Raskolnikovi

Jedna partija na više načina - dvadeset godina višestranačkog jednoumlja

 

Razmnožavanje Demokratske stranke

 

  Spoljna, unutrašnja, ekonomska i svaka druga politika koju je do sada vodila Demokratska stranka, udružena sa različitim i uglavnom minornim satelitima, spremna je za nove i oštre deobe. Bilo je tih podela i ranije, ali ovo današnje političko preduzeće najbogatijih Srba nema više harizmatičnih vođa, nego grupu zavađenih poslovođa koji neće ići "knjigom na knjigu", nego šakom u čelo i nogom u vrata

 

Nikola Vlahović

 

 

Demokratska stranka je rođena u znaku Strelca, 11. decembra 1989. godine, i prema tumačenju astrologa sposobna je za opstanak u svim uslovima. Ali, sa druge strane, broj 11 je, to zna svako ko se bavi numerologijom, jedan loš broj koji ne obećava ništa dobro.

Ipak, i mimo ezoterije, u stvarnom, svakidašnjem životu, lako je vidljivo da je negdašnju radost rađanja Demokratske stranke zamenila briga zbog njenog bahatog odrastanja. To demokratsko nedonošče mnogo je obećavalo, ali kao i svaki razmaženi mladunac kome je tolerisano sve i svašta, otelo se, te danas širom Srbije čini nemoral i kriminal, širi glupost i bahatost, nudi lažna obećanja i zavodi bez stida naivne i lakoverne.

Nažalost, stvarni roditelji Demokratske stranke uglavnom nisu više među živima, te je ova raspojasana družina bez ikakvog stvarnog autoriteta prepuštena nekolicini dojučerašnjih đilkoša sa asfalta. Nema ni Desimira Tošića, ni Borislava Pekića ni Zorana Đinđića... Živ je i zdrav, ali politički odavno upokojen Dragoljub Mićunović, prvi predsednik "obnovljene Demokratske stranke" (osnovane na početku XX veka u Sarajevu, 16. februara 1919. godine, ujedinjenjem stranaka samostalnih radikala, naprednjaka, liberala i srpskog dela Hrvatsko-srpske koalicije, prim. red.). Mićunović i jeste stvarni otac (mada je prikladnije reći Kum) Demokratske stranke posle Zorana Đinđića.

Uvek se sve završava tupljenjem

   Otkako je osnovana, ova politička organizacija nije krila svoje ambicije. Da će to biti i jedna lukrativna organizacija koja neće igrati sa malim ulozima, bilo je jasno odmah nakon što se u tek osnovanu stranku ubrzo učlanio i Velimir Zečević, vlasnik preduzeća Velauto, zastupnik japanskog giganta Micubiši. Zečević je odmah dobio mesto narodnog poslanika, a vodeći ljudi stranke dobili su ove moćne japanske automobile. Vožnja je mogla da počne...

 Nisu se krile ni brojne ali vrlo ambiciozne vođe, uverene u svoju harizmu i težinu svojih reči i napisanih knjiga. Bilo je tu na početku neverovatnog sveta zadojenog nespojivim ideologijama.

Na prvoj skupštini Demokratske stranke, 3. februara 1990, u prvim borbenim redovima našli su se pisci - Milovan Danojlić, Gojko Đogo, Borislav Pekić i Miodrag Perišić, filozofi Ljuba Tadić, Nikola Milošević, Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić, profesori Kosta Čavoški, Vojislav Koštunica, Aleksandar Ilić i Vladimir Gligorov, dramaturg Vida Ognjenović i druge antagonističke grupe i pojedinci.

 Od silne želje da jednoumlju stanu na put, otišli su u drugu krajnost, te niko ni sa kim nije mogao da pronađe zajedničku reč. Jedno je mislio i radio Vojislav Koštunica, drugo Zoran Đinđić, treće Kosta Čavoški i Nikola Milošević, četvrto Dragoljub Mićunović, a nešto sasvim peto Desimir Tošić i Borislav Pekić. Složili su se jedino oko toga da treba politički ukloniti Slobodana Miloševića. 

Vreme je pokazalo da je decenija njegove čvrstorukaške vladavine, pomešane sa kontrolisanom anarhijom, bila od znatne koristi Demokratskoj stranci, ali i svim opozicionim strankama koje su nadživele prevrat 5. oktobra 2000. godine. Tu školu korporativne vladavine nikada i nigde drugde ne bi tako brzo i efikasno završili. Istina, i sam Slobodan Milošević, da je živ, imao bi na čemu da im pozavidi, jer je ostvaren njegov san o nesmenjivoj koaliciji koja kontroliše sve. Od novca pa sve do prava na naciokratska tupljenja.

Sex kongres Demokratske stranke

   Tačno godinu dana po osnivanju, u decembru 1990. godine, održani su i prvi višestranački izbori u Srbiji na kojima je Demokratska stranka imala kandidate u 176 od 250 izbornih jedinica. Uprkos tome, osvojeno je samo sedam mandata, a preuranjena vera u znatno bolji rezultat dovela je do niza unutrašnjih trvenja...

Iz stranke, zbog sukoba mišljenja oko legitimnosti tih izbora, istupa grupa njenih osnivača predvođena  pokojnim akademikom Nikolom Miloševićem. Za njim su, u osnivanje Srpske liberalne stranke, krenuli profesori Kosta Čavoški, Aleksandar Ilić, Milan Božić, režiser Aleksandar Petrović i još desetak uglednih ličnosti javnog i kulturnog života Beograda.

Oprezni, ćutljivi, ali pre svega konzervativni Vojislav Koštunica, čekao je ravno godinu dana da uradi nešto slično. Tek 1992. godine, zbog osnivanja koalicije pod imenom DEPOS, u kojoj je dominantnu ulogu igrao Srpski pokret obnove predvođen Vukom Draškovićem, Koštunica (zajedno sa Vladanom Batićem, Mirkom i Draškom Petrovićem, Zoranom Šamijem, Mihajlom Kovačem...) istupa iz Demokratske stranke i osniva političku organizaciju pod imenom Demokratska stranka Srbije, kojom i danas povremeno predsedava.

Ni tada nije završena kadrovska i ideološka "disperzija" Demokratske stranke, nego je u nastavku obračuna oko prestola tada prestižne opozicione partije, počeo pokušaj svrgavanja njenog novoizabranog predsednika Zorana Đinđića. U tome je učestvovao čak i Dragoljub Mićunović, mada je to više ličilo na sukob oca i sina bez prisustva svetog duha. Naime, bila je bitka za vlast...

Najglasniji i najradikalniji u pokušaju svrgavanja Zorana Đinđića sa mesta predsednika Demokratske stranke bio je danas već zaboravljeni Slobodan Vuksanović, sestrić Dragoljuba Mićunovića, koji je kasnije bio i ministar u vladi Vojislava Koštunice.

 Događaji sa Šeste skupštine Demokratske stranke početkom 2000. godine, dobili su tih dana propagandnu snagu čuvene, prevratničke Osme sednice pokojnog Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Zagovornici "oštrog kursa" sa potencijalnim novim predsednikom (Slobodanom Vuksanovićem), bili su Zaharije Trnavčević, Bogoljub Trkulja, Miodrag Perišić, Slobodan Gavrilović, ali i Dragan Kopčalić, Zoran Alimpić i mnogi znani i neznani članovi stranke...

Ipak, za razliku od Osme sednice poslednjih beogradskih komunista, potonja raskolnička skupština demokrata nije imala onu destruktivnu snagu niti njene posledice. Ima, naravno, i druga škola mišljenja koja kaže da je efekat destrukcije isti, samo su žrtve etnički jasnije definisane, jer je posledica bila ekonomski slom Srbije.

Znatno kasnije, raskolnička energija Demokratske stranke pokazaće još jednom svoje pravo lice u februaru 2006. godine. Tada je na tajnom glasanju za potpredsednika stranke najviše glasova (tačno 1642) dobila Vida Ognjenović, više od svih svojih protivkandidata, Dušana Petrovića, Bojana Pajtića, Nenada Bogdanovića i Dragana Šutanovca, koji su imali snažnu podršku Borisa Tadića. Zanimljivo, tu Tadićevu podršku nije imao stari Đinđićev kadar, Aleksandar Vlahović, te tako nije ni osvojio potreban broj glasova za potpredsednika stranke. Uprkos rezultatima izbora u stranci, svi potpredsednici, osim Vide Ognjenović, dobili su istaknute funkcije (uglavnom ministarske), a nju je, kao kompenzacija što će da odstupi od tih visokih državnih funkcija, zapalo mesto ambasadorke u nekim skandinavskim zemljama.

Razilaženje demokrata nastavljeno je već u junu 2008. godine, kad je Boris Tadić, sada već predsednik stranke, pred zgranutim predsedništvom sopstvene partije izjavio kako "...više nema poverenja u uže predsedništvo", te da ozbiljno razmišlja da zakaže jednu "vanrednu" sednicu stranke. Više svedoka ovog događaja tvrdi da je tada nastao muk koji do danas traje, te da je baš tada zavedena nova autokratija u Demokratskoj stranci.

Bio je petak, pred vikend. Vođa je odmah najavio da rasprave o onome što ima da saopšti neće biti. Potom je izvadio papir i pročitao imena budućih ministara i mandatara vlade. Onda je ponovio da je "izgubio poverenje u svoje saradnike", i sasvim neočekivano, naglo je ustao i napustio sednicu predsedništva.

Kultom preko koridora

    Neposredno uoči pada Miloševićeve falange, tadašnji privremeni član Demokratske stranke Miroljub Labus, umalo nije postao predsednik tog "sjemeništa" budućeg tajkunsko-tranzicionog režima. Naime, Zoran Đinđić je tih dana bio ozbiljno napadan da je zagovornik bombardovanja Srbije, te je smatrao da neko umesto njega, makar privremeno, treba da vodi stranku. Po svemu sudeći, Labusu se ta ideja nimalo nije dopala, a i Đinđić se brzo vratio u Srbiju ne mogavši da predugo vegetira u domaćem egzilu - na praznim crnogorskim plažama.

Među onima koji su hteli da Zorana Đinđića politički smaknu ne pitajući za cenu, bili su i ambasadori beogradskog građevinskog haosa i kriminala Dragan Kopčalić i Bojan Stanojević. Ali, kad je Đinđić svima "stao na crtu" i zahtevao glasanje u stranci, uz njega se odjednom našao i dobar broj dojučerašnjih kritičara i protivnika!

U stranku ulazi i Čedomir Jovanović, koga je Zoran Đinđić 1997. godine "skinuo sa žardinjere" tokom studentske pobune, pa ga odmah kandiduje za najviše funkcije, što izaziva podozrenje i otvorena nezadovoljstva kod starog članstva.

Jovanović shvata da neće dugo trajati kao strano telo u ovom organizmu i trudi se svim silama da bude izvorni baštinik Đinđićevih misli i dela. Nakon ubistva svog političkog mentora, kreće u frakciju, pa onda osniva svoju stranku pod imenom Liberalno-demokratska partija, čime daje nezaobilazan doprinos dvadesetogodišnjim raskolima, svađama i podmetanjima u Demokratskoj stranci. Tako je pokopana jedna velika ideja, a narod u Srbiji doveden u stanje nove, postkomunističke depresije, dodatno otežane pljačkom države i stvaranjem nove armije gladnih u "civilizaciji siromaštva".

Konačno, dolazi era Borisa Tadića koja traje do današnjih dana. Neposredno uoči oktobarskog prevrata 2000. godine, ovaj čovek je bio ni manje ni više nego direktor neke "političke škole" u stranci (što je, verovatno, bio izraz Đinđićevog smisla za humor). "Đaci" su mu bili Miodrag Miki Rakić (koji je danas njegov lični operativac, obaveštajac i čuvar njegovih svetih tajni), ali i drugi sezonski radnici najmlađe dobi, bez životnog i radnog iskustva, ambiciozni, samouvereni, servilni i neopisivo praznoglavi.

Ubrzo, nakon ubistva Zorana Đinđića, Tadić uz podršku Dušana Petrovića i Dragana Šutanovca, a iz okrilja starih centara moći (čitaj, Dragoljuba Mićunovića i njegovog "saveta federacije") dolazi do uloge neprikosnovenog lidera stranke a preko nje i cele države...

Zašto je Tadić sebi stvorio (ili su mu je stvorili?), novu raskolničku struju čiji predvodnici mogu biti i realno danas jesu upravo Dušan Petrović i Dragan Šutanovac, i nisu daleko od toga da dobiju neprijateljsko znamenje pod imenom "šabačka grupa"? Odgovor na ovo pitanje svakodnevno nudi on sam. Jer, kult njegove ličnosti gradi se brže od Koridora 10.

Sa druge strane, Dragan Đilas, koji je jako kasno ušao u Demokratsku stranku, i koji je vešto trgovao i političkim i medijskim kapitalom, pokazuje da zna da pliva između raskolničkih struja, pa je izvesno da će najduže i potrajati, ukoliko dođe do novog stranačkog obračuna. I ne samo to nego je Đilas i jedina ozbiljna ličnost koja bi na ruševinama Tadićevih političkih i privrednih lakrdija mogla nešto da sagradi. Recimo, karijeru novog vođe Demokratske stranke.

 

 

Centralni demokratski komitet

 

Dramatičnih dana oko 9. marta 1991. godine, Dragoljub Mićunović je doživeo jednu veselu kompromitaciju pred povećom grupom novinara, kad se isprsio da Slobodanu Miloševiću preda zahteve pobunjenih studenata, gde je između ostalog tražena njegova hitna ostavka. No, tadašnji vožd nije bio nimalo naivan pa je pred prisutnima nonšalantno upitao: "Šta smo se dogovorili, Mićune?". Šta su se stvarno dogovarali, danas više nije ni bitno, ali je to tada poljuljalo njegov ugled u stranci koja je već na izborima u decembru 1993. godine, sa Zoranom Đinđićem na listi, osvojila 29 poslaničkih mandata. Odatle pa do Đinđićevog izbora za predsednika stranke nije bilo daleko. To se desilo već u januaru sledeće godine.

Očito ugroženog autoriteta, Mićunović podnosi ostavku i osniva svoju stranku pod imenom Demokratski centar u koju su ušli svi koji se nisu slagali sa Zoranom Đinđićem, ali i oni koji su se dobro slagali sa Mićunovićem. U toj malobrojnoj ekipi našli su se Vida Ognjenović, Desimir Tošić i Bora Kuzmanović.

 Za Mićunovićem i njegovom minijaturnom strankom odmah su krenuli i Đinđićevi protivnici, Boris Tadić, Boško Mijatović, Gordana Matković, Ivan Vujačić i Slobodan Gavrilović, a kasnije Miodrag Perišić, Vlatko Rajković i još nekoliko znanih i neznanih junaka ovog kamernog političkog teatra. Konačno, i Mićunović i "zatočnici frakcije" vratiće se svojoj staroj političkoj ljubavi u povoljnom trenutku. Taj trenutak bio je u direktnoj vezi sa stranačkim usponom Borisa Tadića.

 

 

Juda je mangup iz naših redova

 

Kad se poslednja Vlada Srbije nekako konačno skrpila, od 27 ministara njih 13 je bilo iz Demokratske stranke. Do sada su u Vladi "preživeli" Božidar Đelić (koji je naglo ućutao), Slobodan Milosavljević (koji je oduvek ćutao osim ako mu nadređeni tajkun nije rekao drugačije), Mirko Cvetković (kome je najbolja preporuka kod Borisa Tadića bila ta što je prethodno upropastio oko 80 privatizacija), Snežana Malović (đak Vladana Batića i Dušana Petrovića, poslušni čitalac već negde napisanih saopštenja)...

 Reč je o grupi koja je bez ličnog autoriteta, slepo odana kabinetu Borisa Tadića, koja predstavlja omanji predsednikov hor i koja je potpuno podređena njegovim "juniorima iz senke".

Sa druge strane, mogući novi raskolnički kadar treba prepoznati u grupi oko Dragana Šutanovca i Dušana Petrovića, ali i među vojvođanskim kadrovima Demokratske stranke, počev od Bojana Pajtića, pa do Olivera Dulića. Ne treba zaboraviti: upravo je Pajtić u više navrata isticao kako je "njegova" Demokratska stranka u Vojvodini spasla poslednje izbore celoj stranci.

 

 

Zavičajne, uličarske i ostale akademije

 

Većina prvobitnih vođa i osnivača Demokratske stranke nije rođena u Beogradu! Dragoljub Mićunović je iz Merdara kod Kuršumlije, Zoran Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu, Borislav Pekić u Podgorici,  Radoslav Stojanović u Obrenovcu, Gojko Đogo u Ljubinju (Hercegovina), Kosta Čavoški u Banatskom Novom Selu, Marko Janković u Kragujevcu, Milovan Danojlić u Ljigu, Miodrag Perišić u Subotici, Slobodan Inić u Zrenjaninu, Dušan Vukajlović u Pančevu...

Mada ovaj detalj na prvi pogled ne govori toliko o "raskolničkom potencijalu" jedne, personalno očito izdašne stranke, ne treba ga izgubiti iz vida, jer poreklo, mentalitet i kulturni obrasci takozvane političke i kulturne elite često znaju da presudno utiču na čitave istorijske tokove.

Utoliko je i dvadesetogodišnje raskolništvo unutar Demokratske stranke bilo i dalje jeste posledica "lokalnih" shvatanja globalnog. Posebno je to važno primetiti danas kad su na čelu stranke preostali samo još šabački, beogradski i novosadski mangupi, uvereni u večnu vrednost kombinovanog uličarskog i akademskog shvatanja države i prava.