Tabloid istražuje

Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI): Krađa u prisustvu i uz pomoć vlasti

 

Uspešna stimulacija pogrešnog organa

 

U Vladinoj agenciji, koja je van svake kontrole jer zakonom o njenom osnivanju nije ni predviđeno da je kontroliše Narodna banka Srbije, dešavaju se raznorazna čuda. Ona su, izgleda, i obavezna u zemlji čudesa i sa građanima voljnim da sve to trpe i finansiraju

 

Milan Malenović

 

U pokušajima da poboljša izvoz, odnosno da što više para strpa u sopstvene džepove, srpske vlasti napravile su čitavu džunglu raznih agencija i državnih fondova koji se bave manje-više istovetnim poslovima.

Na predlog Svetske banke tadašnja Skupština državne zajednice Srbija i Crna Gora donela je 2004. leks specijalis o osnivanju Fonda za finansiranje i osiguranje spoljnotrgovinskih poslova (SMECA), koji je imao svoj srpski i svoj crnogorski ogranak. Samo godinu dana kasnije, jula 2005, Skupština Republike Srbije donosi Zakon o Agenciji za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije a.d. (AOFI).

AOFI je osnovan sa ciljem da podrži izvozne programe domaćih preduzeća direktnim kratkoročnim kreditima sa stimulativnim kamatama od tri do pet posto na godišnjem nivou, i to najpre za izvoznike koji su ostvarili godišnje više od milion evra, a nakon toga je počelo odobravanje kredita za one čiji je izvoz premašio 300.000 evra. Podrškom izvozu bavi se i Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza Republike Srbije (SIEPA), koja finansijski stimuliše otvaranje novih radnih mesta u izvozno orijentisanim preduzećima, ali finansira i marketing usmeren ka stranim tržištima i slične poslove.

Preklapanje nadležnosti ovde je neminovno, a Srbiju očekuje i osnivanje razvojne banke koja će u svom programu takođe imati - finansiranje izvoza. Ko se ovde snađe, taj je zreo za Nobelovu nagradu za ekonomiju. Komplikovanje i dupliranje propisa, međutim, ima jednu sasvim korisnu svrhu za one koji sve ovo nadgledaju: u džungli propisa i nadležnosti, gde su svi za ponešto zaduženi, ali niko ni za šta nije odgovoran, lakše se krade.

 

Mali ali sposobni

 

AOFI je osnovan kao zatvoreno akcionarsko društvo i sto odsto je u vlasništvu Republike Srbije. Njegove nadležnosti su nešto šire od nadležnosti obične banke, budući da Agencija i osigurava naplatu potraživanja od ino-kupaca. Svojim komintentima AOFI odmah isplaćuje 80 odsto od ugovorene cene izvezene robe ili usluga, a preostalih 20 odsto po uplati kupca iz inostranstva. Samo na ovaj način, AOFI je za prve četiri godine investirao 75 miliona evra u srpski izvoz. Putem osiguranja je u istom periodu AOFI omogućio izvoz u ukupnoj vrednosti od skoro 45 miliona evra. Uz sve ostale aktivnosti iz svog programa AOFI godišnje investira više od 100 miliona evra u izvozne poslove srpske privrede.

Svaki pametni osiguravajući zavod u svetu svoje polise reosigurava kod finansijski jače institucije koja ima pravo da se bavi reosiguranjem (osiguranjem osiguranja - srpski rečeno). U slučaju da više komintenata nije u stanju da vrati kredit ili dospe u priliku da naplati polisu osiguranja izvoza, AOFI bi svoje gubitke pokrio iz reosiguranja.

Naša agencija u ovom slučaju samo glumi pametni osiguravajući zavod, jer istina, ima sklopljen ugovor o reosiguranju sa slovenačkim Prvim kreditnim zavodom (PKZ) koji ima dozvolu da se bavi osiguranjem, ali ne i reosiguranjem. Ni u matičnoj deželi, a kamoli u inostranstvu.

Takođe, PKZ ima višestruko manji kapital od AOFI-ja: samo 8,4 miliona evra naspram AOFI-jevih 61 milion (?!). Pri tome, poslovna saradnja je započela kada je PKZ imao tek 4,2 miliona evra, a reosiguravao je godišnje poslove u vrednosti od - 120 miliona evra! Za ovakvo idiotsko reosiguranje, gde je osiguravajući zavod desetak puta siromašniji od vrednosti onoga koga osigurava, PKZ od srpske agencije kasira godišnje 40.000 evra na osnovu premija.

Ovo je tek prvi primer kako se protivpravno iz AOFI-ja izvlače pare. Ugovor sa softverskom kućom NPS već je za nijansu teža mućka, budući da se kupovinom vazduha na ovaj način odlilo već preko 160.000 evra, a da posao ni u najavi nije pri kraju. Bez sprovođenja tendera AOFI je 2006. sa NPS-om sklopio ugovor o nabavci softvera, iako u tom trenutku niko nije znao koje je reference i iskustva u sličnim projektima ponuđač imao. I posle pet godina i isplaćenih 160.000 evra NPS još uvek radi na izradi softvera koji će i kada (ako uopšte) bude gotov ostati u njegovom vlasništvu, iako je celokupnu izradu platio AOFI.

 

Ništa bez zloduha

 

Posebnu priču čini ugovor o konsultantskim uslugama sa Mekfilimejom (TBC - Michael McPhilimey) iz Londona. Generalni direktor AOFI-ja Milanko Bogosavljević krije ugovor kao zmija noge, tako da nije moguće proceniti štetu koju ovaj ugovor nanosi budžetu Srbije. Ono što se zna je to da je pomenuti Mekfilimej od najvećeg svetskog reosiguravajućeg zavoda, londonskog Lojda (Lloyd), optužen za proneveru i odstranjen iz firme. Ista kompanija, koja se pojavljuje i kao broker iako za to nema licencu, radi i za slovenački PKZ, pa je samim tim u sukobu interesa ako savetuje i AOFI u vezi sa poslovanjem sa slovenačkim kvazireosiguranjem.

Uz sve to, država Srbija je odlučila da potpomogne izvlačenje para iz budžeta, pa je zakonom naložila da se srpski ogranak SMECA pripoji AOFI-ju.

Prethodno je u AOFI-ju došlo do pučističkih promena statuta, te je sada uprava nad fondovima ove dve fuzionisane agencije u rukama izuzetno malog broja ljudi. Iako bi po prirodi svog rada AOFI trebalo da podleže pravilima koja važe za rad banaka, ako ne i strožim, on se ponaša kao da je običan DOO za trgovinu na malo.

Zakonom o AOFI-ju je predvideo da ova agencija ima tri organa rukovođenja: skupštinu, upravni i izvršni odbor. Novim izmenama statuta uveden je i četvrti organ - generalni direktor sa širokim ovlašćenjima. Tako umesto kolektivnog odlučivanja kroz izvršni odbor, kao u bankama, sve se svodi na generalnog direktora, u ovom slučaju već pomenutog Milanka Bogosavljevića. U skladu s tim, sada se odluke upravnog odbora donose na predlog generalnog direktora, umesto celog izvršnog odbora.

Pošto direktor sada ima više posla nego pre, uvedena je i funkcija prokuriste, osobe sa posebnim ovlašćenjima. Na ovo osetljivo mesto postavlja se Danijela Piljak, o čijoj stručnosti se sa sigurnošću zna jedino to da je završila srednju školu. Ono što je za Danijelinu karijeru od daleko većeg značaja od diplome jeste njena veoma bliska, takoreći intimna veza sa ministrom Mlađanom Dinkićem, nezaobilaznim zloduhom svih malverzacija u Srbiji. Preko iste Danijele, do prihoda je došao i Vladan Petrović, direktor softverske firme NPS, kako tvrde upućeni iz samog AOFI-ja.

 

Transparentna nevidljivost

 

Tri meseca posle izmena statuta, u maju 2009, SMECA je pripojen AOFI-ju, a sa njim i kadrovi iz ove agencije. Ovome je prethodilo upozorenje Svetske banke da do fuzije ne bi trebalo da dođe, već da SMECA treba da nastavi da se bavi osiguranjem, a AOFI finansiranjem izvoza. I normalno bi bilo da to rade dva različita pravna lica, jer onaj ko osigurava istovremeno i kontroliše onog ko finansira. Ali ta kontrola je baš ono što ovoj vlasti nikako ne treba, uprkos jasnoj direktivi i same Evropske unije, kojoj navodno težimo.

I inače je AOFI van svake kontrole, budući da zakonom o njegovom osnivanju nije predviđena ni kontrola od strane Narodne banke Srbije. U pismu Vladi Srbije i Svetska banka je preporučila da se AOFI, kao i svi ostali učesnici na tržištu kapitala (posebno u segmentu finansiranja i osiguranja), stavi pod nadzor NBS-a. Vlada, iako stoprocentni vlasnik kapitala AOFI-ja, nije čak predvidela ni direktnu, internu kontrolu rada Agencije. Zato ne postoji ni nadzorni odbor ili slično telo koje bi kontrolisalo zakonitost u radu, upravljanje rizicima i slično, kao što je to slučaj u svim bankama i akcionarskim društvima.

Zbog nepostojanja instrumenata kontrole dolazi i do nesmetanih mućki sa odobravanjem kredita čak i preduzećima sa fiktivnim vlasnicima, kao i onima čiji su vlasnici već osuđivani za zloupotrebu službenog položaja, kao što je to slučaj sa firmom JOMIL. U ovom slučaju je već očigledno i pranje para, budući da je kredit odobren za izvoz konsultantskih usluga firmi registrovanoj na Malti, koja ima istog vlasnika kao i korisnik kredita u Srbiji - JOMIL(?!).

Da se ni slučajno ne bi desilo da neka od pomenutih finansijskih mahinacija bude otkrivena, rukovodstvo AOFI-ja je odredilo da se ne poštuje Zakon o računovodstvu i reviziji, koji određuje da osiguravajuća društva i banke, kao i ostale finansijske institucije koriste određeni kontni plan, različit od onog koji koriste ostala preduzeća, a među njima i AOFI. Drugim rečima: bilans AOFI-ja je potpuno netransparentan, tako da je nemoguće sagledati knjigovodstvenu situaciju i poslovanje Agencije. Zanimljivo je da je SMECA do fuzionisanja sa AOFI-jem ispravno koristila kontni okvir predviđen za finansijske institucije.

 

Gde su tenderi?

 

Zaposleni u AOFI-ju se javno žale da trpe psihička zlostavljanja od direktora i prokuriste ako pokušaju da ukažu na nezakonitosti i nesavesno poslovanje. Ni masoni nisu više toliko tajnoviti kao naš AOFI.

Od rukovodećeg kadra, direktoru Bogosavljeviću ne preti uglavnom nikakva opasnost, znajući da se okružio proverenim partijskim kadrovima i potpuno nestručnim ljudima. Pored prokuriste Danijele Piljak (članice G17 plus) i zamenik predsednika UO Nenad Đunisijević od stručne spreme sigurno poseduje samo srednju školu. Predsednica UO Ljiljana Trgovčević je istovremeno i savetnik u kabinetu Mlađana Dinkića, predsednika stranke G17 plus, na čijoj je izbornoj listi generalni direktor i bivši julovac Bogosavljević postao odbornik u beogradskoj opštini Vračar. 

Iz istog Dinkićevog Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja potiče i članica UO AOFI-ja Jadranka Zenić-Zeljković, još uvek zaposlena i kao savetnik u MERR-u. Ostala dva člana, Dejan Jokić i Julijana Vučković, istovremeno su zaposleni i u Agenciji za privatizaciju, još jednom leglu korupcije i krađe.

Tako zgodno raspoređeni pajtaši iz G17 plus mogli su na miru da se posvete jedinom poslu u kome su zaista eksperti - krađi državnih para. Da je sve u redu sa poslovanjem AOFI-ja ne bi bilo potrebe da se ne poštuje Zakon o borbi protiv korupcije. Pošto i direktor i njegov prokurista platu primaju od Vlade, koja i utvrđuje njenu visinu, oni bi kao i svi ostali državni funkcioneri morali da prijave svoju imovinu i prihode Agenciji za borbu protiv korupcije. Oni to, međutim, ne čine.

Istražujući poslovanje AOFI-ja nismo naišli ni na jedan tender koji je ova agencija raspisala za nabavku. Ili službenici o svom trošku kupuju kancelarijski materijal, ili direktor Bogosavljević svesno krši Zakon o javnim nabavkama. Pošto je AOFI u vlasništvu Republike Srbije on potpada pod član 4 pomenutog zakona, ali ga se ne pridržava. Nabavke velike vrednosti u vezi sa osnovnom delatnošću (npr. reosiguranje, konsultantske usluge, nabavka softvera...) morale su da prođu tendersku proceduru, ali nisu, kao što smo već videli. Jer da je kojim slučajem direktor raspisao tender teško da bi kompanije kao što su PKZ, NPS ili TBC - Michael McPhilimey sa preporukama kakve imaju uopšte bile i uzete u obzir. O dobijanju poslova ne bi mogle ni da sanjaju.

Za razliku od poslova osiguranja izvoznih kredita, u poslovima domaćeg osiguranja, a čime se AOFI takođe bavi, Agencija je u obavezi da svojim klijentima obračunava i naplaćuje porez po stopi od pet odsto, ali ona to godinama izbegava. Poreski obveznik tako uskraćuje državu za ovaj ne baš beznačajni prihod od koga bi mogle da budu isplaćene penzije ili socijalna davanja izgladnelom stanovništvu. Ko je i da li je uopšte odlučio da AOFI bude oslobođen ove dažbine, trebalo bi da osiromašenom narodu objasni zašto je to učinjeno, odnosno zašto bogati ne plaćaju ono čega sirotinja nije oslobođena.

Imajući u vidu da iza poslovanja cele Agencije za osiguranje i finansiranje izvoza Republike Srbije a.d. stoji Dinkićeva banda, nije teško zaključiti da nikada nećemo dobiti odgovore na ova pitanja, niti da će sadašnje pravosuđe imati hrabrosti da ispita sve nezakonite radnje u ovoj agenciji. Krađa, tako, može da se nastavi.

 

 

 

 

Čudo nedviđeno

 

Izvozne kompanije u Crnoj Gori ostale su od leta 2009. bez podrške kancelarije Fonda za finansiranje i osiguranje spoljnotrgovinskih poslova (SMECA) u Podgorici, jer je i tu instituciju preuzela Agencija za osiguranje i finansiranje izvoza (AOFI) Srbije i njen status je sada potpuno neizvestan.

 Kancelarija Fonda SMECA u Podgorici, koja se nalazi u zgradi Vektra (pored prostorija Prve banke) posle preuzimanja ostala je zaključana. Zvanični podaci ukazuju da je 2008. godine samo deset grupa proizvoda iz Crne Gore imalo izvoz vredniji od 10 miliona evra.

Prve četiri godine od osnivanja SMECA preduzeća iz Crne Gore imala su kreditnu podršku izvozu vrednu 16 miliona evra. Sredstva ovog fonda koristili su, između ostalih, Brodogradilište iz Bijele, Tehnostil iz Nikšića...

Ni srpskoj, a ni crnogorskoj javnosti nije jasan motiv jednog srpskog državnog fonda da pomaže izvozne poslove susedne države. Tako nešto do sada u svetu nije zabeleženo.

 

 

 

 

Direktorove namere kao zakon

 

Direktor Bogosavljević sve ugovore je potpisao bez prethodnog odobrenja Upravnog odbora, koji neretko nije ni bio obavešten o direktorovim namerama. Ovakvo postupanje je suprotno članu 40 tačka 6 Statuta AOFI-ja, ali to očigledno nikoga ne interesuje.

Kao primer neka posluži ugovor o reosiguranju sa slovenačkim PKZ-om, koji je kao već potpisan dokument podeljen članovima UO samo radi informacije, ali ne i odobrenja, makar i naknadnog.