željko Gradiška, koji je formalno bio postavljen za upravnika zatvora u Valjevu, da bi odmah zatim bio prebačen na mesto upravnika KPZ Zabela gde se i danas nalazi.

 

Cimer ubica

 

 

Podobni partijski kadrovi, isto kao i provereni pripadnici organizovanog kriminala, mogu da računaju na široke privilegije. Nekadašnji načelnik u UIKS-u Damir Joka, isto kao i nekadašnji upravnici KPZ Zabela Vidić, odnosno KPD Bolnice u Beogradu dr Anđelković, posle odlaska u penziju vraćaju se na rad u Upravu po ugovoru o povremenim i privremenim poslovima, pa osim penzije sada kasiraju i honorare. I nekadašnji upravnik KPD Valjevo, Arsenijević, prvo odlazi u penziju pa se zatim vraća da radi kao zamenik novog upravnika, te preko hleba dobija i pogaču. Istovremeno dok stranački veterani prihoduju natprosečne penzije i visoke honorare, većina osuđenika gladuje, a obični stražari jedva sastavljaju kraj s krajem.

O obesti pojedinih miljenika vlasti da i ne govorimo. Tako je raniji upravnik KPZ Zabela Žarko Kovrlija pod nikada razjašnjenim okolnostima nabavio pa slupao službeni auto opel vektru. Pošto je Kovrlija tada bio politički podoban, istraga nikada nije sprovedena, pa je bez odgovora ostalo i pitanje kako je upravnik zatvora za svog vozača smeo da imenuje lice na izdržavanju dvodecenijske kazne zatvora.

Zbog mira u kući zataškan je i slučaj s početka 2001. godine kada je u zatvorskoj bolnici u Zabeli poginuo jedan osuđenik, mali privrednik iz Aranđelovca, kažnjen zbog privrednog prestupa. Nesrećnik je nastradao samo zato što je njegov cimer, koji je osuđen jer je u toku izdržavanje ranije kazne na spavanju ubio dvojicu drugih osuđenika, poželeo da se dočepa nešto kafe, cigareta i hrane iz paketa ubijenog.

Ako se pod hitno nešto dramatično ne promeni u izvršenju zatvorskih kazni, ovakva ubistva biće ubuduće redovna pojava. Umesto što nemilice kradu i bave se sopstvenim promocijama, zvaničnici Ministarstva pravde bi pre trebalo da pokušaju da poboljšaju nepodnošljive uslove koji vladaju u srpskim zatvorima.

 

 

 

 

Slabovidi Obradović

 

O sadašnjem direktoru UIKS-a, Milanu Obradoviću, kome zaposleni pored nepristupačnosti najviše prebacuju neumerenost u piću, što je bila i karakteristika Žarka Kovrlije dok je bio upravnik KPZ Zabela, kruži jedna gotovo neverovatna anegdota.

Ubrzo po dolasku na mesto direktora Obradović je poželeo da jedne subote na prepad obiđe KPZ Zabela. Pošto je iz razloga konspirativnosti sam pošao na put, umesto u zatvor stigao je na zatvorsku ekonomiju udaljenu nekoliko kilometara. Ne shvatajući gde se nalazi, zbunjenog dežurnog službenika je kritikovao jer je kapija bila širom otvorena i neobezbeđena. Službenik mu je uzvratio da bi odatle jedino mogle da pobegnu svinje i krave, kada bi ih bilo, i uputio ga na pravi put ka ulazu u KPZ Zabela.

 

 

 

Partijski gresi

 

Možda najbolji primer kako su žuti pod svoju potpunu kontrolu stavili sve zatvore u Srbiji, pa su samim tim oni jedini odgovorni za stanje u istima, jeste i slučaj ranije upravnice KPZ za žene u Požarevcu Snežane Popović.

Snežana je 28. avgusta 2007. prvo telefonskim putem dobila direktivu iz UIKS-a da na posao primi njoj potpuno nepoznate ljude, a nešto kasnije istog dana dobija i faks sa imenima i podacima tih osoba koje su zajednički odabrali Goran Petrović i Vesna Sretenović iz DS-a. Posle toga upravnica 30. avgusta na lični zahtev biva primljena na razgovor kod tadašnjeg direktora UIKS-a Saše Vukadinovića, koji joj govori kako bi za nju najbolje bilo da na posao primi predložene kandidate, jer on ne želi da se bakće požarevačkim kadriranjem niti može da je zaštiti od lokalnog DS-a. Pošto mu je Snežana skrenula pažnju da njen mandat traje pet godina, dalji razgovor je tekao ovako:

Saša Vukadinović: "To nema veze, meni ministar naredi, ja pošaljem novog čoveka iz uprave i vi ste završili karijeru."

Snežana Popović: "A konkursi?"

Saša Vukadinović: "Nema konkursa, nema rešenja!"

Snežana Popović je ostala pri svom stavu da ne želi da zapošljava ljude po partijskoj pripadnosti, pa je krajem oktobra 2007. dobila rešenje o prestanku radnog odnosa.

Ipak, prva žrtva čistke partijski nepodobnih upravnika bio je Stevan Aksentijević, upravnik VPD Kruševac (Sivi dom iz istoimene serije). Njega su u penziju oterale reči predsednika DS-a u Kruševcu Miodraga Đidića, kako on jakom organizacijom VPD-a šteti interesima DS-a u tom regionu?! Aksentijević, inače, nikada nije bio član Demokratske stranke, što mu je najviše uzeto za greh.

Pošto je podneo tužbu sudu na ovakvo postupanje Uprave, sudija je Aksentijeviću u sudnici otvoreno rekla kako je on u pravu, ali da ne sme da presudi u njegovu korist, jer se približava reizbor sudija.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane