Ekskluzivno

Milorad Ulemek iza kulisa Petog oktobra (2)

 

Predatori se prvi predali

 

Iz zatvorske knjige "Revolution - između razuma i srca", izdate ove godine, ekskluzivno prenosimo delove koji govore o kontaktima sa Zoranom Đinđićem 6. oktobra, u vreme kada su događaji još uvek mogli da krenu u sasvim drugom smeru

...

Bili smo na Dorćolu kada mi je zazvonio mobilni telefon. Broj mi je bio nepoznat. Bio je to Boško Buha, komandant Beogradskog odreda policije ili Beogradske brigade, kako su taj odred popularno zvali. Pitao me da li možemo da se vidimo...

Došli smo do kapije njegove baze. Odmah su nas pustili unutra...

- Tebi je jasno šta se juče dogodilo - počeo sam prvi. Klimnuo je glavom.

- I više nego jasno, bio sam tamo čitav dan i jedva sam izvukao živu glavu.

Pričao je šta se sve juče izdešavalo i kako su prošli on i njegovi ljudi.

U glasu mu se osećao bes, razočarenje i tuga. Krivio je za to visoke rukovodioce i ministarstva.

- Neke od tih pizdi su se već ranije dogovorile, a nas su poslali u haos. Hteli su da igraju na dve stolice. To me je i najviše povredilo. Iako su se dogovorili sa "ovima", ipak su hteli da pokrenu svoje dupe, pa ako slučajno "ovi" ne uspeju da mogu da kažu: eto mi smo učinili to i to. Pizda im materina! - besneo je Boško koji je, inače, po prirodi bio staložen i miran čovek, pa je bilo pravo iznenađenje videti ga onako uzrujanog i besnog. Ali, bio je u pravu. Vrh policije je prodao policiju. S jedne strane su svesno povlačili poteze da puč uspe, a s druge su slali policiju na ulice, ne razmišljajući o tome da može da dođe do masakra...

Počeo sam da mu pričam sve o našem učešću u jučerašnjem danu. Ispričao sam mu i o mome noćašnjem susretu sa Đinđićem.

- I šta ćemo sad da radimo?

- Ništa! Ništa mi tu ne možemo, niti treba da radimo. Sada je sve na političarima, neka se oni dogovaraju i jebavaju među sobom. Mi tu više nemamo šta da radimo. Jer, vidi: šta god da uradimo, jedna od strana će biti nezadovoljna i mi ćemo biti glavni krivci. Ako razmišljaš o nekom javnom redu i miru, onda nemoj mnogo da se opterećuješ. Oni koji su napravili ovaj haos i oterali policiju sa ulica neka snose odgovornost za nastali haos. Sami će oni uvideti da ulice ne mogu funkcionisati bez policije. Što se tiče nekih drugih stvari, ja sam ih noćas jasno postavio i mislim da sam imao ozbiljnog sagovornika. Ako se nešto i desi, neće moći da kažu da nisu bili upozoreni. Tako da mislim da bi trebalo da ostanemo u svojim bazama.

- Najvažnije je preživeti prva tri dana - ubacio se Bracanović - u svakom ovakvom sranju gde euforija vlada ispred pameti. Prva tri dana su zato najgora, tek posle, kada razum preuzme dizgine, stvari se postavljaju na svoje mesto...

- A šta je sa Vojskom? - pitao je Buha.

Došlo mi je da se nasmejem. Svi su se non-stop pitali šta je sa vojskom. Toliko je još u nama bila uvrežena misao da je vojska, nekada moćna institucija, još uvek takva, pa smo svi gledali u nju puni vere, nade i iščekivanja. Tako smo bili vaspitani od malih nogu. A ta ista vojska je podbacila već bezbroj puta. Naravno, nije bila kriva vojska, bili su krivi oni koji su se njome igrali svih ovih godina, pojedinci koji su po podobnosti postavljeni na njeno čelo...

 

Cena revolucije

 

U povratku ka Institutu bezbednosti, razgovarali smo o sastanku na kome smo upravo bili. Vozio sam polako. Ulice su i dalje bile puste. Tek na njima poneki prolaznik. Na njima ne vidimo vozila, kao da je uveden par-nepar. Ti retki prolaznici su se brzo sklanjali sa ulica, kada bi nailazila naša tri crna džipa zatamnjenih stakala. Kao da su i oni prihvatili onu Bracanovićevu logiku o "prva tri dana". Ne znam zbog čega, ali mi je prijala ova vožnja praznim ulicama. Nekako sam se osećao opušteno. Taman smo stigli do Lisičijeg potoka kada mi je zazvonio mobilni telefon. Na vezi je bio Dušan. "Taj se baš navrzao", pomislih. Javio sam se.

- Šta radiš? - pitao je.

Odgovorio sam mu nešto neodređeno.

- Onaj, što si se sa njim video, pita da li može da se opet vidite?

 Imao sam mobilni sa zvučnikom, koji sam uključio, tako da i Debeli može da sluša naš razgovor. Pogledao sam ga, i on je klimnuo glavom.

- Gde? - pitao sam.

- U Skupštini grada.

Uputili smo se ka Skupštini grada. Na ulazu u ulicu Kneza Miloša nije bilo žive duše. Stali smo ispred zgrade MUP-a i krenuli na gore. Policajci, koji su bili kod ulaza u zgradu, videći nas u maskirnim uniformama, povikali su uglas: "Predajemo se!", na što sam ih pogledao onako belo.

- Koji vam je kurac?! - brecno sam se na njih, iznerviran njihovim postupkom.

- Mislili smo, mislili smo da ste vi ...

Odmahnuo sam rukom i produžio dalje. Onda sam zastao i pitao jednog policajca, koji je tu bio kao nekakvo obezbeđenje, koga ima gore.

- Nikog, treba da dođu - odgovorio mi je. Nisam ni hteo da se penjem na sprat. Krenuli smo dalje. Kod "Londona", ulice su izgledale kao da smo na nekom ratnom poprištu. Na sve strane đubre, polomljeni izlozi i prevrnuti kontejneri, iz nekih se još vio dim...

Ispred ulaza sačekuje me Čume, on nas vodi gore na sprat. Ulazimo u jednu kancelariju, ili šta je već, u kojoj sede Đinđić i Čeda, vidim i Dušana i Kuma kako stoje pored prozora. Ima tu još nekih ljudi, ali ne poznajem ih sve. Đinđić mi prilazi i pozdravljamo se. Onda on kaže svima da izađu napolje. Gleda u Bracanovića koji izgleda kao prolećni Deda Mraz. Ja ga predstavljam. Ostali smo nas trojica i sedamo za sto. Umorni smo i neispavani. Đinđić mi objašnjava kako se nekako mora uspostaviti kontakt sa policijom i da bi ona trebalo da bar svojim prisustvom uspostavi nekakav red. Objašnjava mi da se u toku noći desilo mnogo krađa i da su gotovo svi izlozi do Trga Republike polupani i pokradeni. Govorio je on o čemu smo mi govorili kod Buhe, kao da je slušao naš razgovor. Zato mi osmeh osvaja lice. On zastaje sa pričom i gleda me začuđeno. Rekoh mu zbog čega sam se nasmejao. Sada se smejemo zajedno. Bracanović kaže da je to cena revolucije.

- Tačno - kaže Đinđić i dodaje - ali ne bi trebalo da ta cena bude previsoka. Dovde je sve dobro prošlo. Bez žrtava i bez nekog velikog loma, tako bi trebalo i da ostane...

 

Mnogo im neprijatno

 

- Morate da napravite nekakvu delegaciju koja će otići do MUP-a i koja će se dogovoriti sa čelnicima MUP-a u vezi nekih osnovnih stvari - kažem mu.

Đinđić sve zapisuje na nekom parčetu papira. Ulazi Čeda i govori mu da je vreme da se vide sa nekim ljudima i da su došli neki novinari koji traže intervju. Izlazimo iz kancelarije i on nas prati do dole. Dole, u malom holu, kod sporednoga ulaza, vidim da su vrata neke prostorije otvorena, a unutra puno oružja. Ulazim unutra i sve mi liči na neki vojni magacin. Ima tu svega: zolja, PKT-a i bombi, najviše automatskih pušaka.

 - Iz Majke Jevrosime - kažem i okrećem se Đinđiću i Čedi, koji stoje u holu i deluju kao da im je neprijatno. Čeda mi objašnjava da su to pokupili od demonstranata i stavili pod ključ (!).

- To vam neće trebati, već sam vam objasnio kako sada funkcionišu stvari. Zato se opustite.

Pozdravljamo se i dogovaramo da ostanemo na vezi. Kada sam izašao iz Skupštine grada video sam da se već skupilo dosta naroda u ulici Kralja Milana. Vire i gledaju šta se to dešava oko Skupštine grada. Čeda izlazi sa mnom i oni počinju da mu skandiraju: "Čedo! Čedo!", on im odmahuje. Smejemo se.

 Kao u Holivudu kaže Bracanović. Odlazimo.

 

***

Treba da svratimo u MUP. Čisto da vidimo šta se dešava i da im prenesem neke stavove sa ovog sastanka sa Đinđićem, mada znam da postoji nebrojeno paralelnih kontakata i da je ovaj razgovor sa mnom bio jedan od mnogih. Kada smo stigli u MUP, ovoga puta nisu se predavali. Salutirali su, sada su skoro svi rukovodioci bili tu. Mada su i malore, pre dva sata, bili tu. To sam saznao kasnije.

Ušli smo u kabinet načelnika Resora javne bezbednosti. Unutra su bile gotovo sve "njuške": Lukić, Rođa, Stevanović, Guri, tu je i Čure, i još neki. Svi su na okupu. Po osmesima im vidim da se nešto i nisu obradovali mom dolasku. Nekako su im kiseli osmesi. Svima osim Guriju i Čuretu. Osećam kao da sam ih prekinuo u nekom dogovoru. Pozdravljamo se i ukratko im pričam šta se sve izdešavalo u protekla dva dana. Oni slušaju više reda radi, nego što su stvarno zainteresovani. Kao da hoće da kažu kako ih sve to, što se izdešavalo, preterano ne zanima. Njih više zanima šta će biti dalje...

 

Unapred otkazali poslušnost

 

Pričam im o mom malopređašnjem sastanku sa Đinđićem i o tome kako treba da se uspostavi kakav-takav javni red i mir. Stvari mogu da se, pored ovolikog naroda, otrgnu kontroli. Vidim da ih ni to nešto preterano ne zanima. Već imaju kontakte po tom pitanju. Osmehuju se kao hijene. Okrećem priču na neku bezveznu temu. Boli me dupe za to što ovi pajaci ne vide situaciju onako kako je ja vidim. Oni su sada kao psi koji su ostali bez gazde i sada čekaju da li će neko da dohvati lanac, kojim su bili vezani, i da ih povuče na svoju stranu. Oni su prodali režim. Oni su "preleteli"i dogovorili se i pre nego što je počelo. Misle da će tako steći neki poen. Slatka su im radna mesta. Ne odlazi im se. Misle i trude se da budu zadržani i ponovo na usluzi. Ne puštaju im se kombinacije koje su do sada imali u rukama.

Čure mi pokazuje očima da izađemo napolje. Ulazimo u neku drugu kancelariju.

- Šta je, bre, ovima? - pitam ga.

- Ovde je totalni haos, Vlajko je nestao još juče. Oni su mu otkazali poslušnost. Zato je juče i bio ovakav haos. Ni sada se ne zna ko pije, a ko plaća. Pokušavaju da urade sve ne bi li se dodvorili onima koji su do sada bili niko i ništa.

- Jebem im usta! Čekaj, da li oni misle da će moći da ostanu na ovim sadašnjim funkcijama?

- Neverovatno, jebote, potpuno neverovatno! - šetam po toj kancelariji i vrtim glavom. Država i nacija se nalaze pred ambisom, koji preti da nas usisa, a ovi klošari kuju planove kako da se i posle svega održe na svojim buđavim pozicijama. Da li je moguće da nisu shvatili da niko ne voli izdajnike niti "preletače", pogotovo ne u ovoj našoj struci?! Pa, kako ne shvataju da će ovi, što su sada još niko i ništa, kada sutra budu došli na vlast, upravo prvo njih počistiti?! Ako su izdali režim, kome su bili verni skoro čitavog svog života, što ne bi izdali i ovaj, protiv koga su se tako zdušno borili poslednjih nekoliko meseci.