Novac

Monetarna katastrofa: Rezultat logike da investiranje u Srbiju nema više - nikakve logike

 

Za nama će EU lako povući vodu

 

   Mešetari i novokomponovani srpski tajkuni iz srpske privrede iscedili su sve što se moglo, ostavivši za sobom pustoš, kao što to čine i skakavci kada pređu preko nekog polja. Njihov eventualni ponovni dolazak na naše tržište Srbija više ne bi mogla da preživi

 

Piše: Milan Malenović

 

Srpski dinar je od početka godine izgubio 8,2 odsto vrednosti, a u poslednjih godinu dana čak 10 odsto. Onda je naglo došlo do stabilizacije kursa. Da li je to dobra ili loša vest?

Najvažniji devizni prihod srpske države poslednjih deset godina potiče iz privatizacije. Kada stranac ili domaći tajkun sa of-šor kompanijom i računom u nekoj inostranoj banci kupuje domaće preduzeće, on mora svoje devize da zameni za dinare. Na taj način u Srbiju unosi svež devizni kapital.

U našu zemlju je na taj način ušlo preko 30 milijardi evra. Zanimljivo je da ova cifra gotovo u cent odgovara vrednosti svih srpskih tajkuna okupljenih u klubu Privrednik. Ono što je još nepovoljnije po Srbiju jeste činjenica da je taj kapital pristizao tokom dvodecenijske privatizacije i da je u najvećoj meri potrošen za kupovinu socijalnog mira.

Srbiji su, međutim, najpotrebnija ulaganja u infrastrukturu i da je pomenuta suma investirana u nju, naša zemlja bi danas bila daleko vrednije privredno odredište. Osim toga, takve bi investicije revitalizovale srpsku privredu i otvorile nova radna mesta ili bar sačuvala postojeća. Ovako, sve je potrošeno za isplate penzija i plata državnih činovnika, predizborne bonuse gladnim biračima, a veliki deo je kroz naš porozni sistem iscureo u džepove onih na vlasti ili njima bliskih i odanih.

 

Pojedoše nas kamate

 

Koliko je poražavajući rezultat privatizacije po srpskom modelu, koji bi najkraće i najpreciznije mogao da se opiše sa "ne pitaj, ne pričaj, nosi pare i ćuti", pokazuje i činjenica da je u privatizovanim preduzećima od 2002. do 2008. godine bez posla ostalo 187.000 radnika. Ovo znači, tvrdi ministar Rasim Ljajić, da je oko pola miliona članova njihovih porodica osetilo "blagodet" privatizacije na svojoj koži. Njima treba pridodati još toliko njih, sa sve članovima porodica, koji formalno imaju posao u nekom preduzeću, ali ne primaju platu.

Sada, pošto je rasprodato manje-više sve što je vredno, sledi pitanje: a šta dalje? Dalje zaduživanje kod MMF-a i sličnih institucija ne dolazi više u obzir, ne toliko zbog toga što smo ionako prezaduženi već zbog toga što razvijene zemlje kapital ulažu u obnovu sopstvenih privreda, a za nas - ako ostanu mrvice. Pretpristupni fondovi Evropske unije su ispražnjeni, pa nam još jedino ostaje zaduživanje na slobodnom monetarnom tržištu.

Srbiji, koja već godinama živi iznad sopstvenih finansijskih mogućnosti i gde se svaka vlada ponaša kao da posle nje dolazi smak sveta, hitno je potreban svež kapital, a on jedino može da pristigne od daljeg zaduživanja. Srpska vlada zato, isto kao i ogromna većina drugih vlada u svetu, izdaje obveznice sa fiksiranom kamatom i rokom dospeća.

Na ovaj način je za poslednje tri godine u Srbiju došlo 1,8 milijardi evra. Međutim, da bi se privukao kapital potrebno je da ove obveznice donose i visoku dobit, posebno jer je naš kreditni rejting veoma nizak, zbog čega je kamata na njih iznosila čak 24 odsto. Samo na osnovu kamata je tako u poslednje tri godine plaćeno tri milijarde evra, koje su strani investitori odmah pretvorili u devize i izneli iz Srbije. U međuvremenu je država ponovo otkupila obveznice u vrednosti od oko 1,2 milijarde evra, dok je za realizaciju ostalo još obveznica u vrednosti od oko 600 miliona evra.

Što bi naš narod rekao: sreli se Ćar i Vajda, pa se rodila Šteta. Jer je u Srbiju po ovom osnovu uneto 1,8 milijardi, a u istom periodu je iz zemlje izneto preko četiri milijarde evra!

I ti prihodi, od obveznica, takođe su otišli u neproduktivne investicije - za kupovinu socijalnog mira i biračke naklonosti - tako da privreda nije imala nikakve koristi. Kao, uostalom, dugoročno posmatrano ni celo srpsko društvo.

 

Odbrana dinara nemoguća

 

Kao sporedni efekat prodaje obveznica od strane stranih investitora pojavio se i dalji pad dinara u odnosu na evro. Kao što je dinar stagnirao ili čak beležio blagi rast u vremenu kada su investitori menjali svoje evre za dinare, kako bi kupili obveznice srpske države, tako on beleži vrtoglav pad u vremenu njegove zamene za devize, koje će da se iznose iz zemlje.

Kako bi sprečila prevelike dnevne oscilacije (čitaj: sunovrat) kursa dinara, Narodna banka Srbije je samo u prvom polugodištu potrošila 1,4 milijardi evra. Da podsetimo: od prodatih obveznica stranci su iz zemlje izneli 1,2 milijarde evra, što će reći za nekih 200 miliona manje od sume koju je spiskala NBS.

Već iz ovog primera je svima jasno da kapital panično napušta Srbiju, jer da ozbiljni strani investitori (o domaćim tajkunima da ni ne govorimo) vide imalo poslovne logike, oni bi novac od prodaje obveznica investirali u srpsku privredu. Žalosna je i poražavajuća istina da nema nikakve logike investirati u Srbiji.

"Najvažniji razlog sadašnjeg slabljenja dinara su mali kapitalni prilivi," smatra ekonomista Goran Nikolić, i dodaje: "Zatim kriza poverenja investitora u ceo ovaj region usled situacije u Grčkoj, zbog čega su manje spremni da ulažu u hartije od vrednosti i drugde, kao i manja ulaganja u trezorske zapise. Naravno, ne pomaže ni to što referentna kamatna stopa ide nadole."

Sa druge strane, saradnik Instituta za tržišna istraživanja Saša Đogović upozorava da NBS prebrzo troši devizne rezerve za odbranu kursa dinara, koji, jednostavno, nema nikakvo uporište u rezultatima srpske privrede. Zbog toga lako može da nam se dogodi grčki scenario državnog stečaja, s tom razlikom što će EU Srbiju rado i lako da pusti niz vodu.

Kapital beži iz Srbije i pored saveta analitičara francuske banke BNP Paribas investitorima od početka marta da kupuju srpski dinar dok je slab, prognozirajući da će evro u Srbiji dostići vrednost od 105 dinara, da će srpska valuta do kraja 2010. godine ojačati i da će početkom 2011. evro vredeti oko 90 dinara.

Blaga nezainteresovanost špekulanata u ulaganja u dinar može čak da bude i povoljna po Srbiju, smatraju pojedini analitičari. Zbog plitkosti srpskog finansijskog tržišta i slabe, gotovo zamrle privrede dinar je skoro nemoguće braniti sredstvima koje ima NBS.

Iz tog razloga bi nagla rasprodaja dinara u trenutku kada špekulanti procene da im se više isplati da investiraju negde drugde, mogla u bližoj budućnosti da izazove potpuni finansijski krah Srbije. Zamislite kako bi to izgledalo kada bi investitori sada poslušali Paribas i kupili, recimo, dinare u vrednosti od dve milijarde evra?

Ovakvom akcijom za trenutak bi se stabilizovao, a zatim ojačao kurs dinara. Posle izvesnog vremena najveći investitori bi procenili da nema više potrebe da drže dinare, već da je povoljan trenutak da ih prodaju i novac ponovo iznesu iz zemlje. Za velikim investitorima uvek trče oni manji, tako da bi se u kratkom periodu na tržištu pojavila za nekih 15 odsto vrednija suma dinara nekoć uzetih za dve milijarde evra.

 

Useljavanje grčkog slučaja

 

Kako NBS ne raspolaže količinama deviza koje mogu trenutno da se mobilišu za odbranu od ovakvog udara, dinar bi posle nekoliko dana trgovanja otišao u bunar iz koga ga više nije moguće izvaditi, a domaći špekulanti koji ne bi poruku shvatili na vreme ostali bi da leže na gomili bezvrednih papirića.

Uz sve to treba uzeti u obzir i činjenicu da bi u periodu dok špekulanti drže dinare na svojim računima njegova količina na tržištu bila ista, s tim što bi on sada više vredeo. Ovo dolazi otud što se novac ne drži u nekom trezoru Baje Patka već se stalno investira. Novac koji uložite na svoj štedni račun, banka investira kako bi zaradila kamatu koju treba da vam isplati.

Znači, ni onih dve milijarde evra u dinarima ne bi isparilo sa tržišta, već bi se i dalje obrtalo. U trenutku kada strani investitori daju naloge za prodaju, računi mnogih domaćih banaka bili bi do kraja ispražnjeni, što bi dovelo i do stečaja u nekima od njih. Najcrnji mogući scenario.

Koliko god da je crn, on nije i nemoguć. U to smo se već uverili posmatrajući okolna tržišta. Zato je čak i dobro da u ovom trenutku većina investitora nije voljna da ulaže u dinar.

Kakvo je stanje u privredi, isto je i u bankarskom sektoru. Sa izuzetkom nekolicine, gotovo sve srpske banke su na izdisaju, ma šta ministar Mlađan Dinkić i njegovi nazovieksperti tvrdili.

Jedna od retkih domaćih banaka sa dobrim bonitetom i na stranim tržištima je AIK Banka AD iz Niša. Samo za prvih pola godine ova banka ostvarila je prihod od 28 miliona evra, što govori o njenoj snazi. Najveći pojedinačni akcionar ovde je grčka ATE banka. Krajem jula ove godine menadžment ATE objavio je nameru da prikupi između 243 i 500 miliona evra kako bi ova banka mogla da izdrži krizne udare u slučaju oštrijih ekonomskih problema.

Zajedničkom misijom MMF-a, Evropske komisije i Evropske centralne banke (ECB) grčkoj državi, koja poseduje 77 odsto akcija ATE banke, odobreno je da učestvuje u dokapitalizaciji, koja bi, u slučaju emisije akcija vredne 243 miliona evra, morala da obezbedi sredstva od 185 miliona evra. S druge strane, eksperti ECB-a predložili su ATE banci da proda svoje manjinske i većinske udele u bankama u Srbiji, Rumuniji i u grčkoj FB Bank, dok je menadžment izjavio da će uraditi sve što je potrebno kako bi ojačao tržišnu poziciju.

Najviša istorijska cena jedne akcije AIKB bila je u periodu kada su Grci u nju ulazili i iznosila je 15.820 dinara. U to vreme akcije su kupovali i mnogi novokomponovani biznismeni (pominju se imena Đorđa Nicovića, Jovice Stefanovića Ninija, nezaobilaznog Danka Đunića i mnogih drugih iz polusveta kriminala, biznisa i politike), pa ko nije na vreme prodao beleži samo gubitke na ovoj hartiji čija se današnja vrednost na Beogradskoj berzi vrti ispod 3.000 dinara.

Kada je ovakvo stanje u jednoj od najboljih i najjačih srpskih banaka, kakvo li je tek u ostalima?

 

Isisavanje para jedini moto

 

Primera radi, Nova kreditna banka Maribor (NKBM), koja je svojevremeno od srpske vlade otkupila većinski paket akcija Kredi Banke iz Kragujevca, planira da otpusti 300 radnika svoje nove članice. Predsednik Uprave Matjaž Kovačič je kazao da se već počelo sa smanjenjem broja radnika jer, kako je kazao, banka ne može da posluje pozitivno sa više od 700 zaposlenih.

Član Uprave Andrej Plos je istovremeno istakao da Kredi banka planira povećanje bilansne sume za tri do četiri godine sa sadašnjih 80 na 350 miliona evra i procenio da će do 2012. ona početi da posluje pozitivno. A to je tek za dve godine!

Da ne bude zabune: najveći deo plasmana ove banke, oko 80 miliona evra, odnosno vrednost celokupne bilansne sume, otišao je kao kredit slovenačkim preduzećima koja posluju u Srbiji.

Da para nema ni tamo gde bi po prirodi stvari trebalo da ih bude, pokazuje i slučaj Privredne banke (PB) iz Beograda. Ova kanta od banke uspela je u prvom kvartalu ove godine da ostvari dobit od celih 33.000 evra, odnosno 3.246.000 dinara. Toliko ostvari i prosečna tezga na beogradskoj Kalenićevoj pijaci. Da nešto sa ovom nazovibankom nije u redu i da ona služi samo za bogaćenje pojedinih iz njenog vrha, shvatili su u međuvremenu i slovenački investitori koji se ubrzano iz nje povlače.

Na čelu upravnog odbora PB-a je izvesni Vuk Mrvić, istovremeno i suvlasnik Rubicon-Investa iz Beograda, gde je većinski, drugi, član Rubicon-Investa Beratungs AG iz austrijskog Klagenfurta, za koga vezuju više nego kontroverznog Gintera Štridingera.

Protiv pomenutog Štridingera već se duže vreme vodi istraga zbog sumnje da je hrvatskim političarima, na prvom mestu Ivi Sanaderu i Božidaru Kalmeti, davao mito kako bi njegova Hypo Alpe Adria Banka bila privilegovana na hrvatskom tržištu.

Sam Mrvić se ranije pojavljivao kao direktor projekta Blok 67, a i Rubicon je preduzeće za razvoj projekata o nekretninama, kako stoji u podacima iz Agencije za privredne registre. Zašto bi onda bilo čudno da isti taj Mrvić preko svoje firme Rubicon nabavi zgradu u beogradskom Bulevaru kralja Aleksandra, a potom je odmah u lizing preda Privrednoj banci, koja je i ranije tu bila, a gde je Mrvić predsednik UO?

Ni dva od tri člana izvršnog odbora ove finansijske olupine nikako ne mogu da budu garanti dobrog poslovanja. Predsednik IO je Čedo Petrović, koga ranije nalazimo u Odboru za bankarstvo PK Jugoslavije i u Eksim banci, preko koje je išlo pranje para za Nacionalnu štedionicu. Uz Čedu se nekako stalno mota drugi član IO - Mirjana Laković.

Mirjana je, istina, bila šef kabineta predsednika Beobanke, ali pošto talenat nije zarazna bolest to joj saradnja sa Borkom Vučić nije naročito proširila vidike. Posle izvesnog vremena je Čedo prebacuje u Eksim banku odakle zajedno sa njim prelazi u Privrednu banku.

S obzirom na to da Privredna banka nema većinskog vlasnika, a da je najveći pojedinačni akcionar srpska država sa 19,4 odsto vlasništva, jasno je da ona služi za isisavanje para i njihovo prebacivanje u džepove onih odabranih mahera i hohštaplera.

Konačni zbir je da iz srpske privrede više ni Kraljević Marko ne bi imao šta da iscedi, jer je sve pootimano i netragom nestalo put egzotičnih ostrva. Na kraju, žrtve ovakvog nedomaćinskog poslovanja postali su i mnogi domaći tajkuni koji nisu shvatili kada je pravi trenutak da prestanu sa igranjem mudrih privrednika.

Trenutna stabilizacija kursa dinara zato može da bude dobar signal jedino ako se radi o efektu realnih investicija, a ne špekulativnog kupovanja dinara, koje srednjoročno može da nas gurne u još goru krizu od ove. Kako nam pokazatelji sa Beogradske berze govore, teško da je reč o povratku investitora, jer na Berzi vlada neviđena apatija. Pojedini analitičari su čak spremni da se zakunu kako je komunistička zabran berzanskih špekulacija bolja od ove neizvesnosti kroz koju Srbija trenutno prolazi.

 

 

 

 

 

 

Unapred hvala bankroterima

 

Pogođen činjenicom da je pola miliona ljudi tokom privatizacije ostalo bez prihoda, na tripartitnom sastanku predstavnika sindikata, biznismena i Vlade Srbije, ministar Rasim Ljajić predložio je da se, po umekšanom "Putinovom modelu", oni koji su imali najveću korist od države tokom privatizacije sada oduže - tako što će ove godine investirati u Srbiji.

Na Ljajićevu ideju, međutim, politički vrh je reagovao iskazivanjem bojazni da bi bilo "politički nepopularno" praviti bilo kakav dogovor te vrste, dok su tajkuni saopštili u kakvom su problemu: prezaduženi su, uzeli su kredite pre globalne ekonomske krize, sada ne mogu da ih servisiraju, pa nemaju pare za investiranje u Srbiji.

Kako su naši najuspešniji biznismeni siromašni, sve se svelo na ponudu da besplatno "pozajme" svoje menadžere najugroženijim preduzećima. Tako će bankroti da nas savetuju kako da se izvučemo iz krize!

 

 

 

 

Ima li svrhe otkrivanje kriminala

 

Dušan Belanović, direktor sektora za komunikacije u Agenciji za privatizaciju, kaže da je agencija u okviru svojih nadležnosti od 2003. godine do danas obavila 8.323 kontrole poštovanja ugovornih obaveza u prodatim preduzećima.

"U tom periodu raskinuta su 572 ugovora, od toga samo 29 sa stranim kupcem. Ova godina je rekordna. Do sada je pravosnažno okončan postupak raskida ugovora za 160 preduzeća, svi su okončani u korist Agencije za privatizaciju, a na štetu tuženih kupaca. Mi nismo ovlašćeni da se bavimo poreklom kapitala, ali u kontrolama svašta utvrdimo i mnogo puta smo se obratili MUP-u i tužilaštvu jer su krivična dela u njihovoj nadležnosti", objašnjava Belanović.

Najnoviji slučaj koji je uzburkao javnost jeste hapšenje Tomislava Đorđevića i njegove mlađe ćerke Dubravke. O Đorđeviću i njegovim mahinacijama prilikom kupovine hotela Prag već smo pisali.

Zanimljivost u ovoj aferi je to da starija Tomislavljeva ćerka Tijana Đorđević ima 70 odsto vlasništva Zavoda za sudska veštačenja iz Novog Sada, dok DTD Ribarstvo, u vlasništvu porodice Đorđević, ima još 6,5 odsto akcija. U mnogim slučajevima u kojima je učestvovao Tomislav, kao veštaci su se pojavljivali  "stručnjaci" ovog zavoda, onako kako smo pisali u prethodnim brojevima.

Jedna od takvih mućki bila je procena potraživanja jedne Tomislavjeve firme od Agroživa, na osnovu čega je tadašnji vlasnik Miroslav Živanov završio u istražnom zatvoru. Ovo veštačenje preuzele su po ovlašćenju Zavoda, a za potrebe većinskog vlasnika Zavoda i jednog od učesnika u sporu, osobe koje pre toga nikada nisu veštačile i koje čak nisu bile ni prijavljene u Ministarstvu pravde kao sudski veštaci.

Advokati pritvorenog Živanova podneli su prošle godine Okružnom sudu u Zrenjaninu dokaze o ovoj zloupotrebi, ali se na tome i stalo. Ništa nisu pomogla ni pisanja našeg lista koji je prvi razotkrio ovu aferu.

 

 

 

 

 

Metalizirani poslovi

 

O Metals banci ovaj list je pisao u pretprošlom broju. Njena sudbina pokazuje sa kakvom bezobzirnošću sadašnja vlast otima ono malo para što je ostalo u srpskom bankarstvu.

Avgusta 2008. ova banka je uvrštena na A listing Beogradske berze. Pre nje to nijednoj našoj banci nije pošlo za rukom. Svega dva meseca kasnije dolazi do povlačenja depozita najvećih depozitara, pre svega: budžeta AP Vojvodine, Fonda za kapitalna ulaganja AP Vojvodine, Fonda za razvoj AP Vojvodine i Garancijskog fonda AP Vojvodine. Zahtev za povlačenje tih depozita poklapao se sa datumom (10. oktobar) kada je, uz tekuća plaćanja, počeo da se plaća i akumulirani PDV prema državnom budžetu, što je predstavljalo dodatni udar na likvidnost banke. Tom scenariju prethodilo je i nepoštovanje sporazuma Izvršnog veća AP Vojvodine i banke, po kome je Izvršno veće AP Vojvodine bilo obavezno da dodatne dve milijarde dinara stavi u depozit banke. Umesto toga, Izvršno veće smanjilo je iznos deponovanih sredstava, odnosno povuklo oko dve milijarde dinara depozita tokom drugog i trećeg kvartala 2008. godine, baš u vreme kada je Srđan Popović bio direktor Sektora za korporativne poslove.

Raniji direktor Metals banke, Ananije Pavićević, beži iz zemlje, jer je izgubio dotadašnju podršku pokrajinskog vrha, a banka dolazi pod prinudnu upravu gde je jedan od dva koupravnika postao pomenuti Srđan Popović. Pod njegovom dirigentskom palicom banka zatim počinje da pere pare za potrebe srpskih kriminalaca i lica sa poternica.

Među onima čiji je novac stigao na pranje, bio je i predsednik Pokrajinskog odbora Demokratske stranke Dušan Elezović. Direktor kome je ovaj nalog stigao, izvesni Mihailović, nije znao ko stoji iza naloga teškog 21 milion evra, pa je odbio da izvrši Elezovićevu transakciju zbog čega je smenjen po kratkom postupku.

Koupravnik Popović nije bio toliko oprezan, pa kada sve afere sa pranjem novca preko Metals banke nisu više mogle da budu sakrivene od javnosti, na red je došla i njegova smena. O Elezovićevih 21 milion se, međutim, više nikada nije raspravljalo.

 

 

 

 

Možda je čak i dobro što u ovom trenutku većina investitora nije voljna da ulaže u dinar.