Razaranje

 

Propadanje srpske kulturne baštine: Uloga ćevapa i krastavaca u radu Velike lože

 

Spomenici propadaju, zaštitari pod zaštitom

 

Kako je konzervatorska mafija prvo stručno izvođenje konzervatorsko-restauratorskih radova na Pećkoj patrijaršiji iskoristila za pravljenje monumentalnog skandala, a sve da bi se po svaku cenu dokazalo da je prekršen Zakon o kulturnim dobrima! Kome je bilo u interesu da iznošenjem neistina dovede Ministarstvo kulture u zabludu i poništi projekat koji je već izveden? Šta zapravo stoji iza izbora arheologa Marka Popovića za predsednika opskurne Velike komisije Ministarstva kulture? Da li je u pitanju politički dogovor po kome je kulturna baština data Demokratskoj stranci? Ko su članovi ovog opskurnog tela i koje su njihove profesionalne reference? Koga oni štite?

 

Stanislav Živkov

 

Iz naše skorije istorije je veoma poznato da je, kada god je bilo potrebno iskomplikovati neki posao ili ga maksimalno opstruisati, formirana nekakva komisija mudraca ili anketni odbor koji će beskonačno zasedati i ometati rad svih onih čijim je radom trebalo da se bavi. Svojevremena odluka Ministarstva kulture Srbije, kojom je Ministarstvo aktiviralo rad Komisije u oblasti zaštite kulturnih dobara od izuzetnog značaja i dobara srpskog porekla u inostranstvu, čiji je zadatak da vrši uvid u stanje spomenika kulture od izuzetnog značaja i na osnovu toga predlaže listu prioriteta, samo potvrđuje ovu tezu. Zvanični zadatak Komisije da nadzire programe i projekte za preduzimanje mera tehničke zaštite i izvođenje radova na kulturnim dobrima od izuzetnog značaja za Srbiju i kulturnih dobara srpskog porekla u inostranstvu zapravo se sveo na podršku politici ometanja i zaustavljanja nepoželjnih radova koju sprovodi direktorka Republičkog zavoda Vera Pavlović-Lončarski, te dodelu novca za projekte miljenicima članova same komisije... Međutim, malo je poznato da je Ministarstvo kulture u dva navrata već formiralo komisiju koja je trebalo da se bavi problemima rekonstrukcije pećkog spomenika kulture, ali je ista ta komisija odmah potom i raspuštana kako se ne bi pravio paralelni zavod za zaštitu spomenika kulture. Ovako raspuštena komisija sada je posthumno vaskrsla i zakukala da su njeno mišljenje i preporuke zanemarivani. Brojni apeli raspuštene komisije upućivani su tadašnjem ministru kulture Draganu Kojadinoviću i predsedniku Vlade Republike Srbije Vojislavu Koštunici, odnosno onima koji su je i raspustili. U tim paškvilama je prethodna direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture Gordana Marković prozivana za "samovolju i zaobilaženje odluka Ministarstva kulture Srbije" samo zato jer je htela da stane na put štetočinama i trutovima u službi zaštite, od kojih su neki i članovi same Komisije.

 

Tezgarenje

 

Promenom u Ministarstvu kulture, Komisija vaskrsava sa đubrišta istorije i ponovo upućuje pismo, ovog puta ministru Vojislavu Brajoviću (27. novembra 2007) u kojem, između ostalog, ukazuje na "neophodno poštovanje zakonom predviđene procedure kojom je propisan način dobijanja saglasnosti na projekte od strane Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture (RZ) i Ministarstva kulture". I ovo pismo ostaje bez odgovora jer su nadležni u Ministarstvu shvatili da je u pitanju samo kuknjava demaskiranih štetočina i trutova koji su upropastili čitavu službu zaštite spomenika kulture i pretvorili je u veoma dobro plaćenu privatnu prćiju neradnika. Izmišljen slučaj sa prvom profesionalnom rekonstrucijom i restauracijom Pećke patrijaršije u poslednjih osamdeset godina iskorišćen je kao povod za izvlačenje Velike komisije sa reciklažnog otpada sa zadatkom da se po svaku cenu obračuna sa nepodobnim projektima i stručnjacima i da pod svoju šapu stavi sve izvore finansiranja obnove spomenika kulture kako bi se dodatno ometalo izvođenje nepoželjnih radova od strane nepodobnih stručnjaka. Stoga je bilo veoma bitno da sve projekte za obnovu spomenika od izuzetnog značaja, kao i protok novca, ubuduće kontroliše komisija, jer su takva ovlašćenja imali i prethodni sazivi, ali to nije poštovano te su se prema predsedniku komisije Marku Popoviću neki radovi finansirali preko reda.

Naime, suština je u tome da se rekonstrukcija Pećke patrijaršije odvijala uz sve potrebne saglasnosti, a same radove je finansiralo nekoliko ministarstava, među kojima su, pored Ministarstva vera, bili Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, Ministarstvo infrastrukture i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, čime je dokazano da je za kvalitetne projekte uvek moguće naći sav potreban novac. Kako bi se dodatno kompromitovala uspešna saradnja ovih ministarstava Popović je hladno izneo netačnu tvrdnju kako je dodatnu pometnju stvorila činjenica da su Srpskoj pravoslavnoj crkvi, kao sopstveniku manastira i crkava, neposredno dodeljena novčana sredstva iz pomenutih izvora. Problem je nastao jer je zahvaljujući ovoj i ovakvoj saradnji izuzetno bila povređena sujeta neradnika i štetočina iz Komisije, o čemu svedoči i činjenica da je u pismu koje je Komisija uputila Vojislavu Brajoviću, između ostalog, pisalo i to da, s obzirom na nizak budžet Ministarstva kulture, sredstva sa strane jesu dragocena ali to ne podrazumeva i kršenje Zakona o kulturnim dobrima, jer je po mišljenju ove nakaradno sastavljene komisije taj zakon prekršen samo zato jer nije učinjeno nešto što po zakonu uopšte nije predviđeno, a to je konsultacija do tada nepostojeće, u dva maha raspuštene i opskurne družine štetočina i neradnika okupljenih u tzv. Velikoj komisiji koju čine "stručnjaci" koji su zajedno tokom decenija svog (ne)rada naneli više štete Pećkoj patrijaršiji i spomeničkom nasleđu uopšte nego svih sedam vekova i ratova zajedno! Štaviše, navodi se da su institucije SPC, kršeći sve zakonom propisane procedure za preuzimanje mera tehničke zaštite kulturnih dobara, pristupile poslovima bez validne dokumentacije, koju u nekim slučajevima nije verifikovalo ni Ministarstvo kulture ni RZ", a istina je sasvim drugačija: svi potrebni dokumenti i dozvole su bili pribavljeni, ali je zato prekinuta višedecenijska tezga pojedinih članova nepostojeće komisije.

O tome koliko je zapravo sam rad ove komisije nečija privatna prćija najbolje svedoči činjenica da je Komisija na prvoj sednici za svog predsednika izabrala arheologa Marka Popovića, naučnog savetnika u Arheološkom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti, a za njegovog zamenika izabrana je arhitekta Gordana Simić, savetnica u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, što je samo po sebi skandalozno, jer je Gordana Simić kuma Marka Popovića preko koga je postala zamenik predsednika komisije. Osim toga, njen muž, arheolog Zoran Simić, terenski je potrčko koji za račun potreba Marka Popovića vrši raznorazna iskopavanja na području Beograda. Na kraju se jasno vidi da je ova i ovakva "velika" komisija zapravo trofejni trijumvirat klana Simić-Popović-Simić... Veoma žalosno, a pošto kod nas navodno nema nepotizma, ko bi pomislio da ga ima bio bi u pravu.

 

Uloga ručkova i večera

 

Siva eminencija srbijanske arheologije, kao i službe zaštite spomenika kulture, doživotni stručnjak za fortifikacionu arhitekturu, restauraciju doma Narodne skupštine i njenog nameštaja, heraldiku, uzurpaciju tuđe arhitektonske i arheološke dokumentacije dr sci Marko Popović u svom poznatom stilu, kao predsednik tzv. Velike komisije, a po struci arheolog, pokazao je da vrlo često govori o stvarima o kojima pojma nema. O tome najbolje svedoči njegova svojevremena izjava za Večernje novosti da se ne slaže se sa onim što je izvedeno u Pećkoj patrijaršiji u vreme kada je Gordana Marković bila direktor Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. Zašto, odgovor je jasan samo po sebi: štiti mediokritete i štetočine okupljene oko doživotnih tezgi, dnevnica i honorara čiji je nerad u vreme Gordane Marković definitivno bio raskrinkan i kada je makar na Pećkoj patrijaršiji dokazano da se na spasu teško ugroženog spomenika može raditi profesionalno, efikasno i kvalitetno, a ne tegliti radove doživotno, uz prohteve za nabavku ptičjeg mleka i gradnju konzervatorskih rezidencija. Popović je dalje naveo da su "na predlog Komisije za zaštitu kulturnih dobara od izuzetnog značaja i dobara srpskog porekla u inostranstvu, projekti i saglasnosti koji su tada dobijeni anulirani od strane Ministarstva kulture. Po tim projektima više se ne može raditi". Komisija je tada predložila i da se pokrene krivični postupak protiv Markovićeve, jer je Popović unapred doneo presudu smatrajući kako je Markovićeva apsolutno za krivični postupak, pri tome izmišljajući nepostojeće nesumnjive štete nanete na Patrijaršiji. Naravno, nije bio u stanju da navede koje su to uopšte štete osim što su dugogodišnje štetočine koje decenijama nisu radile ništa sem što su tražili apartman, dnevnice, honorare i ptičje mleko ostale bez doživotnih konzervatoskih sinekura i honorara. O tome koliko je "velika" komisija zapravo "profesionalno" donosila svoje odluke najbolje svedoči činjenica da polovina njenih članova uopšte nije bila u Pećkoj patrijaršiji, što im uopšte nije smetalo da u izveštaju navede čitav niz izmišljotina, jer je komisija po direktivi daljinski utvrdila da su radovi na fasadama pećkih crkava samo pogoršali stanje arhitekture i živopisa, jer bojenje navodno nije tehnološki kvalitetno izvedeno, pa se pojavljuju intenzivna isoljavanja. Iako su do radova bili sačuvani ostaci prvobitnog maltera, Komisija je po direktivi Milke Čanak-Medić izmislila da fasade crkava svetog Dimitrija i svetog Nikole, kao i delovi Danilove priprate posle pregradnje i obnove u 16. i 17. veku nisu bile malterisane, kako bi se po svaku cenu izveo zaključak da je izvedeno malterisanje i planirano bojenje celokupnih fasadnih površina svih crkava istim malterom i crvenom bojom bilo potpuno neosnovano, proizvoljno i nedopustivo! Time stvara utisak da su sve crkve nastale u isto vreme, kao celina, što ne odgovara istini. Dalje se izmišlja kako je "ovim radovima originalna struktura spomenika... nepotrebno izložena fizičkom nasilju (uz upotrebu vibracionih alata), a malterisanjem mu je trajno narušena autentičnost" stečena radovima Đurđa Boškovića i Milke Čanak-Medić od 1931. godine naovamo!

Vrhunac bezobrazluka i izmišljotina predstavlja navod u izveštaju komisije kako je u crkvi svetog Dimitrija neodgovarajućim postupkom skinuta freska sa figurom patrijarha Jefrema, koja je bila iznad njegovog sarkofaga u zazidanom prozoru i postavljena u, za tu namenu pripremljenu plitku nišu na suprotnom zidu", pri čemu se namerno prećutkuje činjenica da je pomenuta freska skinuta i premeštena kako bi se odzidao prozor sa dve umetnički daleko vrednije freske koje su tokom ranijih radova prevideli i Bošković, Čanak-Medić i drugi konzervatori. Dalje se izmišlja "da su sve fasade pećkih crkava omalterisane krupnim agregatom, površine su neprimereno ravnane perdašenjem, debljina novog maltera je veća od originalnog i na pojedinim mestima je već počeo da puca". Štaviše u nastavku se kaže kako se Predlog za malterisanje zasnovao na netačnoj tvrdnji da su fasade bile fugovane produžnim malterom, iako su fizičko-hemijske analize nedvosmisleno pokazale da je sav malter nanet tokom radova 1931. do 2003. bio pun cementa! A sve kulminira tvrdnjom kako "živopis na fasadama, kako fragmenti figuralnih kompozicija tako i sačuvana ornamentika, tokom izvođenja radova na fasadama nije na odgovarajući način zaštićen te je došlo do njegovog oštećenja. Ni posle malterisanja fasada preostali živopis nije konzerviran, a uočeno je i da nedostaje manji broj fragmenata živopisa".

Međutim, Popović se tu ne zaustavlja, jer se u svojoj ostrašćenosti ostrvljuje na stručnjake koji su zbog svoje stručnosti veoma nepodobni Marku Popoviću i njegovoj Velikoj loži mudraca, te u nastavku najavljuje da će protiv Gordane Marković, bivše direktorke Republičkog zavoda za zaštitu spomenika, i arhitekte Rajka Čubrića najverovatnije biti podignuta krivična prijava zbog teškog oštećenja manastira Banjska, a ima ozbiljnih nagoveštaja da će preduzećima "Albo inženjering", koje je radilo projekte za obnovu srednjovekovnih crkvenih spomenika na Kosovu i Metohiji... kao i nekim stručnjacima, biti zabranjen rad na spomenicima kulture. Naravno od krivičnih prijava protiv bivše direktorke Republičkog zavoda Gordane Marković nije bilo ništa, jer bi to sobom sigurno povuklo i podnošenje mnogobrojnijih krivičnih prijava protiv sadašnje direktorke istog zavoda Vere Pavlović-Lončarski, kao i direktora svih ostalih zavoda i zavodčića diljem naše vrle domovine koji se stvarno ne mešaju u svoj posao i prave dilove po burazerskoj ručko-večernjoj školi.

 

Nerad i javašluk

 

Što se tiče zabrane projektovanja i zabrane rada na zaštiti pojedinim projektantskim firmama i pojedincima, onda bi trebalo zabraniti rad skoro svim zavodima i svim njihovim konzervatorima koji uglavnom uopšte nemaju licence za bavljenje ovim poslom, a svojim (ne)činjenjem nanose mnogo više štete nego što je to moguće sanirati. Popović se takođe osvrnuo i na problem obnove manastira Mileševa, za koji su već duže vreme stručnjaci tvrdili da je zbog "samovolje" vladike Filareta uništen veći deo kompleksa ovog manastira. Popović je konstatovao da je Komisija nasledila stanje zamrznutih radova, međutim, ni on nije siguran do koje mere će vladika Filaret biti spreman da ubuduće sarađuje sa službom zaštite. U vreme kada je direktor bila Gordana Marković, njegovom voljom urađeni su neki radovi mimo saglasnosti Republičkog zavoda ili sa formalnom saglasnošću. Markovićeva je, neki put, bez konsultacija sa stručnjacima davala konzervatorske uslove i saglasnosti na projekte koje oni ne bi prihvatili. Cela priča oko živopisa je malo dramatizovana. Ipak, da bi se situacija raščistila, komisija će doneti preporuku da se pregleda i predloži metodologija njegovog čišćenja i konzervacije. Retuši na fresci sa likom Svetog Save se mogu lako ukloniti. Uostalom, konzervatorska praksa u svetu podrazumeva i takve retuše. Stvar stručne diskusije i opredeljenja je da li živopis treba prezentovati sa njima. Naravno, Popović je zaboravio da navede da su isti ti radovi zamrznuti jer su konzervatori i saradnici Republičkog zavoda Olivera Marković-Kandić, Emilija Pejović i neizbežni Miladin Lukić i Ljubomir Dragičević radeći na kompleksu manastira Mileševa upropastili sve što su mogli tako da je vladika Filaret arhitekte konzervatore i arheologe nekrofile izbacio napolje iz manastira kako bi sprečio njegovo dalje urnisanje. Popović je takođe naveo kako je jedno od ključnih pitanja kojim će se u narednom periodu baviti komisija stanje srpske kulturne baštine na Kosmetu. Njena pažnja će biti usmerena ka spomenicima na listi svetske baštine, odnosno Pećkoj patrijaršiji, Gračanici, Bogorodici Ljeviškoj i Dečanima. S obzirom na to kako se srbijanska služba zaštite generalno odnosi prema nacionalnom umetničkom blagu, možda bi, barem za spomenike na Kosovu, bolje bilo da se o njima stara Ministarstvo kulture Kosova, jer tamo ne rade štetočine poput Marka Popovića, Olivere Kandić, Milke Čanak-Medić, Emilije Pejović i ostale bratije koja je decenijama traćila sumanute svote novca na nepostojeće, nepotrebne i štetne radove, a kojoj je smetalo ono nekoliko stručnjaka koji su radili stručno i po savesti a ne prema potrebama svog džepa. Krajnje je vreme da se jednom obelodani nerad i javašluk u institucijama za zaštitu spomenika kulture!

Sramota je što zvanične institucije države kao sto je Zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije ne rade svoj posao. Finansiraju se iz poreza koji građani Srbije plaćaju, da se staraju o kulturnom nasleđu Srbije, a sa druge strane imamo razne donatore i patriote koji rade njihov posao. U ovakvim institucijama ne sme da bude političke i lične podobnosti, kao što je to sada slučaj, da bi, poput Vere Pavlović-Lončarski, neko odsedeo direktorski mandat uz dobru platu ne radeći svoj posao, pa onda otišao na neko drugo mesto, u neki drugi zavod... i tako redom bez odgovornosti za nerad i javašluk. Bilo gde u svetu postoji krivična i materijalna odgovornost za nesprečavanje štetnih posledica urušavanja i propadanja kulturnog blaga. Da li će iko ikada odgovarati kada se uništi neki spomenik kulture u Srbiji? Šta radi Zavod? Koje projekte imaju? O kakvoj zaštiti spomenika kulture oni govore ako uopšte umeju i da govore? Bolje je da ćute, pa ih niko neće ni primećivati! O njihovom radu se ne zna ništa! Da nešto rade to bi svako mogao da vidi! Bar da se na jednom spomeniku kulture ozbiljno radi, bilo bi prilike da se nečim podiče i ponose. Toliko spomenika kulture u Srbiji propada: Maglić, Golubački grad, smederevska tvrđava, Ram... A da ne pričamo o Trajanovoj tabli, sa ispisanim grafitima, koja je ostala nedostupna i ukleta.

Lepenski vir doskora je bio sramota za svet, ali ne i za Zavod za zaštitu spomenika kulture Srbije. Bilo bi dobro da se preko poverenika za dostupnost javnih informacija Rodoljuba Šabića zatraži informacija šta institucije kulture rade kada ništa ne rade. Zašto postoje i troše novac ovog naroda. Toliko koliko oni koštaju ovu državu treba uložiti u rekonstrukciju spomenika kulture Srbije, pa će se i te kako videti neka korist. Ovako nam je preostalo da neka direktorka zavoda i nekakva Velika komisija odlučuju šta se sve neće raditi, a na odlučivanje šta će da se radi i šta mora da se radi čekaćemo još dugo. Kako to gordo zvuči: "direktor zavoda"... "direktor bilo čega" ili "predsednik Velike komisije", samo da se redovno i sigurno plaća (iz budžeta naravno)... ali da bude bez ikakve odgovornosti.

 

Privatna baština

 

Zakon o kulturnim dobrima je, iako stalno kritikovan, osnovao zavode kulture, muzeje i arhive, takođe i propisao nadležnosti i odgovornosti institucija kulture i odredio da se u ime i za račun države štiti kulturna baština naše zemlje. Svake godine se republičkim budžetom opredeljuju znatna sredstva za zaštitu i rekonstrukciju spomenika kulture, pa je stoga nenormalno da se dolaskom Vere Pavlović-Lončarski na mesto direktora Republičkog zavoda za zaštitu spomenika obustavljaju svi projekti koje je započela prethodna direktorka Gordana Marković, što će reći da je to neka vrsta procesa privatizacije koji se odvija bez posledica. Pomenuti slučaj može se shvatiti kao normalan samo u slučaju kada neko odlučuje o svojoj ličnoj imovini, pa nikoga ne bi brinulo što tamo neko imanje Vere Pavlović-Lončarski propada - njeno je pa neka propada, ali bi je u tom slučaju pojurila inspekcija da popravi sve što se mora popraviti kako ne bi  ugrožavala druge ili da se popravi nešto što je ruglo za okolinu...

Izgleda da su gospoda zaštitari spomenika kulture u ovoj državi bolje zaštićeni od bilo kog spomenika kulture! Čim neko nešto kvalitetno uradi šteta je nepopravljiva, jer se zameraju neradnicima. Kojih je to desetak vrhunskih naučnika osudilo obnovu Pećke patrijaršije kada polovina od njih nema veze sa konzervacijom i restauracijom spomenika kulture, a druga polovina verovatno nije ni bila u Pećkoj patrijaršiji, ali su kao odsutni pisali izveštaj o svojoj virtuelnoj poseti manastiru. Gordana Marković, bivša direktorka Republičkog zavoda, drznula se da nešto odluči i uradi i postala - izdajnik! Naime, prema Velikoj komisiji jedino je ispravno da se večito samo glasa i odlučuje, inače bi članovi Velike komisije ostali bez posla.

Inače, radovima na crkvama Pećke patrijaršije izvedenim u poslednje dve godine načinjena je nepopravljiva šteta jedino sujeti neradnika iz same komisije. Naime, najvažnije su beskonačne rasprave koje nikada ne dovode do bilo kakvog rešenja, ali obezbeđuju redovnu platu našim uzvišenim članovima Velike komisije. Kako su se konzervatori samo usudili na radove i aktivnosti dok Velika komisija nije donela svoje projekte i rešenja na kojima radi već dvadeset godina?! Članovi komisije su tražili da se obrazuje novi tim stručnjaka Republičkog zavoda, koji će uraditi novu analizu stanja i sačiniti novi projekat konzervacije, restauracije i prezentacije. To u prevodu znači doživotno razvlačenje radova, jer formiranje bilo kog novog tima ili komisije podrazumeva novi tim stručnjaka, dnevnice, pivo, ćevape, pljeskavice, vešalice, analizu stanja, kisele krastavce, lozu, projekte... I to hitno. Pre kraja XXI veka, u rekordnom roku.

 

 

 

 

 

 

Utisak drevnosti

 

Govoreći o problematici malterisanja ogoljenih fasada manastirskih crkava Popović je sam sebi skočio u usta: Nikada nije, a siguran sam da nikad i neće postojati konsenzus stručnjaka po pitanju da li treba malterisati neke crkvene spomenike. Žiča je stalno malterisana i to ne predstavlja problem. Malterna oplata u manastirima Sopoćani i Gradac je većim delom otpala i treba videti u kojoj meri je malterisanje nužno da se živopis u unutrašnjosti crkve sačuva od vlaženja. Pripadam struji koja je protiv kompletnog malterisanja i pretvaranja srednjovekovnog hrama u nešto što liči na modernu građevinu. Na taj način gubi se utisak drevnosti. Međutim, ako postoje pouzdani podaci kako je neka građevina prvobitno izgledala, onda je posle malterisanja bliža svom izvornom izgledu. Nova, crvena fasada Pečke patrijaršije zapanjila je javnost, jer su svi bili navikli na oguljene i odrpane fasade crkava. Šta je učinjeno, učinjeno je, i povratka na staro nema, ali je moguće od višedecenijske nestručnosti napokon zaštititi živopis Pečke patrijaršije kada su uklonjeni razlozi njegove ugroženosti.

 

 

 

 

Velika loža mudraca

 

 

O tome koliko je od početka obnovljenog rada komisija zapravo bila kompetentna najbolje govori popis njenih tadašnjih članova: tako je tamo u prvo vreme član bila Marica Šuput, odgovorna za decenijsko uništavanje manastira Banjska i zagovornik devastacije palate Uprave fondova; ozloglašeni kradljivac arhitektonske dokumentacije arhitekta Milka Čanak-Medić, koja je navukla u temelje Pećke patrijaršije 200 kubika betona, kojoj su padali svodovi u Arilju i stupci u Žiči; arheolog Miloje Vasić, višedecenijski direktor Arheološkog instituta, koji je za Institut uzurpirao više arheoloških nalazišta, totalno nekompetentan za poslove restauracije i sanacije arhitektonskih spomenika; siva eminencija srpske istorije umetnosti istoričar umetnosti Miroslav Timotijević, takođe nekompetentan za konzervaciju i restauraciju spomenika kulture; arhitekta konzervator Gordana Simić, kuma Marka Popovića, specijalista za doživotno odugovlačenje radova na obnovi tvrđava; prof. dr Nađa Kurtović-Folić, poznatija kao ćerka proslavljenog arhitekte Ive Kurtovića i snaha eksdirektora prištinskog Zavoda nego po svom projektantskom radu; istoričarka profesorka Smilja Marjanović-Dušanić, snaha eksprofesora istorije na Filozofskom fakultetu Slobodana Dušanića, i etnolog Mirjana Đekić, koje nemaju blage veze sa aktivnom zaštitom spomenika kulture i graditeljskog nasleđa. Tamo je član bio i akademik Gojko Subotić, bivši nastavnik Filozofskog fakulteta, inače muž sive eminencije srpske muzeologije Irine Subotić, koji nije ni išao u Pećku patrijaršiju, ali je uredno potpisao izveštaj o onome što nije ni video.